Branka Selaković Milošević je užička spisateljica i novinarka koja piše pesme, kratke priče, eseje i romane. Do sada su njeni radovi bili zastupljeni u brojnim književnim zbornicima i antologijama, a objavila je i tri romana – Narcisi bojeni crno, Kapija i Ljuta sam. Živi i radi u Beogradu.
Scena prva
„Trebal bi da budemo blagi u svojim željama, milostivi u svojim rečima, smireni u besedama, razumni u odlukama i promišljeni kroz život. Trebalo bi da budemo deca koja u odori čoveka na detinji način promišljaju o ljudima, jer nam je onda dobrota u očima jedini dar koji dajemo a mirni smo jer nas bogatstvo materijalnog sveta ne obuzima, ne ranjava, ne rastužuje i kvari. Obest u čoveku i požuda jači su nego čast i poštenje. Obraz se u đon pretvara. Ne vraća se lako na belinu, jer imalin grehova crnji je nego najtamnija noć i dno praznih bunara. Čovek današnjice kao da je na sitne deliće iseckao dete u sebi pa ga rasuo, zametnuo u dubine najstrašnijih planina, zatrpao kamenjem da ga nikada ne pronađe. Čovek kao da je zaboravio na ljudskost u sebi, na okolinu i druge kraj sebe. A da živimo u miru znali smo i mogli smo.
Zaboravljamo bajke na kojima smo odgajani, ili ih krivimo za svu bogatu imaginaciju kojom smo darivani jer od bajki i snova se ne živi. Da li?
Nekada smo sa svojim lutkama, igračkama razgovarali, verovali da su živi, nekada smo od meseca najboljeg druga imali; sada u bajkama vidimo propagandu za zaluđivanje omladine, a oni koji su nam snagu davali, ta mitska podrška našim velikim dečačkim snovima, sada više ne postoje. U bajke ne verujemo. Grešimo li? Pogledajte gde su vaši imaginarni drugovi iz detinjstva, možda bi bilo dobro da ih opet u goste pozovete?
Nikada ne prestajte da verujete u vile, jer vas jedna uvek čuva i upravo sada posmatra, ista ona koja vam je na rođenju sudbinu i ime nadenula.
Odvajkada su maleni duhovi štitili slovenski narod.“
Ovim rečima je započeto predavanje jednog spiritualiste po povatku iz budističkog hrama u Srbiju. Tribinu je otvorio ministar kulture lično, dajući na značaju dotičnom gospodinu, jer on eto donosi pozdrave dalekog istoka, pozdrave samih careva našoj maloj, udaljenoj, turobnoj zemljici a i lični je guru nekoliko estradnih umetnica i političara.
Scena druga
„Sve bih ja lako, i pronašla muža i posao. Nego znaš šta, nas su majke pokvarile silnim bajkama koje su nam čitale. Nema princa na belom konju, niti više ima junaka.“
„Već sada bismo mogle ući u diskusiju koje bajke nude kakve prinčeve. Da li su bolji zapadnoevropski prinčevi i pisci bajki ili srpska, slovenska mitologija koja obiluje junacima, mom mišljenju, daleko odvažnijim i maštovitijim u svojim delima.“
„Verujem, ali vidiš kako propadamo kao nacija, ne samo mi, svet! Snaga i junaštvo su nam izumrli u epskim pesmama, a žene svoju vilovitost pretvaraju u novac/zavođenje/erotizovanost. Videćeš za koji minut kako su oklopi naših srednjovekovnih vitezova veliki, topuzi i sablje još veće, teže, da današnji vojnik ne bi mogao da ih drži a kamoli da uzmahne njima.“
„Znam. Muškarci su postali pogrbljeni, jalovi u mislima i delima, bave se poslovima o kojima niko nikada nije ni sanjao, po ceo dan sede u foteljama i igraju imaginarne bitke, vode ratove u kompjuterskim igrama, oru računarske njive i žene se junakinjama kojekakvih savršenih onlajn svetova. Ako bih se kojim slučajem i udala, pronašla muškarca svog života, a to ne bih na društvenoj mreži objavila, bilo bi kao da ništa nisam ni uradila. A o deci, o njima mogu samo da sanjam.“
„Draga, ti si dovoljno nezrela za sve nas“
„Znam, zato sam još uvek tatina princeza“, nasmeja se Vesna na svoju uobičajenu rečenicu.
* * * * *
Dve najbolje drugarice su se koketno smejuljile na ulazu u Narodni muzej, koji je konačno otvoren nakon višedecenijskog renoviranja, a tim povodom je upriličio izložbu pod nazivom Srednjovekovna kultura, običaji i oklopi. Iako naziv izložbe nije bio privlačan mladom svetu, ipak je najavljivan sa svih televizijskih i radio stanica. Na stotine građana su odlučile da lepo prolećno podne provedu obilazeći umetnine, znalački posmatrajući, komentarišući eksponate, kao i pridošle posetioce. Najveću pažnju je privukao predsednik lično koji je specijalno za ovu priliku na rever svog skupocenog sakoa okačio grb Cara Dušana i tadašnjeg carstva.
Nekoliko malenih skokova i komešanja nije uznemirilo agente iz obezbeđenja. Predsednik se počeša iza uveta, promrmlja sebi u bradu kako su komarci ove godine žestoko navalili već sa prvim znacima toplijeg vremena. Odmah naredi svom PR-u da mu zabeleži da ove godine mora biti žestoka invazija na dosadne insekte i da se moraju neutralisati, taman se poremetio ceo eko sistem, jer ako mu taj ujed otekne do veličine prepeličjeg jajeta, a neko od prisutnih paparaco fotografa to primeti, može nastati belaj. Naslovi u žutoj štampi mogli bi biti da ga je neka ljubavnica, ili nedajbože žena, ujela. A komarci su dosadni, gde ćeš bolji argument za uništavanje.
Vesna i Lejla su se približile grupi okupljenoj oko predsednika i kustosa muzeja – autora izložbe, koji se hvalio svojim uspehom i zahvaljivao predsedniku na pomoći. Malo su osmotrile agente, visoke, ćelave, izrazito krupne momke koji su sličili kao jaje jajetu a imali osobine kao Balačko, troglavi div iz srpskog narodnog verovanja. Bili su neznimljivi, pa su otišle do dela gde su bili postavljeni kokteli. Uz jedan bezalkoholni koktel su posmatrale veliku galeriju, kao košnicu punu doteranih baba i deda.
„Zalutale smo ovamo, Lejla, ali moramo da se kulturno uzdižemo međ’ svetom koji ništa o kulturi ne zna, jer nam ove debeljuce, ako nismo prisutne konstantno kao trn u oku, nikada neće dati posao.“
„Da, jedan istoričar umetnosti i jedan etnolog sigurno imaju posla u ovoj zemlji.“
„Nama treba čudo. Čudo je to koje stvara stvari i pokreće svet. Eto ja sam čudom ovde jer je čudo htelo da ja ne organizujem ovu izložbu nego ljudi koji su apsolutno nekompetentni. Vidiš, na primer, nigde nema priče o bajkama iz tog vremena i čuvenim mitskim bićima koja su pomagala narodu u pobedama, vidala rane junacima, pošastima morila neprijatelje.“
„Ti, Vesna, stvarno veruješ u te tvoje etnološke budalaštine? Istorijski gledano, izložba je adekvatno opremljena onim čime raspolažemo, a ono što smo zagubili, ili nam je opljačkano nakon ratovanja, ili ono što smo pak sakrili u podrumima muzeja... time smo osiromašili ne samo srpsku javnost nego i ceo svet, a ja to najbolje znam. Ja sam proučavala ovaj istorijski period više nego politički kustos koji sedi do podneva u skupštini, a od podneva se igra umetnosti. Umetnost se živi.“
„Da, ponavljam...našem narodu treba čudo, davimo se u gluposti, neznanju, bezobrazluku i nemaštini. Čast izuzecima.
