Rodom iz Subotice, Sebastian Adanko živi i radi u Beogradu. Pored programerskog posla, bavi se stručnim i književnim prevođenjem, sviranjem ukulelea i pisanjem fantastike. Bio je urednik nekadašnjeg žanrovskog portala Screaming Planet, a pripovetke su mu objavljivane u Emitoru i Politikinom Zabavniku.
* * * * *
Gospodin Ulrih Graber iz bungalova 14B voleo je da kopa rupe.
Voleo je vrelinu suvog peska pod bosim nogama, način na koji sipi među prstima, šuštanje dok klizi po oštrici ašovčića. Svežinu rane zore na praznoj plaži, kose zrake prvog sunca, lahor koji suši znoj na golom telu, mreška mu otkrivene mošnice i škriputavo ljulja rogozne kapice suncobrana, slani miris svakog reskog udisaja, napor koji mu zateže još uvek čvrste mišiće ispod sve većih naslaga masti, tišinu, samoću i mir koji vladaju pre nego što gospođa Margite Graber izgega svoju ocvalu guzicu iz bungalova 14B kompleksa odmarališta Ade Bojane i stenjući je stera u rezultat njegovih napora.
Gospodin Graber stegnu ašovčić i, odlučno ga zarivši u pesak, udari u nešto tvrdo. Promrmlja psovku i kleknu, raskopavajući pesak kako bi izvukao naplavljenu granu – ili šta god da je to što će mu poremetiti optimalnu geometriju rupe. Zavuče ruku ispod površine i, pipajući, dodirnu nešto vlažno, gnjecavo. Gurnu ruku dublje, osetivši kako mu se prsti prepliću sa nečim hladnim i razgranatim. Stegnu, povuče i pesak se uz siktaj razbeža.
Gospodin Ulrih Graber iz bungalova 14B nije bio sklon vrištanju, ali je urlao iz sveg glasa dok je klečao u rupi na plaži, čvrsto stiskajući mrtvu šaku.
* * * * *
Crni helikopter je nečujno klizio tik iznad površine Jadranskog mora. Za sobom je ostavljao trag uskomešane vode koji se rastakao pod udarima vetra i naletima talasa. Otkako su zahvatili krivinu nad Albanijom i izašli nad otvoreno more, Rad je osećao blagu mučninu od bleštanja sunca po površini vode. Pribio je naočari za sunce uz koren nosa, pokušavajući da zaustavi treperenje po obodu vidnog polja.
„Zidari su već tamo“, začu se Štajnfeldov glas kroz slušalice. Jevrejin je sedeo vezan u sedište preko puta Rada, nosa zabijenog u ekran laptopa.
„E, jebi ga“, odgovori Rad. „Mada, znali smo da kasnimo. Ko je još tamo?“
„Misliš, osim lokalne DB i Uprave zajedničkih poslova, Bavarskog iluminata koji je otkrio leš, rozenkrojcera koji su držali letovalište, Nezavisnog gej lobija koji ga sada drži, hašašina koji ga upravo preuzimaju, slobodnih zidara koji su nas upravo prestigli i još tuceta sitnijih društava čiji su članovi bili tamo na odmoru?“, odvrati Štajnfeld.
„Ne zajebavaj, znaš šta te pitam. Ko je još tamo iz suprotnog tabora?“, upita Rad.
„Za sada, koliko moji znaju, niko bitan, osim masona. Stižu CIA, Vatikan i Bilderbergeri, ali oni su uhvatili još kasniji voz“, reče Štajnfeld. „Možda navrate i reptilijanci i nordijci, ako se ne pobiju usput.“
„I svi ga imaju u evidenciji?“, upita Rad.
„Možda ne svi“, odgovori Štajnfeld, „ali ovde su svi zainteresovane strane.“
Rad frknu i zagleda se kroz prozor. Titranje po obodu vidnog polja prestalo je čim su nadleteli sivi potes peska po kojem se dvadesetak obličja tiskalo oko dvojice u belim kombinezonima koji su prebirali po nečem prostrtom po tlu. Mučnina je ostala da ga mori.
