Beogradski pisac Ivan Vukadinović završio je Fakultet organizacionih nauka, a piše fantastiku, putopise i eseje čija su tema politika, fizika, biologija. Objavio je trilogiju Večna vatra koja govori o događajima u svetu iz Tolkinovog Gospodara prstenova.
* * * * *
Anuška i Džorig su ležali na uzvisini ispod koje je pucao pogled na ravnicu prekrivenu četinarskom šumom. A usred te šume bila je jedna veštačka – 180 dipolnih antena na polju koje je izgledalo kao veći parking. Džorig je posmatrao kroz dvogled ne progovorivši ni reči. Anuška je znala šta misli.
„Pitaš se što nema vidljivog obezbeđenja?“
„Da.“
„Ipak ovo mesto povezuju sa poplavama, sušama, uraganima, zemljotresima koji su pogađali Pakistan, Haiti ili Srbiju... Ima teorija da se odavde emituju radio talasi za kontrolu misli. Pa opet, kao da se možeš tek tako ušetati.“
„Dodajmo tu i ono zbog čega smo došli“, ubaci Džorig. „Stacionarne Tesline talase koji omogućavaju ili onemogućavaju borbu protiv šogota, njihovo blokiranje...“
„I stvarno ne znaš zašto nema vidljivog obezbeđenja?“
„Pa, čudno mi je... Na kraju krajeva ovde je 250 miliona dolara poreskih obveznika, ako ni zbog čeg drugog...“
„To je zbog ubedljivog demantovanja“, trijumfalno zaključi Anuška. „Eto im argumenta da kažu ’ma to se lože teoretičari zavere.’ Da je nešto bitno okolo bi leteli helikopteri, bili bi parkirani tenkovi, bilo bi laserskih zraka, zar ne...“
„Moguće da je tako“, reče Džorig. „Ipak, mislim da nije bez obezbeđenja.“
„A nismo ni mi nepripremljeni. Pa ajde jednostavno da ušetamo...“
Prošli su kroz ne naročito gustu šumu, spustili se do žičane ograde u kojoj je bilo mnogo rupa. Natpis crvenim slovima na crnoj tabli odavao je čudan smisao za humor:
ZABRANJEN PRISTUP
VLASNIŠTVO VAZDUHOPLOVSTVA SJEDINJENIH DRŽAVA
NA ULJEZE ĆEMO PUCATI
NA PREŽIVELI ULJEZE ĆEMO PUCATI PONOVO
Nisu videli ništa što bi potvrdilo ovu pretnju, pa prođoše oprezno kroz žicu. Ipak, izvadili su sofisticirane detektore nagaznih mina. Na displejima je sve vrvelo od opasnih tačaka. Tako su pažljivo prešli možda pola kilometra, za šta im je bilo potrebno preko pola sata. Najzad su bili blizu „parkinga“, kako ga je u sebi nazvao Džorig. Betonirani plato bio je prekriven antenama.
Da bi se približili meti, pomogla je još jedna visokotehnološka spravica – uređaj za anuliranje infracrvenog zračenja koje odaje svaki sisar. Njihove jakne bile su takođe tako napravljene, zato su bile prilično tanke, delovale su prolećno – da bi se sprečilo pregrevanje jer nisu dopuštale emitovanje toplote.
„Čudo da nema lažnih uzbuna, odnosno kako su rešili problem ako bi neki vuk ili medved prišao, oglasio bi se IC alarm“, prošaputa Anuška.
„Draga moja, ovde ništa živo, bar nikakav sisar, ne želi da priđe. Posebno dresirani psi mogu da izdrže 15 minuta izvan zaštićene štenare.“ Džorig pokaza na zgradu udaljenu dvestotinak metara. „Kakvo je zlo ovde, samo se štiti...“
Džorig nije video kako je Anuška tužno spustila glavu. Bio je fokusiran na zadatak.
„Ovde miniramo!“, ote mu se za nijansu glasnije: bilo je teško obuzdati uzbuđenje. „Visokofrekventna jonasonda antena.“
Došli su do antene izdvojene od „parkinga“ i okružene četinarima. Dvadesetak metara čelične konstrukcije gledalo je prema modroplavom nebu sunčanog dana. Od vrha su se u svim pravcima širili kablovi. Ovde će izvaditi implozivnu napravu, koja će onesposobiti ovaj kompleks na duže vreme, posebno jonasonda antenu. Ne zna se šta bi se dogodilo ako bi bili direktno izloženi udarnom talasu, zato će tajmer biti podešen na pet minuta, dovoljno da se udalje na bezbedno odstojanje.