„Misliš čast nama? Hoćeš bombonicu?“
„Kakve su to bombonice? Liče na tablete.“
„Znaš da sam išla na predavanje Velikog Lao-Mila. Tu su se prodavale visokoenergetske bombone, spravljene na vrhovima Žangji Danksija, ili šarene planine koje se nalazi u provinciji Gansu, na severozapadu Kine. I sve bombone liče na tablete. Ovo tako umirujuće deluje, veruj. A meni je napravio ustupak i dao mi koji komad više. Valjda sam mu se dopala.“
„Ti stvarno veruješ da ovo vraća energiju, širi vidike, otvara čakre i uspostavlja balans tela i duše? Mnogo ti vremena provodiš na tim 'predavanjima'. Nije to dobro.“
„I da nije tačno, makar su ukusne. Još jednom moram da istaknem da i ti i ja verujemo u kojekakve budalaštine, jer da je suprotno sada bismo bile ekonomisti i bankari, a ne babe gatare po istorijama civilizacija.“
„Hajde daj jednu i ne seri više.“
„Ćuti! Čuće nas predsednik.“
„Neka čuje, pa šta. Ovo su bombonice njegovog gurua, sigurno ih je tamanio i on.“
Nekoliko hitrih skokova nije uznemirilo oko posmatrača, ni talasi blagog milozvučnog povetarca koji je nosio zvuk frule, melodije magijskog porekla iz instrumenata zlatnih pastira sa slika srednjovekovnih amblema. Nekoliko vazdušastih bića se kretalo, osmatralo i tražilo pogodnu priliku. Uslužni duh je u ime Jarovita odskakutao do džepa predsednika. Kikimora je dom našla u Vesninoj torbi. Suđenica se nasmeši. Pomislila je samo koliko godina je prošlo do kada je prvi put videla to čedo i sudbinu joj dodelila a sada ona stoji naspram nje okovane i ne vidi je. Kako su bile teške i mučne godine u tmini prašnjavoj, a sada na delimičnoj svetlosti ni glas ne sme da pusti, za pomoć da moli.
Vesna i Lejla su nastavile da bezbrižno čavrljaju i razgledaju izložbene predmete edukujući jedna drugu iz oblasti koje su diplomirale. Pomalo je ličilo na nadmetanje, ali zajedničko interesovanje za mitologiju i božanstva slovenskih naroda ih je očaravalo i uvodilo u svet u kojem obični smrtnici nisu imali razlog da obitavaju, niti su ga razumeli i da su hteli svojski da se potrude. Za ulazak je bio potreban ključ mašte, a njim se ne mogu mnogi pohvaliti.
Predsednik se opet počeša i promeškolji u svilenom odelu. Vesni se sada učini da je videla senku kako preleće preko prostorije, ali senki zombija građanstva je bilo na sve strane, nije mogla razaznati šta je stvarno a šta ne.
„Pijavice i lešinari su ovde. Hajdemo odavde, Lejla, nema više ničeg zanimljivog za nas.“
Kikimora se promeškolji u torbi, omirisa probni parfemski kartončić nemarno ubačen nakon malopređašnjeg odlaska u parfimeriju i zaspa. Na nju je počela da utiče višedecenijska tama, promena sredine. Vazduh bez memle je uspavljuje, a ona nikada ne spava. Drugarice se rastaše na uglu Bulevara Kralja Aleksandra i Takovske. Lejla je imala sastanak, on ju je već čekao u obližnjem kafiću. Vesnu je čekao sutlijaš od juče u malenoj garsonjeri naspram crkve svetog Marka.
Scena treća
Mračni oblaci su se nadvili nad Beogradom. Spremni su da istresu tone topovskih loptica na glave prolaznika. Apokaliptični mir je u prirodi, onaj sekund večnosti dok ne pukne grom, i proliju se kapi teške poput crnog serpentina.
Mrak. Krevet. Lejla se mučila da zaspi pored bucmastog hrkača koji ju je pritiskao debeljuškastim šakama a samo pre dva sata ti debeljuškasti ćevap-prstići su rovarili po njenom telu. Pokušavala je da se izvuče iz stiska, ali nije uspevala. U jednom momentu ošinuo ju je po butini i promrmljao: „Ne vrpolji se, nerviraš me.“ Suze su same lile u ritmu kiše, teške poput crnog serpentina, poput svih topovskih loptica izbačenih na pleća. Ležala je, ne puštajući glas. Maštala o tome da bi nekada mogla biti voljena.
Mrak. Krevet. Odsjaj noćnih svetiljki na glavi koja kleca na ramenima povezana tananom vezom krvnih sudova, kože, mišića i loših vratnih pršljenova.
Vivere est militare!
Virtus, non copia vincit!
Vae victis!
Sic itur ad astra.
Ubi bene, ibi patria!
Vivere est militare! Virtus, non copia vincit!...Vivere est militare!
Virtus, non copia vincit! Sic itur ad astra...
Kikimora se sklupčala kraj Vesninog uha odmah nakon ponoći, kada su snopovi zvezda bili jaki poput Ajnura, te se nisu videli tragovi na nebu, ni prelaz duša među svetovima. Pomislila je da je počelo da se dešava sve što je Suđaja prorekla i da se sada boginja mora probuditi, poslušati je, ugledaće je, kao senku, prepoznaće je, sve će shvatiti. Ponavljala je stihove nekoliko puta, kao u ritualnom igranju za Velesa, boga polja i šuma, kada se rađala svevideća Suđaja po treći put, njena gospodarica.
Vesna se trzala od reči koje su se mešale sa snom. Sela je na ivicu keveta, opuštenih ramena i glave koja se na njima klatila. Kao da ju je držao končić, koji bi mogao pući svakog trena. Od tahikardije koja ju je zaglušila čula je samo zujanje komarca. Da može, ubila bi ga, ali ruke se ne pokreću. Vruće joj je. Skinula bi spavaćicu. Pomislila je da je popila previše pilula za spavanje i da ne deluju. Od noćne more slivala joj se kapljica znoja niz kičmu. Mrzi snove koji je progone. Pred očima je videla malenu palčicu, da palčicu, devojčicu, sa crvenom kosicom. Njenu devojčicu. Njenu abortiranu, malenu devojčicu, sa riđim pramenovima i pegicama baš kao što ih ima ona. Njenu palčicu. Priča joj nešto i maše ručicama. Smešna je i ljuta, zabrinuta. Čini se da viče. Sada čupa kosu sa glave. Zbog čega mala palčica čupa kosu sa glave? Volela bi da je pita, ali usta se ne pokreću. Presahlo grlo kao seoski potoci za vreme suše, gde i kamen izgori. Pokušaj izgovorene reči samo tupo odzvanja kroz misao. Nervi se napinju i ona počinje da ludi, jer mora da sazna zbog čega mala palčica čupa kosu sa glave!