Pilot je zaokružio iznad kompleksa bungalova, tražeći mesto za sletanje. Ispod njih, dva crna helikoptera već su zauzeli košarkaško igralište ugneždeno među smeđim patrljcima spečenog rastinja, a obližnji parking bio je pun glomaznih crnih terenaca. Pilot se zaputio prema jarko narandžastoj čistini teniskih terena. Dok su dodirivali tle, Rad je rešio da više ne gubi inicijativu, pa je otvorio vrata kabine i iskočio na uskovitlanu šljaku. Štajnfeld ga je pratio u stopu.
„Kakva papazjanija“, doviknu Rad.
„Hej, ovo je Balkan. Šta si očekivao?“, odvrati Štajnfeld.
* * * * *
Na lice mesta su stigli, kako mu se činilo, u pravom trenutku.
Golišavi leš je bio je položen na stomak, na hirurškom platnu prostrtom po pesku, sa umotanim ćebetom podmetnutim ispod stomaka. Siva zadnjica bila mu je izdignuta uvis i nad njim su se nadnosila dva obličja sa hirurškim maskama i rukavicama, jedno od njih držeći guzove raščepljene dok je drugo, namotavajući ga na parče drveta pokretima sporim poput nekakvog orijentalnog plesa, iz čmara izvlačilo crveni konac.
„Pa, ovo nisam očekivao“, reče Rad, osećajući kako mu se vraća titranje po obodu vidnog polja, uz novi talas mučnine.
„Nisam ni ja“, reče Štajnfeld.
Istražni tim je okruživalo dvadesetak posmatrača, muškaraca i žena različitih godina i oblika, u odelima, odeždama i haljinama skoro isto toliko različitih društava. Rad je prepoznao nekoliko njih sa ranijih zadataka, ali nikoga ko bi mu ostao u prijatnom sećanju – u prvom redu se isticala mlada dama u sivoj tunici čijeg imena nije mogao da se seti, operativka jedne od liberalnih, kontinentalnih grana Slobodnih zidara, sa kojom je jednom prilikom pored oštrih reči razmenio i nekoliko još oštrijih metaka. Oboje su nosili ožiljke tog susreta. Osmotrila je novopridošle, ali kada je ugledala Rada, vrlo upadljivo se vratila dešavanjima na tlu.
Štajnfeld se ozario i prišao jednom od posmatrača, dežmekastom riđem gospodinu pegavog lica, ogrnutom samo u peškir obmotan ispod pupećeg pivskog stomačića.
„Zdravo da si mi, Ulrih“, reče Štajnfeld. „Znamo li šta je ovo?“
„O, zdravo, Mihael“, odvrati gospodin pružajući ruku Štajnfeldu. Izveli su složeni ples šakama, tajno rukovanje koje Rad nije poznavao. „Još ne. Malopre su ga okrenuli i videli da štrči parče. Izgleda da ima baš dosta“. Ugledavši Rada, upitno je podigao jednu obrvu.
„Oh, da“, reče Štajnfeld. „Ovo je Rad Đurmes, Rotšild operativa“, a potom mahnu ka gospodinu. „Ulrih Graber, agentura Bavarskih iluminata.“
„Nije li očigledno“, reče Graber, uz smešak pružajući ruku Radu.
„Nikad se ne zna“, odgovori Rad, uzvraćajući običan, mitraistički stisak desnicom. „Drago mi je“, dodao je.
„Ima li neko ideju o tome šta se dešava?“, upita Štajnfeld.
„Dosta je napeto“, odgovori Graber. „Znate da je bio član većine ovih ovde prisutnih društava, pod isto toliko pseudonima. Moguće je da je bio član još ponegde, nećemo saznati dok ne ukrstimo evidencije.“
„A znamo kakve su šanse da se to dogodi“, reče Rad, odmahujući glavom.