Džorig je spustio ranac i hteo da otvori napravu kada začu jedno: „Hej!“ od Anuške. Čovek u beloj uniformi im se približavao, prigušeni pucanj iz Anuškinog pištolja ga je spustio na zemlju. To nije bilo dobro, jer sistem alarma bi se uključivao ako bi neko od autorizovanih pao. Džorig je ubrzano radio vadeći napravu. U daljini se već čuo lavež pasa.
„Moramo skratiti vreme na tajmeru, pola minuta možda, bežimo iza prvog drveta!“, viknu Anuška.
Džorig je ukočeno gledao u napravu.
„Neće biti potrebe“, uspeo je da promuca.
03 – 02 – 01...
* * * * *
Bezvučni udarni talas obori ih na zemlju. Okolo je sve vibriralo dok nisu izgubili svest.
Anuška je drmala Džoriga dok se nije probudio. Sunce je ponovo granulo, završio se period od dva sata sumraka koji je u polarnim predelima glumio noć u avgustu. Bilo je poprilično hladno, bar deset stepeni hladnije od onoga čega su se sećali. A šta se zapravo dogodilo? Anuška je ćutala, puštajući Džoriga da sam zaključi. Čitavog postrojenja jednostavno nije bilo!
Ležao je ispod drveta, svuda okolo bila je retka četinarska šuma. Nijedne antene, nije bilo ni tela onog nesrećnog čuvara. Dođavola, šta je ovo – gde se nalaze?
Ipak su se svega dobro sećali. Trebalo je da dođu do planine udaljene nekoliko kilometara, gde bi ih helikopter pokupio tokom noći. Kratkotrajna avgustovska noć je prošla, to je sve dovodilo u pitanje, čak i kad bi potpuno ignorisali nestanak njihove mete. Dejstvo implozije nije bilo dovoljno testirano, no ovo nisu nikako očekivali. Džorig je zamišljeno gledao oko sebe.
„Dve dobre vesti“, reče najzad. „Prva: dobro smo. Jesi li dobro?“ Glas mu je odavao dozu zabrinutosti, čak i samoprekora što je sebično zaključio samo po sebi.
„Jesam“, reče Anuška jednostavno se osmehnuvši.
„Dobro!“ Sada se Džorig smeškao. „Druga dobra vest: priroda deluje isto. Na istom smo mestu.“
„Treća dobra vest“, nadoda Anuška, „prokletinje više nema!“
Glas joj je zadrhtao dok je završavala rečenicu. Neko reče da je svaka neizvesnost bolja od izvesnosti, ali ovo šta se dogodilo bilo je ipak preterano čudno, i slutilo je na neizvesnost njihovog povratka.
„Ajmo prema planini. Možda treba čekati sledeći mrak, jednostavno nemam drugi plan“, reče Džorig.
Polako su napredovali. Detektori mina nisu radili, displeji su bili mrtvi, pa Anuška predloži da se samo nadaju kako mina nema, kao što nema ni kompleksa koji su napali. Drugačije nije bilo ni moguće. Desetak minuta kasnije verovatno su već bili van potencijalno opasno zone, ni to nisu mogli znati pouzdano – ograde nije bilo. Samo netaknuta priroda. Džorig tada primeti da ne samo što je hladno, nego je i oblačno.
Tiho su doručkovali, a onda pokupiše konzerve i nastaviše prema planini. Počelo je sa prvim pahuljama. Pola sata kasnije okolo je bila prava vejavica.
„Da rizikujemo sa mobilnim“, reče Anuška, „sve je ionako isuviše čudno.“
Džorig se saglasi, da bi ubrzo shvatili kako nikakvog rizika nema. Kada su ubacili baterije i uključili mobilne, mreže nije bilo. Džorig tada primeti još nešto čudno – ostatke snega u šumi oko njih, na nekim mestima je to čak bio dubok sneg. Tada zaključi da bi bilo pametno rešiti se svih tehnoloških spravica, detektora mina, prigušivača IC zračenja i svega što bi moglo biti sumnjivo bilo kome ko ih pokupi. Dolazak helikoptera je postao veoma neizvestan. Mobilne će zadržati ako se mreža slučajno pojavi, i sve neophodno za preživljavanje. Ostalo su zatrpali u sneg.