U odžaku su odzvanjali tupi udari. Tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup i opet samo jače tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup-tup... Neko će ući. Neko će definitivno ući kroz njen odžak i u utrobu. Verovatno je lopov, silovatelj. Nema glasa da zove komšije. Ne zna ni gde joj je telefon. Sudbina, sudbina je stiže. Evo aveti male palčice koja raste i hoće da je proguta. Zbog čega mala palčica čupa kosu sa glave i krevelji se, mlati rukama? Bog, bogovi, svetitelji... kazna! Ona je ubila malenu palčicu u sebi. Kazna! Kazna! Kazna! Dopiralo je samo to u njen sluh. Ona će biti kažnjena! Ko je ona? Ona ne zna ko je ona! Gde se ovo nalazi? Čiji je ovo stan? Kakvi su ovo glasovi. Zašto ne govori na srpskom, nego na latinskom. Latinski, od kada ona ovako dobro zna latinski? Zna, zna, imala je destku na fakultetu. Trebalo bi da se priča staroslovenski! Zna li drevni jezik? Zna, zna, ona je... ko je ona, ko je ona? Kazna, kazna! Kažnjava je Bog, preci, svet zbog onog što je učinila. Ona ludi!
Misli kao brzinomer obleću oko orbite i selektuju primljene informacije u kutije za borbu i opstanak, nadu, strah, očajanje i bes jer ne zna zbog čega malena palčica čupa kosu sa glave? Ugleda svetlo, odsjaj munje na tamnom nebu u još tamnijoj noći. Leptirica odlete ka svetlosti, misleći da je spas. Leptirice uvek lete ka svetlosti.
* * * * *
Predsednik je mrzovoljno odlazio kući, na kasnu večeru jer je znao da mu žena kuva. Kuvarica je na operaciji katarakte, pa nije u redu da angažuje novu, ne zbog kuvarice nego zbog novinara koji će ga odmah oplesti u žutoj štampi. Paprikaš je na meniju. Isto kao i kad nije bio predsednik. Najradije bi vreme provodio u svom selu ili na pecanju, ali ne može, majka država ga treba. Pitao se šta sutra da kaže na konferenciji za novinare posle razgovora sa patrijarhom. Savetnici će već pripremiti neki govor, ali šta on stvarno misli o problemima svetovne i duhovne vlasti i toj gej paradi nije znao. Pitao se kog ono datuma pada Nikoljdan, mora da pribeleži jer je tad slava kod predsednika jedne mesne zajednice iz Prokuplja a tamo se dobro jede, a ima i za poneti. Iz službenog automobila pogleda na zvonik crkve Svetog Marka i ugleda tamnu senku koja preleće preko odbleska svetlosti. Ispusti krik i prekrsti se. Vozač nije reagovao. Njegovo je da vozi i ćuti.
Scena četvrta
Lejla je obrisala suze i svojim neosnovanim optimizomom dočekala jutro uspavana i ušuškana u zagrljaju balavog, dlakavog čoveka-medveda. Jutarnji seks je za nju bio obavezujuća stvar još od studentskih dana, jer je smatrala da joj poboljašava memoriju i koncentraciju, daje sjaj licu koji je čini lepšom i primamljivijom iako je prešla tridesetpetu. Inovacije koje je balavi, sada privlačniji medved-čovek nudio bile su za nju novina. Mislila je da će, ako praktikuje novonaučenu pozu više puta u toku dana, bez odlaska u teretanu imati zategnute butine i zadnjicu. Osim toga, u magazinu koji se bavi isključivo lajfstajlom peporučuju Kamasutru kao „mast hev“ knjigu. To je zaboravila da kaže Vesni, i da se ismeju pošteno.
„Otvori usta draga moja. Stiže poslastica.“
„Da malo ne preterujemo?“
„Ne, što, pa ovo je zdravo.“
„Da, ali ne treba preterivati ni u čemu.“
„Znaš li sa kojih visina su ubrane travke za ovu bombonicu, koji su sveštenici danima tražili najsavršenije listove eukalipusta, nane, jagorčevine i još stojedne biljke? Ovo je eliksir mladosti, eliksir života. Uzmi, ne može da škodi.“
„Dobro, uzeću, ali nemoguće je da baš svima prija. Da toliko vredi, naplatili bi ga bezobrazno puno.“
„Draga, ne birni se. Ne opiri se. Zaboravi na materijalno i stavi u usta ovaj dar prirode. Sisaj, sisaj draga.“
„Ma dobro. Ja ću da sisam, ali moram cigaretu da zapalim.“
„Dobro, hajde lepo popuši i ispeci mi koje jaje, ima u frižideru ceo kornet. Hajde budi dobra. I dodji da me izmasiraš. Sav sam se ukočio na ovom krevetu.“
„Zar ti nisi nekada spavao na ek...“ Ne završivši rečenicu izađe iz spavaće sobe. Bolje da ćuti. Srce se naglo uzlupalo. Popila je još jednu tableticu sa utisnutim likom Bude. U kuhinji je potražila daljinski upravljač kako bi upalila maleni televizor koji je stajao na starinskom, ali otmenom i skupom kredencu.
Vesti u devet.
„Očekujemo uključenje sa lica mesta. Tamo se nalazi naša koleginica... Da li se čujemo? Da li se čujemo? Poštovani gledaoci, izgleda da ne možemo da uspostavimo komunikaciju sa ekipom na terenu... A ne, ipak uspevamo. Ejpril, da li nam možeš reći nešto više...“
Ejpril Matković, ili nekada Stojanka Matković, bila je poznata novinarka nezavisne televizije kojoj su poslednjih godina rejtizni strmoglavo povećavali novčana sredstva na računima u zemlji i inostranstvu. Postali su poznati i uspešni između ostalog i zbog istraživačkih priloga gospođice Ejpril koja je intervjuisala kriminalce, korumpirane političare, sveštenike, pripadnike sekti, članove masonskih loža. Estrada joj je bila posebno zanimljiva samo kada su u pitanju krvni delikti. Ako si neko na krimi-zvezdanom-puščanom-transport nebu, jednog dana dopašćeš u objektiv njene kamere i pod sečivo njenog jezika. Ime Stojanka je dobila jer je bila četvrta kćerka u porodici policajca iz Berana i medicinske sestre sa Karaburme. Ovim su se nadali da će rađanje ženskih potomaka stati i da će se konačno roditi jedno muško. Što se i desilo medicinskoj sestri sa Karaburme, ali ne i policajcu iz Berana, koji se nakon saznanja da dete nije njegovo ubio iz službenog pištolja. Krivila je sebe za očevu smrt.
Ejpril O' Nil kako su je svi zvali tokom studiranja, ne samo jer je obožavala žutu boju, nosila žuti kaput, žuti komplet na svakom ispitu, žuti šešir, maštala da putuje svojim repotažnim kolima po svetu i izveštava o najaktuelnijim pokoljima današnjice, da dobije Pulicera, nego i zato što se družila sa četiri najveća šterebera iz grupe sa žurnalistike. Jasno, nindža kornjače i Ejpril u akciji. Vremenom se navikla na nadimak, prijao joj je, stoga je uzela baš njega za svoje novo ime. Od svojih kornjača se nije razdvajala dok se Donatelo, Rafaelo, Mikelanđelo, Leonardo nisu spanđali sa Splinterom i prebegli u puno unosnije sfere. Jedna kornjača je inspektor u graničnoj policiji, druga je portparol stranke koja će po svim izgledima osvojiti najviše glasova na narednim izborima, treći je poznati vođa navijača, a četvrti je Milivoje, daleko poznatiji na prostoru Balkana kao Veliki Lao-Mila.