„Jašta“, reče Graber. „Mimo toga ništa. Izboden je, vrlo efikasno, tri puta među rebra i jednom u slepoočnicu. Maločas su ga okrenuli i počeli sa... pecanjem.“
Tehničar koji je namotavao na trenutak je zastao. Pokušao je da pomeri konac levo-desno, kao da nastoji da ga oslobodi nekakve prepreke, a potom nastavio da vuče jače. Konac se zategao, podrhtavajući, sve dok uz glasno puć iz otvora nije izletela čioda sa okruglom, metalnom glavom, vezana na konac. Dvojica tehničara na trenutak su se zgledali, i jedan od njih se okrenu kao da traži savet od svojih nadređenih. Radova masonska poznanica im klimnu glavom. Uz jedva primetno sleganje ramenima vratili su se poslu. Ubrzo nakon prve, naišli su i na drugu, a odmah zatim i treću čiodu.
„Šta je sad ovo?“, upita Štajnfeld.
„Mislim da imam nekakvu predstavu o tome“, odgovori Rad. „Mada ne bi trebalo da ima smisla. Je l' neko već bio u njegovom apartmanu?“
„Ne još, koliko znam“, odgovori Graber. „Svi su skupljeni navrat-nanos. Ova dva tehničara su za sada jedini stigli, a oni su sve vreme ovde.“
„Mislim da bismo mogli da bacimo pogled“, reče Rad.
* * * * *
Apartman 8 je bio isti kao i svi ostali bungalovi tipa L u kompleksu odmarališta. Prizemna šestougaona montažna kućica, jedna od deset u grozdu, pokrivena dotrajalim belim malterom i opremljena stolarijom koja nije najbolje prianjala. U potpuno praznom kupatilu voda je curkala iz pokvarenog tuša, zasipajući popucale smeđe pločice. Glavna prostorija sadržala je samo izanđali bračni krevet sa čistom, ali starom i iskrzanom posteljinom.
Jedan zid bungalova, između izlaza na terasu i spleta ormara, pokrivao je ogroman pano od plute, sastavljen iz više manjih delova. Na panou se ocrtavao arhipelag svetlijih i tamnijih četvrtastih segmenata, kao da je po njemu, po nekom nerazaznatljivom sistemu, bio pozabadan mozaik papira različitih oblika, te je površina na raznim mestima drugačije oksidisala.
„Da li i vama ovo izgleda onako kako meni izgleda?“, upita Rad svoje pratioce.
„Nemam pojma, meni ovo izgleda dosta... oskudno“, reče Štajnfeld, osvrćući se po prostoriji.
„U tome i jeste draž“, odvrati Graber. „Mir, potpuni mir, čak i mobilni jedva hvata, naročito kad je u toku zaprašivanje ili kad popale neko od zračenja.“
„Hm, da, to sam primetio“, reče Štajnfeld i okrete se Radu. „A kako ovo tebi izgleda?“
„Pa, recimo ovako“, reče on, i poče da odbrojava na prste. „Crveni konac. Čiode. Panoi od plute... na kojima je očigledno donedavno nešto stajalo – fotografije, novinski članci, ili nešto tog tipa.“
„Izgleda kao tipična jazbina teoretičara zavere“, reče Graber.
„Tačno tako“, odgovori Rad.
„Ali zašto bi neko ko je član najmanje deset različitih – i povećih – zavera teoretisao o zaverama?“ upita Štajnfeld.
„Rekao bih da je to u ovom slučaju ključno pitanje“, odgovori Rad.
„Naravno, uz pitanje ko je ubio čoveka“, reče Graber.
„Naravno“, reče Rad, zamišljeno gladeći bradu. „Je li pripadao obema vašim grupama?“
„Nama ne“, reče Graber.
„Nama jeste“, reče Štajnfeld. „Bio je niži adept, u arhivi Sionskih mudraca.“
„I nama“, reče Rad. „Registrovan je u operativi, što znači da je prošao manje-više istu obuku kao i ja... a ta obuka me je naučila da šta god da radim, uvek imam rezervu.“
„Misliš da negde postoje kopije svega ovoga?“, upita Štajnfeld, pokazavši rukama na panoe.