Oko sat kasnije, divljalo je pravo nevreme, no nastavili su dalje. Sve dok Anuška ne prostenja kako ne može više, srušivši se odmah posle toga. Džorig je ležao preko nje. Kijamet je trajao do sredine kratke noći, kada je vejavica oslabila. Anuška je nemirno spavala. Džorig je razmišljao kako je ne sme ostaviti da bi išao po pomoć, a ne mogu ni doveka ostati ovde. Izvukao je do ivice proplanka. Drveće je davalo bar nekakvu zaštitu od vetra, a sa druge strane se pružao pogled na dolinu. Primeti da su već na obroncima planine prema kojoj su se zaputili. Zapalio je vatru. Pred zoru je pucao iz signalnog pištolja. Anuška se nije budila.
* * * * *
Džorig je ležao preko Anuške, tako je grejao nju, a grejao je i sebe. Najzad spazi kako se nešto pomera na snegu. Kroz dvogled je video saonice koje su vukli psi. Nekoliko trenutaka ih je gledao, pa se odluči. Otkopčao je Anuškinu jaknu – ona se stresla – pa je brzo izvadio njen mobilni telefon i zakopčao je. Uzeo je i svoj mobilni i bacio ih u rupu u zemlji nekoliko metara dalje. Brzo ih je poklopio kamenom koji se tu zgodno našao i nabacao sneg preko. Još jednom je pucao iz signalnog pištolja. Dvoglede je zadržao.
Sa nemalim olakšanjem vide kako sanke idu prema njima. Minut kasnije je skakao pokušavajući da privuče pažnju, njihove jakne su bile bele, što je bio problem na snegu. Saonice su najzad stigle. Bila su to dva momka izgleda ogrubelog od arktičke klime. Sipali su Anuški nekakvu rakiju u usta.
„Ovo će je zagrejati.“
Ona se zagrcnu i rumen poče da joj se vraća u obraze.
„Uzmi i ti, ne izgledaš mnogo bolje od nje. Ajmo, trebaće nam manje od jednog sata.“
Tiho su putovali, Džorig je dremao usput. Šest haskija je vuklo saonice. Najzad stigoše. Ubogo selo sa stamenim kolibama, iz svih dimnjaka se dimilo. Jedna utabana staza se mogla nazvati ulicom. Negde na sredini, kuća na dva sprata. Momci unesoše Anušku, Džorig utrča za njom. Stavili su je na krevet blizu masivne peći i jedan starac čovek odmah poče da se stara oko nje.
„Jeste li vi doktor?“, upita Džorig. „Pomozite, izgubila je svest usred nevremena...“
Čovek ga je pogledao belo.
„Ne govorim jezik odmetnika“, reče na ruskom koji je arhaično zvučao.
Džorig se seti kako su i njihovi spasioci govorili na ruskom, ali to uopšte nije primetio. Šta se, dođavola, događa? Ćutao je neko vreme, onda se odluči da ponovi isto što je rekao na ruskom. Doktor je brzo radio, ne obraćajući pažnju na njega. Anušku je skinuo, ostavivši je u gaćicama. Brzo je utrljavao viskoznu tečnost u kožu njenog snažnog, ali sada malaksalog tela.
„Istopljeno medveđe salo, od ovoga će joj biti bolje. S obzirom na to gde su vas pronašli, bilo bi čudo da vam ništa ne fali.“
Doktor izvadi iz torbe veliku injekciju. Džorig je u čudu gledao veliku staklenu bočicu iz koje je išla debela igla, pomisli da se tako nešto ne koristi već sto godina. Najmanje!
„Šta je ovo?“
„Antibacil“, brecnu se doktor kao da se čudi što ga ovaj pita.
„Antibacil?“
„Klasa A. Najbolje što postoji. Jesmo ovde zabačeni, ali nismo bedni! Ne vređajte nas svojim pitanjima!“
Džorig promrmlja nekakvo izvinjenje. Doktor je pokrio Anušku krznom i izveo Džoriga iz prostorije. Odveo ga je na sprat.
„Odmorite se ovde i sačekajte. Devojka neka spava, posle ću je pregledati i videćete se.“
Džorig se srušio na krevet.