Stajala je nervozno na kiši, ogrnuta žutom kabanicom i čekala uključenje uživo. Naravno prva je na licu mesta i opet će pokazati srednji prst svim kolegama sa drugih televizija. Policajci su se pravili da nešto rade. Merili su, ocrtavali, fotografisali. Kiša ih je nervirala, psovali su. Bilo im je hladnjikavo i želeli su kući. Dok je čekala zvuk i glas kolega iz režije u svom uhu, setila se kursa Lao-Milovog predavanja o tantričkom seksu koji je organizovan u Domu vojske pre dve nedelje, sa eminentnim predavačima predvođenim famoznim spritualistom koji svoje stečeno znanje deli prvi čas potpuno besplatno. „Kakva bljuzga“, mislila je i te svoje reči mu je ispljunula u lice.
„Draga, to je važno i za vojsku koja mora biti energetski ispunjena i telesno zadovoljena ako mislimo bilo gde ratovati.“
„Ratovati? Ti bi da ove levonogaše, goluždravce šalješ u rat.“
„Pomisli draga da si ratni izveštač. Pomisli na Pulicera.“
„I dalje mislim da si svinja, maher i obmanjivač. No, dobro ti ide. Pazi da se ne nađeš u mojoj emisiji. Ne bi mi bilo prijatno da izveštavam o najboljem drugu i ispitujem tvoje konkubine. A nekad si bio kul lik.“
„I dalje si vatrena, jezičaro moja.“
„Haj masti neku drugu, bucika, odoh da radim.“
U razmišljanju je prekinu piskav glas u uhu: šou kreće.
Lejla je prvo slušala novinarku nezainteresovano, a onda je širila oči što je više mogla, ne verujući šta vidi. Golo, razapeto žensko telo, nakačeno na grane lipe i poznata zgrada. Visilo je kao jedro otkinuto sa jarbola i prikačeno među olistalim granama. Sa mokre, krvlju umrljane kose kapale su crvene kapi krvi pomešane s kišom koja je još dobovala. Novinarka je stajala tačno ispod leša, svesna da će efekat njene repotaže biti još veći ako ta krv koja se sliva niz njenu kabanicu bude uočljivija. Kiša je delimično razređuje ali videće se na kameri, svakako. Kolege iz žute štame će uraditi ostatak posla. Imaginarnom trećom rukom, Ejpril potapša sebe po ramenu. Lejla shvati da je reč o Vesninoj zgradi i odluči da je pozove i raspita zna li šta o žrtvi. Na fiksni telefon u malenoj gasonjeri niko se nije javljao.
Verovatno spava, kao i uvek. Ah da, nije još podne. Pozvaću je kasnije.
Novinarka je nastavila da izveštava.
„Sa nama se nalazi i inspektor Perović koji pokušava u teškim uslovima da prikupi što veći broj dokaza. Da li već imate osumnjičenog?“
„Pa, hm, znate... rano je za prognoze...“, govorio je sporo, uzimajući dah. Nije krio da mu je neprijatno od kamere, koliko je nervozan i zabrinut, ne toliko zbog leša, koliko zbog verovatne nemogućnosti planiranog odlaska na godišnji odomor u ponedeljak.
„Neki trag, inspektore Peroviću, mora uputiti na ubicu. Ubijena je, to je sigurno?“
„Znate, treba prikupiti sve dokaze, uraditi analizu, kiša onemogućava rad... možda je samoubistvo... proleće je.“
„Čuli ste. Inspektor Perović smatra da policija, iako je kiša omela forenzičare da prikupe sve dokaze, ima dovoljno toga da uhapsi osumnjičenog. Inspektore, raste broj ubijenih žena u Srbiji. Da li je ovo joše jedna u nizu nasilnih smrti koju je počinio muž, dečko, verenik?“
„Tačno je da u ovim teškim vremenima ljudi izgube strpljenje i dođe do tragičnih posledica, ali, hm... kažem još mora da se sačeka sa izjavama. Prvo treba da se izvrši uviđaj do kraja...“
„Čuli ste. Inspektor ističe da je ubica najverovatnije izgubio strpljenje i ubio za sada nepoznatu ženu, na najsvirepiji mogući način i dodaje da su za Srbiju došla teška vemena kada je nasilje nad ženama u pitanju. Da ponovim. Nepoznata žena starosti između trideset i tridesetpet godina izgubila je život prethodne noći, padom sa trećeg sprata u zgradi u Resavskoj ulici. Njeno beživotno telo zadržale su grane drveća posađenog ispred ulaza u zgradu. Po poslednjim izjavama koje sam mogla da čujem od kriminalističkih stručnjaka, bila je mrtva i pre pada. Toliko za sada. Studio?“
Znala je koliko je gluposti izrekla u ovom uključenju, ali senzacije je održava u ovom poslu. Senzacija joj omogućava dobar životni standard.
Lejla se grčila na podu, držala se za grudni koš i vrištala. Udarala je rukama o pod, o svoju glavu, lomila sve što joj je palo pod ruke. Lao-Mila pomisli da je pronašla biserne gaćice koje su stajale u mikrotalasnoj. Laknulo mu je kada je video da je ta vriska izazvana nečim drugim. Smirivao ju je, nasapunjane glave, primoravao je da udiše eterična ulja, masirao joj slepoočnice. Brzo je podržao njenu želju da ode kod drugarice u stan i proveri je li zaista reč o njoj, jer se po njegovom mišljenju, nakon odgledanog repriziranog priloga u vestima u deset, nije moglo razaznati ko je u pitanju. Mada mu se i žurilo do grada, da se provoza u svom novom automobilu marke maserati, poklonu od zadovoljnog starijeg konzumenta sada već prilično poznatih Buda-bombonica.
Crvenog, slinavog nosa, krvavih očiju, neumivena, raščupana koračala je prema taksisti koji je nervozno pritiskao dugmence na radio aparatu tražeći odgovarajuću radio stanicu. Brzo je rekla naziv ulice u koju treba da je vozi. Njegov tekst je bio opširniji. Zapitkivao je za moguće opcije kuda da je vozi, šta bi joj više odgovaralo, naravno da proveri koliko može da je finansijski zezne i sme li to da uradi. Dodao je i to da mora da je ostavi dve ulice dalje jer je gužva, „opet se desilo neko sranje u kraju. Mi smo lud narod, keve mi.“
Policija joj nije dopustila da prođe jer nije bila stanarka zgrade. Rekla je da joj tu živi prijateljica i da bi zaista volela da je poseti i proveri da li je dobro jer je čula za nesreću u njenoj zgradi. Posle pitanja u kojem je stanu njena prijateljica, policajac je shvatio da se nalazi u neobranom grožđu. To je stan odakle sumnjaju da je skočila žena koju upavo pokušavaju da spuste sa drveta. Pozvao je glavnog inspektora, da preuzme novonastalu situaciju, jer mu nije bilo do toga da baš on saopšti tužnu vest. Ovaj mu opsova majku i reče da otera sve građane sa mesta nesreće. Insistiranje, suze, jauk nisu pomogli. Lao-Mila joj je spustio u džep nekoliko Buda-bombonica. U taksiju, dok je dolazila, popila je dve. Odmah je osetila promenu raspoloženja. Nije bilo ni bolje, ni gore, samo neka tupa sredina, ali je i dalje osećala bol u grudnom košu. Dok je prelazila ulicu kod Beograđanke, pogled joj je hvatao glave policajaca, njihove šapke, slučajne prolaznike, stanare koji vire kroz svoje prozore ili iza zavesa. Popila je još jednu na brzinu. Petu ili šestu je pila koračajući po tramvajskim šinama u Resavskoj. Mislila je da li će to da bude suviše, uzela je dve kod njega u stanu, jednu pre jutarnjeg seksa... Da li od Buda-bombonica može da poraste šećer? Šta ako se šlogira od glukoze, stresa, hormona i dve čaše votke?