Rad nakrivi glavu i, umesto odgovora, izađe ispred bungalova. Otvorio je telefon i nakon kraće šetnje po menijima, pošao stazom koja je vodila oko kompleksa, čkiljeći u aplikaciju koja ga je navodila. Ubrzo je sišao sa puta, produživši po omanjem travnjaku, da bi potom zašao u šumarak koji je razdvajao nudistički deo kompleksa od javne plaže. Štajnfeld i Graber su ga ćutke pratili, sve dok nije odložio telefon, kleknuo između dva drveta i počeo da kopa po pesku. Jevrejin mu se pridružio, dok je Graber na trenutak oklevao, da bi zatim i on čučnuo i počeo da kopa. Ubrzo je Rad iz peska izvukao plastičnu vrećicu u kojoj je bilo umotano parče papira.
„Račun“, reče Rad, zagledajući papir. „Rukom pisan račun iz kafane... Posejdon.“
„Je l' to ono tamo?“ upita Štajnfeld, pokazujući ka kafanici koja je izlazila na plažu kompleksa.
„Nije“, odgovori Graber. „Ono tamo je Aragosta. Ali znam tačno gde je Posejdon.“
* * * * *
Pogled sa vrha Ulcinjske tvrđave pružao se kilometrima unaokolo, iako je najveći deo vidokruga zaokupilo nemirno more po kojem su popodnevni zraci sunca bleštali i poigravali tako da se Radu pored mučnine u stomaku vratilo i titranje po obodima vidnog polja, uz dva užarena eksera zarivena iza očnih jabučica. Štajnfeldu je morska atmosfera očigledno prijala, stajao je oslonjen rukama na kamene zidine, žmirkajući u hemijske tragove iz aviona koji su nebo pretvorili u psihodeličnu lepezu boja, udišući popodnevni vetar sa pučine. Graber je, u međuvremenu se presvukavši u bež lanene pantalone i polo košulju, živo razgovarao sa crnomanjastim šefom sale restorana Posejdon. Šef sale je bio Rozenkrojcer nižeg reda, a Graber mu je bio čest gost, te su ubrzo pronašli zajednički jezik i Nemac im mahnu da pođu za njima.
Šef sale ih je sproveo u unutrašnjost restorana, a zatim su, hodajući kroz kuhinju i dalje, kroz ledeni magacin pun više ili manje sveže ribe, prošli kroz rasklimana drvena vrata i zavukli se u uski prolaz popločan istim belim, izlizanim kamenom od kojeg je bio sagrađen najveći deo tvrđave.
Prolaz su obasjavale samo čkiljave rumene lampice po zidovima, među kojima je nevešto bio razvučen strujni kabl. Nakon desetak metara su skrenuli udesno, a potom nastavili uskim, spiralnim stepeništem naniže. Miris ribe iz magacina polako je iščileo, a zamenila ga je aroma morske vode, i par odmorišta niže Rad začu šljapkanje talasa o kamen zidina.
Švercerski štek ili kula Dagonovaca, zapitao se Rad dok su silazili, ali nije naglas zatražio odgovor, niti je pod oskudnim svetlom mogao da potraži urezane simbole jednih ili drugih. Zastali su na narednom odmorištu – stepenište se nastavljalo dalje, niže, ka površini vode, ali je šef sale otključao drvena vrata, ovaj put stamena, okovana gvožđem, i sproveo ih u mračnu prostoriju. Vazduh je bio osetno suvlji nego u prolazu i mirisao je na papir i nešto resko, nekakvu hemiju koju Rad nije mogao da prepozna. Svi su zastali da povade mobilne telefone i trenutak kasnije mrak je prekinuo izukrštani, grubi sjaj četiri LED lampice, osvetljavajući nizove visokih, drvenih polica koje su ih okruživale sa obe strane, nestajući u tami koja je i dalje okupirala ostatak prostorije.
„Samo malo“, reče šef sale, i pođe niz prolaz među policama. Neko vreme mu je lampica poigravala udaljavajući se, zatim je zastala, i istim putem se vratila. Šef sale pružio je debelu, žutu fasciklu Graberu.
„To je sve?“ upita Štajnfeld.
„Sve“, kratko odgovori šef sale. Iza njih, u prolazu iz kojeg su maločas došli, začula su se dva pljeska, poput kratkog aplauza, i šef sale sručio se na tlo sa dve rupe na čelu.