* * * * *
Imao je osećaj košmara kada su ga probudili. Nije se sećao šta je sanjao, a onda bunovan pomisli kako je i dalje u istom snu. Čudna koliba u čudnom selu. Isti doktor je bio pored njega, reče mu da se Anuška probudila i da će moći da je vidi. On ju je u međuvremenu pregledao.
„Biće sve u redu, s obzirom na njeno stanje.“
„Stanje?“
„Šta, vi niste znali? Vaša žena je trudna.“
Anuška je ležala pokrivena krznom. Slabo se nasmešila.
„Kako si?“, upita Džorig.
„Pamtim i bolje dane“, reče ona nasmešivši se.
Provukla je ruku kroz krzno, Džorig je stegnu...
„Zašto mi nisi rekla?“
„Onda ne bi bilo ništa od misije. Kako da te ostavim samog?“
„Ludo jedna!“, reče Džorig stavivši ruku na njenu glavu.
„Gde smo?“
„Mislim da bi pravo pitanje bilo: kada smo?“, reče Džorig kroz gorki osmeh. „Objasniću ti sve, ima vremena. Bitno da si ti... da ste vi dobro.“
Džorig je zagrli, a kad se ona promeškoljila shvati da ju je stisnuo isuviše jako.
„Nemaš pojma koliko sam srećan, mada mi je sve konfuzno... Častio bih sad sve, ali mislim da neće ići ovde s novcem koji imam kod sebe. Ili da dam da me iscepaju, pa makar išao go kroz mećavu...“
Anuška se slatko smejala.
Posle četvrt sata stari doktor ih prekide. Izveo je Džoriga u hodnik.
„Pozvao sam letač po vas. Bićete prebačeni u Jukonsku krajinu. Tamo ima bolnica, neka bude tamo još neko vreme, za svaki slučaj.“
„Letač? Jukonska krajina? Govorite o zaista čudnim stvarima.“
„Ma slušajte me sad!“, odbrusi doktor. „Ako je nešto čudno, to ste onda vi! Prvo, šetate se po nevremenu obučeni ko da ste u tropima.“
„Ali to je...“ Džorig zausti da mu kaže za odela koja sprečavaju toplotno zračenje, ali zaćuta. Najzad, umalo se stvarno nisu smrzli.
„Znate li vi uopšte gde se nalazite?“
„Na Aljasci.“
„O, dobro je da bar nešto znate... Onda, progovorili ste ovde na jeziku... engleski, je l’ tako? A ne izgledate kao odmetnik, ni kao Indijanac... Takve vašeg izgleda viđao sam davno, kad sam studirao u Magadanu. Vi ste iz Sibira?“
„Moji su iz Mongolije došli...“
„A vaša žena je prava naša... Ruskinja!“
Tu se obojica nasmejaše, ali doktor nije mislio da prestane sa pridikama.
„I još se stalno nešto čudite... Imate sreće što sam ja istovremeno doktor i starosta... Mada, to nije redak slučaj. Vašoj ženi je potrebna nega, vi idete sa njom. Uostalom, razjasnite se sa tamošnjim vlastima. Pola veka živim i ovako nešto nisam sreo.“
Džorig je ćutao. Pola veka, ovaj čovek je izgledao kao da mu je barem osamdeset. Život u subpolarnim predelima može da brzo iscrpi, ali ovo je bio doktor. I kakav je to letač? Najzad, Džorigu pade napamet nešto konkretno.
„Rekli ste da ste pozvali po letač. Znači, imate telefon. Mogu li pozvati...“
„Ne znam šta vam je to telefon, ali naravno da ne možete koristiti komunikator staroste!“, prekinu ga starac. „Samo ja ovde mogu, i ne znam koga biste zvali... Kako rekoh, vidite u Krajini šta ćete dalje.“
Razgovor je tu bio završen. Džorig je ostao da se čudi. I uhapšeni ima pravo na poziv, ali mi nismo uhapšeni, ne još, našali se u sebi. Prva koherentna teorija koju je imao bila je ona da su se jednostavno vratili u vremenu. Da su se obreli u periodu kada je Aljaska bila deo Carske Rusije, pre najmanje 150 godina.
Ali, letač?
Komunikator?
Stresao se, pomislivši na sve ono što su antene na polju uništenom implozijom zapravo kontrolisale.
I shvatio da Anuški i njemu preostaje samo dugo, dugo čekanje.