Kikimora nije znala šta su suze, ni krv. Nije joj bilo jasno šta se ispod krošnje dešava, ni da se ne ušiva razbucano, iscepano telo o grane koje su je izbušile nakon pada i zariveno staklo prozora kroz koji se bacila. Kikimora nije znala zašto ona i dalje spava i zbog čega kao boginja ne ume da leti? Pitala se da li je moguće da je niko ne čuje. Znala je da je u pitanju nešto strašno, neshvatljivo. Plašila se, jer je znala šta je strah. Kikimora se stresla i osetila hladan talas koji joj je dizao kosu na glavi. Onda je male oči otvorila najjače što je mogla i u nekoliko skokova našla se na jecajućem ramenu koje je poskakivalo gore-dole, a i ona malena na njemu.
Vivere est militare!
Virtus, non copia vincit!, šaptala je u Lejlino uho. Ova se nije obazirala, niti je čula bilo šta drugo sem svog bola. Pokušavala je opet da pozove Vesnu na mobilni telefon, ali je broj bio nedostupan.
Vivere est militare! Vivere est militare! Vivere est militare! Ponavljala je neprekidno cimajući je za resicu uva, ali bezuspešno. Na kraju je skočila na telefon koji je Lejli bio u rukama. Ova pomisli da je to igračka nekog deteta, koje je slučajno bacilo i palo je sticajem okolnosti pravo u njen dlan. Osvrnula se nekoliko puta oko sebe ali sve što je videla bili su policijski automobili i žuta traka razvučena preko ulice. Kikimora je mlatila rukama pokazujući strahote koju slovenski bogovi proživljavaju godinama zatvoreni u muzejima, o borbi neba i zemlje, mraku, bolu. Ponavljala je latinske izreke, pokušavala da bude glasnija, stezala pesnice, lupala nogom o ruku koja ju je držala, improvizovala rađanje, smrt, ljubav, nadu, ali ništa nije uspevalo da osvesti Lejlin um. Razum ju je naterao da zažmuri, izbroji do deset i ubedi sebe da halucinira. Otvorivši oči, opet je videla razmahanu devojčicu crvene kose, pegavih obraza veličine prsta. Zamahnula je da lupi sebi šamar i osvesti se i to onom rukom koja je držala malenu boginju. Kikimora je brzo skočila na Lejlin nos i počela da igra u trupac i čupa kosu sa glave. Poraze nije volela a i znala je da joj je ovo jedina prilika da pomogne sebi, svojim bogovima, svom svetu, ovom svetu. Svi oni računaju na nju. A jedina osoba koja je mogla da im pomogne bila je boginja proleća, koja spava na drvetu, dok je ova samo rezervno rešenje. Sada već opasno ljuta, boginjica je želela da je ujede za nos, samo prvo da počupa kosu sa glave od besa. Lejla je želela da se oslobodi male napasti, halucinacije, straha. Počela je da udara sebe po obrazima, toliko snažno da se zateturala. Branila se kao da ju je napao roj pčela. U toj panici, s osećajem da je grizu mravi i u nju ispuštaju najotovnije sokove vrtela se kao cirkuzant na burićima od piva, pomalo posrtala i konačno pala, udarivši glavom od pločnik. Poslednja misao joj je bila „Zbog čega malena palčica čupa kosu sa glave?“ Poslednja izgovorena rečenica je bila: „Pomozite mi!“
Kikimora se skupila u tačkicu očajanja. Strah ju je obuzimao i polako je bledela. Živeti i boriti se, kao glavna mantra. Ali ona je beživotna, beskonačna, postojeća i nepostojeća u isto vreme. Ona je čudo, monada, beskonačan um. Ona je bezvremena u vremenu. Vreme je isticalo za malenu boginju. Bogovi brzo umiru u svetu neverujućih smrtnika.
Ejpril je potrčala, povukavši kamermana koji nije uspeo da pojede sendvič što mu ga je mama pripremila. Sendvič je ostao je da kisne na haubi reportažnih kola.
„Snimaj! Snimaj, šta jedeš?“, urlala je Ejpril. Čekala je uključenje u podnevne vesti.
„Kakav lud dan.“ Potapšala je sebe po ramenu, imaginarnom rukom i sačekala da joj piskavi glas javi kada ide direktno u program.
Scena peta
„Milivoje, dodaj mi tu flašu!“
„Jao Stojanka, ne zovi me tako!“
„Sada nismo u javnosti, ni na TV-u. Ja sam promenila ime i mene moraš zvati po mom sadašnjem imenu, a tebi je to... to lažno ime umetničko. Valjda ti je jasno da je i narodu jasno?“
„Prestani, ženo, da lupaš i piješ. Dosta ti je za danas.“
„Šta dosta, da si ti video šta sam ja videla... ne bi prestajao da se nalivaš.“
„Video sam tvoju reportažu danas. Dobro, žena se ubila. Izveštavala si i o gorim stvarima. Meni je jedna dobra riba sinoć bila ovde, ona što mi se delimično dopada, jer čovek širokog duha kao ja ne želi biti sputan, no kako sam zaspao prvi, nisam stigao da je fino otpratim kući, ostala je do jutra...“
„I šta je tu strašno?“
„Ama čekaj da ti završim. Kažem joj da spremi doručak. Odem da se tuširam, čujem vrisku. Kao nindža ratnik, stvorim se u kuhinji. Ona kuka, urliče i jauče jer u toj zgradi živi njena drugarica.“
„I šta se desilo. Jer joj drugarica dobro?“
„Nemam pojma, nisam je zvao danas. Obećao sam vama druženje.“
„Care, bravo!“, dobacuje Ilija, ili Donatelo, poznatiji kao inspektor u pograničnoj jedinici pri MUP-u Republike Srbije. Politički savetnik, konsultant, PR menadžer i uskoro poslanik a jednog dana i premijer, ako ništa ministar Rafaelo, ili Nikola, samo zvera i upire prstom čas u televizor, čas u flašu, šank, zid. Lupka se po grudima, pokušava da otera komarce i viče kako „današnji komarci imaju cvenu kosu. Svega mi, imaju crvenu kosu.“
„Crvenooooo, crvenoooo, crvenoooo, crnooooo, crnooooo, komaraaaaaac, komaaaaraaaaaac!“, replicira im u navijačkom maniru, sveže ošišan Lazar, ili Mikelanđelo, odličan crtač grafita u Blokovima.