Preostala trojica refleksno se prućiše po podu, svako na svoju stranu. Rad baci mobilni telefon dalje od sebe. Povukao se, što je tiše mogao, dalje od mesta na kojem se zatekao, a potom zastao da osluškuje. Nekoliko trenutaka čuo je samo sopstveno ubrzano disanje. Potom je lagano ispunio pluća vazduhom i zadržao dah. Iza vrata je još uvek dopiralo šljapkanje talasa, sve slabiji odjek pucnjeva iz prigušenog pištolja, i...
Evo ga!
...jedva čujna škripa plastičnog đona po kamenu.
Rad poskoči i iz čučnja, zamislivši sliku mesta sa kojeg je dopro zvuk, zgrabi onoga ko se nalazio ispred njega ispod kolena i izdiže ga, izmičući mu ravnotežu, bacajući ga uz tresak na leđa. Obličje ispod njega ispusti samo glasno kuh! koje je ispratilo vazduh izbijen iz pluća, i na trenutak ostade da leži u šoku. Rad slepo pokuša da mu zgrabi ruku, procenjujući otprilike gde bi trebalo da se nalazi, i kroz šaku mu prostruja oštar bol, kao da je slučajno dodirnuo vrelu ringlu.
Zasiktavši, Rad suzbi instinkt koji je urlao na njega da povuče ruku i on sklopi šaku oko oštrice noža, gurajući je u stranu i naviše, dalje od sebe, pa oseti škripu metala po kostima. Stisak iznenađenog napadača je popustio, i Rad zavrnu nož tako da ga je prihvatio za dršku – bol je i dalje bio užasan, ali podnošljiv – i zario ga svom silinom naniže, prema centru mase obličja koje je siktalo i uvijalo se pod njim, jednom, dvaput, a potom je prestao da broji i nastavio da zabada sve dok nije bio siguran da jaše beživotno telo.
Kroz dahtanje i bubnjanje krvi u ušima do njega se probilo tiho stenjanje, i on poskoči u gard, prebacivši nož u neozleđenu šaku. Niko ga nije napao, te Rad nađe svoj mobilni telefon, i snopom lampice potraži izvor zvuka.
Obasjao je Štajnfelda koji je pokušavao, ošamućeno, da se izvuče ispod ogromnog, ćelavog obličja dok je ovo uzaludno nastojalo da sa svog vrata ukloni Graberovu mišićavu ručerdu. Nemac se držao priljubljen uz leđa ćelavca, desnom rukom obmotanom ispod brade davljenika poput pegave, dlakave anakonde, pridržavajući levi biceps, obujmivši nogama stomak svoje žrtve.
„Treba pomoć?“, upita Rad, ali Graber samo odmahnu glavom i izvi leđa unazad. Ćelavac je prestao da stenje, mlitavo klonuvši, ali Graber nije popustio zahvat. Držao ga je još desetak sekundi, a potom se odlepio od čoveka i naglim pokretom mu zavrnuo lobanju. Kroz mrak prostorije odjeknulo je potmulo krckanje vratnih pršljenova, i Graber se osovio na kolena, duboko udahnuvši.
„Wichser!“, ispljunu Nemac, podigavši se na noge. Par koraka dalje ležalo je još jedno nepomično telo – Graber je bio veoma efikasan u mraku.
Zajedničkim snagama su preturili ćelavog gorostasa sa Štajnfelda, koji je i dalje zbunjeno i neuspešno nastojao da ustane. Rad je pokušao da ga smiri, i Sionac ga je nakon par sekundi opiranja poslušao. Rad mu je osvetlio oči – Štajnfeldove zenice bile su različitih veličina.
„Potres mozga“, reče Rad.
„Was?“, upita Graber.
„Nokaut“, odgovori Rad, a potom se ponovo okrenuo Štajnfeldu. „Slušaj me, imaš potres mozga. Sedi tu, dok Ulrih i ja ne vidimo šta se ovde desilo.“
Rad priđe mestu na kom je savladao svog protivnika i obasja ga lampicom telefona. Masonka iz letovališta. Ostala dva napadača takođe su im bila poznata iz kružoka okupljenog oko otkrivenog tela.
„Izgleda da su nas pratili“, reče Rad.
„Ja, mnogo nam je dobro krenula istraga“, reče Graber.
„A i realno, baš smo simpatični“, reče Štajnfeld, pomalo gutajući slogove.
Rad se nasmeja, ali odmah zatim siknu, bolno. Šaka mu je i dalje krvarila, iako su ga glavobolja i mučnina, napokon, napustile. Nadneo se nad masonku, zgrabio joj sivu odoru i otetim nožem odrezao parče tkanine kojim je obmotao ranu. Za to vreme, Graber je pretresao ćelavca, a zatim i telo koje je ležalo malo dalje u mraku. Rad se poveo za njegovim primerom i pregledao telo masonke. U jednom od džepova našao je vakuum-pakovanu vrećicu u kojoj je upetljan stajao crveni konac po kom su mestimično svetlucale glave čioda.
* * * * *
Na dnu Dagonovog tornja, koji je povremeno služio i kao švercerski štek, dva obličja žmirkala su naviše dok im je tik ispod nogu obigravalo nemirno more, ponekom odbeglom kapljicom zapljuskujući oštro ispeglane rubove pantalona.
„Eto vidiš“, reče Poručnik, češkajući zadovoljno gustu, kratku bradu. „Završiće sav posao umesto nas.“
„Mmm“, promumla Borz Kelemeš oko kriške jabuke koju je mrcvario po ustima. Iz ugla usana mu je pobegao tanak mlaz soka, i on ga obrisa golom nadlakticom, glatkim, gotovo baletskim pokretom prebacivši oštricu noža ispod pesnice kako se ne bi posekao.
„Posle samo uletimo, počistimo pešake sa table, pokupimo materijale i gotova stvar“, dodao je Poručnik.
„Možda ipak nije moralo ono u guzicu“, reče Kelemeš, progutavši zalogaj.
„Jašta, druže Mađar, nije moralo“, odgovori Poručnik. „Ali nismo valjda proste zanatlije.“
„Zanatlije?“, upita Kelemeš.
„Jašta“, odvrati Poručnik. „Mi smo umetnici.“
* * * * *
Panoi od plute, išarani tamnijim i svetlijim mrljama, i dalje su bili na istom mestu, ali je bungalov sada bio ispunjen reflektorima i računarima, dok su Rad, Graber, par Templara i ćutljivi mladić iz lokalnog Ordo templisa užurbano seckali višak papira sa fotokopija novinskih isečaka, fotografija i ručno ispisanih listova papira. Nešto dalje, na bračnom krevetu, ležao je Štajnfeld, nepomično prateći ostatak improvizovane likovne sekcije, pritiskajući termofor pun hladne vode na čelo.
Kada su završili sa seckanjem, na red je došla druga faza zagonetke – uparivanje komada isečene hartije sa tamnijim mrljama na panoima. Išlo je relativno brzo i svega pola sata kasnije potrošili su sav papir, pa se Rad sumorno zagledao u treću fazu – klupko crvenog konca u plastičnoj vreći.
„Zar ne može ovo nekako preko kompjutera da se modeluje?“, upita Rad sve prisutne.
„Trajalo bi duže da napišemo potreban softver, nego da uradimo to ručno“, reče mu jedan od Templara.
„Može“, umeša se Graber. „A softver je već napisan“, dodao je, tapkajući se kažiprstom po slepoočnici.
„Kao što rekoh, ručno“, promrmlja Templar, ali Graber samo frknu i prihvati konac, razmotavajući ga po podu. Rad se odmakao i pustio ga da radi.
Delikatnim, skoro hipnotičkim pokretima, kao da prede paučinu, Graber poče da raspoređuje čiode po panoima, ocenjujući rastojanja između listića papira i upoređujući ih sa rastojanjem između dve uzastopne čiode. Iako je, uvijeno u vakuum-vrećici, izgledalo kao jedno veliko klupko, zapravo je u pakovanje bilo upetljano desetak različitih, dugačkih niti, svaka sa brojnim petljicama za glave čioda.