„A umukni, bre, Lazo, da ti sad grkljan ne iščupam. Ne urlaj za stolom!“
„Hoćuuuuu, e baš hoćuuuu! Srbija! Srbija!“
„Ostavi to za tribine i one klince pred kojima moraš da se foliraš. Nemoj nama da prodaješ foru.“
„Zanesem se malo. Smišljam novu pesmu.“
„I kako ide?“
„Šta da ti kažem, Donatelo moj, braćala moj... ide odlično. Nikada više love nisam imao. Murija me ne dira, jer radim za vas dvojicu glavonja, a gde da i idu na čoveka koji je završio žurnalistiku. Ceo noć i dan krešem, da ne poverujete koliko njih. Doduše, ja nikada nisam ni kresao dok nisam postao 'navijač.' Da se ne lažemo. Sada ribice su tu, kola su tu, keš je tu, vi mi čuvate leđa. Lepo svima. A ja sam stvarno pošten, ali stvarno! Keve mi moje Slobodanke!“
„Znamo da si pošten, kao i studentkinja pravnog fakulteta. Hajde, znamo se. Mi smo ovde naši. Nadam se da krešeš samo žene.“
„Razume se!“
„Onda, kad smo već naši, da vi meni ispričate šta se novo mulja. Moram malo da podgrejem javnost. Istažujem jednog tipa koji je naglo počeo da kupuje nekretnine po celom Beogradu, automobile, ide na umetničke aukcije, sponzoriše pola estrade. Nije osuđivan i zvanično se ne bavi kriminalom. U njegovom vlasništvu je i jedan spa centar, restoran nekoliko kafića. Sve je ovo otvorio za godinu dana. Pošteno? Nema šanse? Znate na koga mislim?“
„Znamo. Ne mešaj se u to!“
„Što da se ne mešam? Tek sada kada ste mi to rekli ima da se mešam. Ima da saznam sve. Pričajte!“
„Nema šanse. Ja ne znam ništa. Promenimo temu. Je li Đoković opet pobedio?“
„Pičke jedne. Znam ja da sve vas plaća neko govedo, ali nisam znala da vas plaća isti lik. Je li moguće da ste svi podmićeni, pa i ti druže inspektore? Hajde ovaj političar, oni su ljige i govna svi znamo. Ima dijagnozu čim je počeo da se bavi time, čim je uopšte imao želju da uđe u politiku. Možeš misliti on nekoga savetuje. Ovaj psihić, huškač i huligan je psiho bio od uvek. Liči na serijskog ubicu. Budista je manipulatorska jajara, zbog toga ga i volim, to je dokazao odavno. A šta tebi bi? Nekad si bio super lik na koga sam se ložila. Prvi si diplomirao, dobio posao, oženio se. Imaš decu, čoveče!“
„Ne, ja odbijam svaki razgovor na tu temu. Kuća je možda ozvučena. Tebi sada ne odgovara moje nepoštenje, ali ga itekako koristiš čim ti zatreba. Ja sam pošten, ali samo radim ono što mi kažu sa vrha. Ako kažu žmuri, ja žmurim. To je linija komande.“
„Jebô liniju komande. Trebalo je da ti budeš novinar u nekoj uglednoj televizijskoj ili novinskoj kući, da do sada postaneš urednik. A ono, ti žandarm!“
„Što ti nisi postala urednik?“
„Ja sam nes...“
„Znam nestalna, nemirnog duha, avanturista i kancelarija nije za tebe.“
„Da, pa ja smatr...“
„Ti smatraš da daješ najbolje od sebe. Da moraš da budeš veoma stroga sa svojim saradnicima kako bi se održala priča, kult o tebi da si opasna, uspešna, jaka, samosvesna i samostalna. Da te slučajno, svi koje želiš da intervjuišeš ili raskrinkaš, ne ponize ili ne shvate kao neozbiljnu plavušicu. Bla, bla, bla! Otišao sam, alkosi. Čeka me porodica. Voljno!“
„Jebi se!“
„Čim stignem kući, ima da naguzim ženu.“
Donatelo je strčao niz stepenice hladne luksuzne zgrade u kojoj je živeo Lao-Mila. Jeza mu je mrznula kičmenu moždinu i osećao se loše. Malo od alkohola, malo od straha da Ejpril nije jedini novinar koji se interesuje za mladog biznismena. Želeo je što pre da stigne kući. I da makar na tren sve zaboravi.
Lao-Mila je gostima nudio Buda-bombonice koje su naravno uzimali svi sem Ejpril.
„Tebra, ja sam stvarno svestan da ove bombonice nude spektar zadovoljstva. Slatke su, vraćaju energiju i podmlađuju me. Utiču na mog mališu da uvek može. Razumeš?“
„Aaaaaaa, poludeću od vas kretena. Ne verujem svojim ušima da tako pričaš. Šta se vama četvorici desilo u poslednjih godinu dana? Znam vas od 1. oktobra 2000. godine kada smo zajedno seli u prvi red u amfiteatru. Složni, jedinstveni od prvog dana. Bili smo najbolji studenti. Nosili ste karirane košulje, džempere koje su vam plele majke. Jeli smo u menzi i blejali sporadično u parku, samo kada nije vreme ispita i alergija i previše hladno, jer ste svi bili mamini razmaženi sinovi. Ja sam naravno bila ambiciozni, rahitični kreten koji se sa vama najbolje uklopio. Osećam se kao u filmu Bal na vodi, ono kad jedan po jedan drugar dolaze sa zapaljenom cigaretom, a kormilarka nema pojma šta se dešava. Na kraju i ona dođe sa cigaretom i sve zna. Otvorene joj oči. Neka mi neko otvori oči!“
„Čekaj, Ejpril, ti bi da te kresnemo!“
„Ubiću te, ubiću te, huliganu!“
„Ne razumem šta ti hoćeš?“
„Šta hoću? Inspektora je tata zaposlio da radi kao levo smetalo u MUP-u. Razumljivo jer je čovek radio tu i logičnom nepotističkom linijom zaposlio sina, a dva dana posle toga otišao u penziju. Bio je piskaralo, nosao dokumenta po spratovima. Oženio se odmah svojom devojkom, koju mu je opet tata nabacio. Tunjava kćerka starog kolege je to jedva dočekala. Na svadbi je gledala u pod, kao prava seoska mlada. Dobro, malo sam se ložila na njega, jer je bio tako bespomoćan, ali to je sve. Nisam ljubomorna, pa da zato ovo pričam. Mikelanđelčiću, umetniče moj. Ti si imao dara za slikanje, ilustraciju i, gle čuda, sport. Želeo si da budeš sportski novinar, da možda pišeš za Sportski žurnal. Maštao si da ćeš tako naći devojku svojih snova. Uvek si se ložio na polugole navijačice, što razumem u tim godinama. Ali evoluiraj već jednom. Kada si postao fašista, religiozno-nacionalno-kriminalno-otupaveli klupski fanatik? Čoveče, pa tebe su nekoliko puta privodili. Ti crtaš grafite po zgradama kao da imaš dvanaest godina. Oblačiš se kao nakaza. A šta me ti gledaš, Nikola? Kao da si drogiran. Juriš komarce, a prozor je zatvoren. Na kojim si drogama? Radio si kao novinar na državnoj televiziji. Hej, državnoj! Dobio si ponudu da imaš svoju emisiju. Odjednom napuštaš sve i dolaziš u politiku. Ja obrazloženje za to nemam. Ako ga imaš ti, rado bih da ga čujem. A ti, spiritualističko-etsradni žigolo! Dobro, ti si oduvek bio pomalo prepredeni ljigavko. Od tebe se baš i nije očekivalo da svoj manipulativni dar straćiš na neku glupost čim ti se ukaže prilika. Drago mi je samo što si se vratio u Beograd iz 'budističkog hrama' u srcu Šumadije. Šarlatanu jedan. Obmanjuješ narod nekom hemijom. Kupili ste, bre, obične voćne bombone na tone i samo lupite pečatiće malenoga bude. Mada genijalno je, ako se ovoliko ljudi tripuje da ih radi. Kad bolje razmislim poslednji put ste bili normalni pre godinu dana.“
Kornjače poslednjih deset minuta njenog elaborata nisu ni čule. Jedan je promišljao o novim rimama, drugi o tome kako da sutra u emisiji pimpluje između Milivoja Lao-Mila i predstavnika crkve. Pitao se ko mu je namestio da baš njih trojica gostuju zajedno, a izbori će uskoro. Ne sme da se zameri glasačima nikako. Treći je mislio kako će sutra nacrtati treće oko posred čela. Ejpril više nije pila iz čaše, počela je iz flaše.