Zaključivši da ne može da pomogne, Rad se izvukao iz bungalova i seo na obližnju klupicu. Padao je mrak, te se mašio tableta, da bi izvestio centralu o razvoju situacije, ali je ustanovio da niti ima bežičnog interneta, niti radi 3G. Bez želje da sa bilo kim razgovara uživo, isključio je tablet, strpao ga u džep i ostao da sedi, udišući svež, morski vazduh, premećući po glavi sve što se desilo otkako su sleteli u peščanu pustaru odmarališta.
Nešto kasnije, kada se već u potpunosti smračilo, naišao je par trilateralaca, da pita o napretku i Rad ih je uverio da će im javiti čim budu završili rekonstrukciju. Za trilateralcima su naišli komarci, bez najave, u zujavom roju oštrih uboda, pa je Rad pobegao u unutrašnjost bungalova, gde se samo još Graber kretao, dok su ostali sedeli i ležali gde se ko zatekao, ćutke zureći u ekrane svojih tableta i telefona. Nemac kao da je bio u transu, premeštajući i ukrštajući niti i čiode koje su ih povezivale, sve dok nije potrošio sav konac i odmakao se par koraka, žmirkajući u panoe.
„To je to“, reče Graber. Jedno po jedno, svi su ustali sa svojih mesta i prišli mu. Čak je i Štajnfeld teturavo ustao sa kreveta, nastojeći da bolje vidi.
„E, sad, šta je to?“, upita Templar.
„Teorija“, reče Rad.
„Zavere“, reče Graber.
„Naravno da je teorija zavere“, reče Rad. „Crveni konac i novinski isečci, školski primer, ali zašto bi neko ko je bio član desetine zavera ispredao svoju teoriju?“
„Ne teorija zavere“, odvrati Graber, odmahujući odsečno. Pokazao je na panoe, dodavši: „Sve ovo jesu zavere“.
Rad se približio tabli. Bio je toliko zauzet, prvo pronalaženjem papira, a zatim njihovim seckanjem i slaganjem, da nije obratio pažnju na sadržaj. Nasumično je preleteo po naslovima: KONFERENCIJA BILDERBERG GRUPE U IMŠTADU, 03/06/09, pisalo je na jednom listiću, crvenim koncem povezanim sa drugim: OPERATIVNA VEŽBA OTO, 04/06/09. Konac je vodio dalje, ka dodatnim naslovima. Drugi splet niti spajao je novinske članke – PREMEŠTANJE HAARP POSTROJENJA – sa ručno ispisanim beleškama – POM. RASP. LETENJA – CHEMTR. SINH. i OSIROMAŠ. UR. DISPERZ. 2X2X2 i POPL. SRB/BIH 16/05/14.
„Čekaj, čekaj“, oglasi se templar. „Vidi stvarno.“
„Šta?“, upita Rad.
„Ovo su naši“, odgovori templar, pokazujući na jedan od članaka. „Sastanak unutrašnjeg odbora u Lašatru, a evo ovde Savet Akadije.“
„Evo i nas“, oglasio se Graber. „Vajshauptov odbor od pre četiri godine, ukršten sa Holivudskim. A datum se poklapa sa... Hmmm...“
Graber ućuta, zamišljeno gladeći bradu.
„Povezani ste sa nama“, reče Rad, upirući prstom u jednu od niti.
„I sa nama“, reče Templar, „a i mi smo sa vama“, dodao je, prateći još jednu nit.
„Zapravo, rekao bih da su ovde, manje-više, svi uvezani sa svima“, reče Graber. „Bavarski iluminati, sa ćerkama organizacijama i otuđenim granama, blisko uvezani sa Protokolom sionskih mudraca, Mihael“, obratio se Štajnfeldu, „a evo i sa vama, Rade, pa onda sve ove veze“, okrenuo se i ispratio nekoliko niti koje su se razilazile. „Templari, rozenkrojceri, slobodni zidari, jainisti, Trilateralna komisija, Le serkl, Boemska grupa, reptilijanci, sivi... ah, evo i udruženje Lobanje i kosti, pa ka istoku, Hašašini, trijade i Crni zmaj... a grananje tu tek počinje.“
„Izgleda kao da je okupio i ispovezivao sva iole značajna tajna društva“, reče Templar.