Kikimora se tresla u uglu sobe. Bila je sve bleđa i bleđa, sa sve manje kose na glavi. Usput je izgubila i nadu. Želela bi da se vrati u mračnu šumu na staroj slici. U svoj nemirni mir. Pitala se da li vredi spašavati ovaj svet i ljude. Bolje da nestane sve. Ljudske osobine su se lepile za nju. Očaj!
Scena šesta
Četiri telefona su zasvetlela u isto vreme, sa istom porukom. Četiri automobila su se uputila na istu lokaciju. Tačno na prometnoj raskrsnici jedan iza drugog, čekali su da semafor prebaci na zeleno svetlo. Ujednačen gas i u sekundu precizno stigli su ispred lepe, velike kuće, sa mermerom popločanim prilazom i kapijom koju je otvarao uvek lično vlasnik. Cveće posađeno u velikim betonskim saksijama duž pešačke staze se razbujalo, zamirisalo i pomešalo sa mirisom čajnih kolačića koji su ih čekali na verandi. Njegova nova supruga je samo mahnula i brzo ušla u kuću. Stari lisac je bio opasno ljubomoran.
„Dobar dan, profesore“, izgovorili su uglas.
„Uđite!“
Splinterov ispitivački pogled je rezao vrhove kose koja im se polako dizala na glavi.
„Znam da se raspitivala. Samo me zanima koliko ste joj rekli?“
„Ništa. Verujte nam. Nismo joj rekli ništa.“
„Dobro. Ne raspituje se samo kod vas, to vam je jasno. Sposobnija je više nego što sam i ja mislio. Kako samo lepo manipuliše muškarcima.“
„Šta očekujete od nas?“
„Hm! Zaključite sami.“
Scena sedma
U velikoj biblioteci sa retkim primercima manastirskih knjiga koje su svoj dom našle u ovoj kući nakon poslednjih ratova, a mirisale su omamljujućim notama čuvajući u sebi istoriju, krv, barut, blago, misticizam i samog Boga, šetao se pavolinijski, svestan da ne želi nikuda da pobegne, smišljajući rešenje novonastale situacije. Ruka njegove mlade supruge mu se ugnezdila na ramenu i delimično ga umirila. Njene plave, sjajne oči su plamenom snagom obasjavale i samu stratosferu i sva neba univerzuma. Sposobnost skeniranja i poligraf sakriveni u zenicama.
„Je li sada sve u redu?“
„Nadam se da će biti.“
„Nadaš se? Nemoj da se nadaš. Bolje je da sve bude kako sam rekla.“
„Biće.“
„Jesu li uzeli pakete?“
„Jesu.“
„Dobro. Sada me češkaj, umorna sam.“
Scena osma
„Zbog čega nema više izveštavanja o smrti devojke koja se ubila pre tri dana? To nije obično samoubistvo, dragi moj uredniče, već nešto puno više. Dobro znaš da sam došla do izveštaja sa hitne obdukcije i da je tamo zabeležen podatak patologa o tome kako se u organizmu našao veliki procenat halucionogenih supstanci, glukoze, eukaliptusa, araukarije i još nekog sranja. Kada sam otišla da pronađem patologa da mi pojasni nešto, kako sam inače dolazila do drugih informacija, znam čoveka, ispostavilo se da je na 'bolovanju'. Inspektor koji je vodio slučaj kaže da je sve jasno i da je slučaj zatvoren, kao i da ne 'čačkam' previše, ubiće me radoznalost. To bih ja okarakterisala kao pretnju, zamazivanje očiju, muljanje i zavlačenje pod tepih. Osećam da se kresala sa nekim političarem, da je suviše znala. Drugi slučaj koji nije povezan sa ovim, koliko znam, jeste slučajna vrtoglavica na sred ulice, pad, udaranje glavom o pločnik. Morala je da se radi obdukcija. Isti rezultati i potpis istog patologa. A on je odmah sutadan otišao na 'bolovanje'. Smrdi mi ovo uredniče! Smrdi!“
„Ejpril, nema šta da ti smrdi. Opusti se. Danas ljudi uzimaju suviše tableta za mršavljenje, dijetalnih i energetskih napitaka. Možda je samo loša kombinacija ishrane. Opusti se, pusti to.“
„Da pustim?! Kada si ti meni rekao da ja nešto pustim? Na malu sumnjivu naznaku skačemo kao kopci i daješ mi odrešene ruke. Je li tebe neko pritiskao zbog ovog?“
„Ejpril, draga. Dugo nisi išla na odmor. Mislim da bi ti prijao.“
„Znači jeste. Zataškava se.“
Scena deveta
Ulogovala se na svoj fejsbuk profil u nameri da traži dodatne podatke o Vesni i Lejli. Njihove biografije, policijske dosijee, izveštaje sa obdukcije, zapisnik, već je kopirala. Da nije to uradila tada, sada joj sigurno ne bi pošlo za rukom. Nijedan njen „saradnik“ u policiji, ministarstvu, VMA, nije se javljao na njen poziv. Kada je jednog od njih pozvala sa drugog telefoskog broja, javio se. Sve joj je bilo jasno. Prekinula je vezu i shvatila da je sama. Na kućnom toki-vokiju je podesila frekvenciju lokalne policijske patrole. Na taj način je imala direktnu dojavu. Naravno to su primenjivali i drugi novinari. Trenutno je u gradu bilo mirno. O dvema ženama na elektronskom nebu nije bilo ničeg, nikakvog ličnog statusa, kao da nisu postojale ni na jednoj drustvenoj mreži, bar ne pod pravim imenom. Nakon tri sata uspela je da shvati da gubi vreme. Na nekoliko FB profila svojih prijatelja mogla je da uoči kako ljudi šeruju fotografiju raščerečenog tela pokojnice koja visi na drvetu i da se već razvijaju teorije, da je u pitanju ritual inicijacije u neku od sekti koje vladaju na teritoriji grada, ali da je sve krenulo po zlu, da je ovo početak kataklizme koju je najavila neka proročica sa Šar Planine. Zagovornika masonskih rituala, kazne od Boga za nevernike, opomena, do političkih zavera bilo je više nego dovoljno, ali bespotrebno. Nizali su se komentari i na njen račun, najviše njih se pitalo zbog čega je nosila kabanicu, kada nije bilo toliko nevreme?
Milioniti put joj je zatreperio mali ekran sa nekoliko desetina FB novosti koje nije videla. Među njima je, naravno, najzanimljivija bila nova objava na stranici njenog prijatelja Lao-Mila. Otvorivši njegov profil, videla je nekoliko sveže okačenih fotografija sa skorašnje seanse i ugledala jednu od upokojenih devojaka. Bila je to Lejla. Listajući dalje, primetila je fotografiju sa njih dvoje koja će tek biti zvanično objavljena u narednom broju poznatog žutog časopisa, ali se pojavila ranije, kao reklama-mamac za kupce, jer je podnaslov nagoveštavao da će takvih biti još. Lao-Mila je označila novinarka koja je napisala članak. Nije joj trebala ona, već paparaco, fotograf koji je to slikao. Posle pola sata i magičnih 50 evra, dobila je sve snimke. Pažljivo ih je proučavala. Gospodin paparaco je pratio spiritualistu poslednje dve nedelje i moglo se tu videti štošta. Lao u prodavnici sportske opreme, u taksiju, u njoj nepoznatom drustvu, striptiz baru, sa rukom među nogama supruge jednog tenisera, sa njenim biserima ukrašenim gaćicama, sa Lejlom u kafiću, restoranu, ispred njegovog stana, u ljubavnom zagrljaju na terasi.
Ona je ta sa kojom je pričao da se češće viđa, da mu se delimično dopada. Ta bezdušna svinja nije ni trepnula na fotografiju njenog mrtvog tela objavljenu u novinama koje sam mu donela i izložila mu svoju teoriju zavere koja definitivno u ovom slučaju postoji. Dve smrti u kadru, bio je naziv članka.
Prelistavajući dalje, naišla je na zajedničku fotografiju kornjača sa predsednikom, u Narodnom muzeju, na izložbi nakon višedecenijskog renoviranja istog, a u levom kadru su bile Lejla i Vesna.
A ja mislila da se one ne poznaju. One su izgleda prijateljice! Gospode Bože! Zbog čega je on o svemu ćutao? Šta se ovde dešava?
Nastavila je da proučava fotografije, shvativši da će iz svega pronaći više odgovora, ali se plašila da joj se uopšte neće svideti. Na narednim su Lao i ostale tri kornjače sedeli u jednom beogradskom kafiću, pa su opet bili u striptiz baru, ujutru u pekari, gde su mastili brke burekom. Poslednje dve fotografije su mutne, jedva se razaznaju stvari na njima. Kao da je fotografisano analognim aparatom bez blica, a nije, jer je korišćen profesionalni digitalni foto-aparat, koji može komarca u letu da uhvati i da ovaj zaliči na mis univerzuma. Odštampala je fotografiju i uzela lupu. Prepoznala je kuću. U njoj je već bila.
To je Splinterova kuća. Ali odsjaj ovih očiju, taj blesak. Ove oči su mi poznate, kao da one blokiraju objektiv i šalju zrake. Ove oči... gde sam već videla te oči? O, ne! Sad mi je jasno.
Scena deseta
Prema predanjima drevnih Maja, u decembru 2012. čovečanstvo bi trebalo da pređe iz treće u četvrtu dimenziju svesnosti. Potrebno je da Sunce i Zemlja oblikuju ravnu liniju usmerenu prema centru galaksije. Ključnu ulogu u ovoj promeni odigraće indigo deca koja se inkarniraju na Zemlji od šezdesetih godina XX veka. Pojam indigo dete prvi put je upotrebljen u knjizi Understanding Your Life Through Color i to 1982. godine. Autor je vidovnjakinja Nensi Tejp. Karolina Hehenkamp tvrdi da se indigo deca rađaju samo u porodicama gde su roditelji spremni na njihov dolazak. U Francuskoj ih zovu teflonska deca u Engleskoj milenijumska deca. Zovu ih još i zvezdana deca. Oslikava ih blistava aura koju registruju ekstrasensi.
Lori Džonson ih je podelila u pet generacija. Prva ili alfa generacija su deca rođena između 1958. i 1968. Karakteriše ih plavo-zeleni do ljubičasti sloj aure. Proces mentalnog sazrevanja započeli su u 28, 29. godini. Beta generacija je rođena između 1968. i 1978. Indigo zrelost doživljavaju tek u četrdesetim godinama. Gama generacija, 1978-1988. Indigo zrelost se postiže u kasnim dvadesetim godinama. Delta generacija, 1988-1998. Skloni suicidu, zloupotrebi droge i alkohola. Omega generacija 1998. pa nadalje... Teško prilagođavanje okolini, veoma senzitivni, skloni autizmu.
Posle 1995. godine počela su da se rađaju kristalna deca. Smatra se da je njihov zadatak na zemlji širenje ljubavi. Staložena su, osetljiva na draži. Fascinirana kristalima i kamenjem. Mnoga od njih se pronalaze u umetnosti, najčešće muzici i slikarstvu. Indigo deca svoje odluke donose na racionalnom nivou a kristalna na emotivnom...
* * * * *
Jedva je uspela da pronađe seminarski rad koji je pisala na četvrtoj godini studija. Bio je otkucan na staroj pisaćoj mašini, izbledelih slova koja je jedva razaznavala, ali ona se prisećala i sve prekucavala u računar. Setila se da je profesora Splintera posebno interesovala ta tema. Iz svake generacije je birao po jednog studenta i dodeljivao mu ovu temu. Obezbedio joj je višečasovni odlazak na odeljenje psihijatrije, radi poređenja i ispitivanja. Tada je otkrila specijalno odeljenje za ljude na koje se sumnjalo da imaju indigo sposobnosti. Pokušavali su da ispitaju do koje granice su izdržljivi, otporni na bol, elektricitet. Kljukali su ih lekovima, ošamućivali eteričnim uljima. Želeli su da „puste“ svoju auru. Sada shvata da se nadao da će ona moći da otkrije nešto više jer je pripadala grupi genijalne dece, njen koeficijent inteligencije je bio daleko iznad proseka, ali neupotrebljiv u ovom slučaju. Želela je da se bavi intrigama i zloupotrebama u zdravstevnim ustanovama, zdravstvenom sistemu a ne načinom na koji se mogu napredna deca pretvoriti u oružje. Tada je napisala pritužbu na rad ove institucije, predala javnosti nekoliko fotografija. Tada ju je i pozvao sadašnji direktor da radi za njega. Ubrzo je diplomirala, ali ne na predmetu kod profesora Splintera kako je prvobitno mislila. Njega je, nakon bezosećajnosti koju je pokazivao prema činjenicama koje mu je predočila, isključila iz svog života i kao mentora i kao prijatelja, a bili su katkad i nešto više. Trebalo joj je deset godina da shvati zbog čega je to radio. On je rođen 1958. i ako je i kojim slučajem pokazivao bilo kakve indigo simptome, intiuitivne, bioenergetske moći, to je prošlo nezapaženo.
Ona, ona! Ona je ta koja je smislila! Ona je ta... Da, Buda-bombonica! Kako se ranije nisam setila. Ona mu nije žena, ne! Treba mi doktor, kako se zvao psihijatar na klinici? Misli Ejpril, misli! Da, da, setila sam se. Ja sam ludo genijalna! Ako se sve ispostavi kao tačno...
Imaginarnom trećom rukom potapšala je sebe po ramenu.
Mrak. Memljivi haustor. Pokoja kap kiše, koja se još ne smiruje, pomešana sa znojem koji lije niz namrgođeno čelo, odaje nervozu Lazara, Laze, Mikelanđela ili treće kornjačice. Teško je disao. Iz rukava fajerke virila mu je drška bejzbol palice.
Telefon je zazvonio, prekinuvši tok nemerljivo ubrzanih misli.
„Alo, Ejpril, šta radiš?“
„Lazo? Ništa, gledam seriju. Što pitaš?“
„Zajebi seriju, idemo na piće. Strči, u blizini sam.“
Kikimorin odraz je ležao u bari kraj njegove cokule.
* * * * *
(Nastaviće se?)