„Ali zašto?“ upita Rad. „Svi znamo da smo uvezani kao creva. Štajnfeld i ja smo bili na istom seminaru pre nego što su nas hitno opozvali i poslali ovamo.“
„Nije samo povezivao društva“, reče Graber, šarajući prstom po panoima. „Povezivao je dešavanja u okviru društava, i to po datumima. Ovde konferencija, tamo sastanak. Gašenje postrojenja, pomeranje satnice raspršivanja, geografska preraspodela, seoba i izgon. Tu i tamo poneki manji prevrat u upravi, u organizaciji.“
„U pravu je gospodin Graber“, reče Templar. „Sva ova društva... su se nekad mrzela.“
„Pa i sad se mrzimo“, reče Rad, i podiže podvezanu ruku, mahnuvši njome levo-desno. „Ili je ovo bio prijateljski pozdrav koji su nam uputili masoni, Vatikan i CIA.“
Templar odmahnu rukom. „Da, ali nekada su se skoro sva ova društva mrzela, a pogledajte sada. Sedimo u istoj prostoriji, niko nikoga ne pokušava da ubije, niko čak ništa bitno više ni ne krije.“
„Tačno tako, a i te tri grupe se ranije nisu mirisale“, reče Graber, pokazujući na crvene niti. „Ovo nije samo mreža nasumičnih događaja. Ovo je vremenski dijagram koji pokazuje kako nam se društva postepeno sve više zbližavaju. Što ne bi trebalo da je prirodno.“
„Kao da neko vezuje sve konce na jednu gomilu“, reče Templar. „Preuzima kontrolu.“
„Quis conspirat contra ipso conspiratio?“, oglasi se Štajnfeld na krnjem latinskom, nalakćen na krevetu.
Ko se zaverio protiv zavere?, prevede Rad u sebi, osetivši kako ga mučnina obuzima, kako svet ponovo počinje da pulsira i treperi.
* * * * *
Element iznenađenja bio je na njihovoj strani, sve do poslednjeg trenutka.
Dvoje po dvoje, ostali agenti i operativci raspoređeni po kompleksu poginuli su u gotovo savršenoj tišini, uz tek nešto malo krkljanja i klokotanja krvi iz prerezanih grla ili šištanja iz probušenih pluća. Poručnik i Kelemeš potom su se smestili u potpuni mrak senke drveta pred terasom i pratili dešavanja unutar blistavo osvetljenog bungalova, sve dok kolaž na zidovima nije zaokupio pažnju sve šestorice uključenih operativaca.
Iskoristivši trenutak, Kelemeš je raskrilio već odškrinuti prozor terase. Nečujno su kliznuli u prostoriju, iza leđa budućih žrtava. Obojica su odabrali mete, nanišanili, zgledali se i klimnuli glavama.
Ulazna vrata su se uz tresak raskrilila, i u bungalov je, stenjući, ušetala čistačica sa kofom i zogerom.
Sva šestorica agenata su, nošeni duboko istreniranim refleksima, potegli pištolje ka izvoru buke, našavši se licem u lice sa dvojicom ubica i zbunjenom sredovečnom gospođom na vratima. Uz tresak, ona ispusti kofu i zoger.
Pucnjava je, uprkos prigušivačima, uspela da zagluši njeno vrištanje.
* * * * *
Rad Đurmes je bio ubeđen da najviše na svetu mrzi pesak, sve dok nije zagacao po sprudu desnog ušća reke Bojane.
Isprva je ledena voda u naletima isprala pesak iz desetine poderotina na njegovim rukama, nogama, leđima, ali potom je u rane počela da se uvlači so. Prozor je bio star, drvo i git bili su trošni i krti, ali uprkos tome staklo nije izletelo u komadu. Puklo je u mnoštvo sitnih, oštrih parčića, zalepljenih po obodima okvira kroz koji je Rad ispuzao.
Veoma brzo je ispraznio oba svoja šaržera – možda je pogodio nekog od dvojice ubica, ali je to bilo malo verovatno – zaklonjeni iza izvrnutih komada nameštaja kretali su se poput para kobri i štedljivo uzvraćali vatru, birajući mete. Krajičkom oka ugledao je Štajnfelda kako leže na krevet, kao da se umorio, dok mu iz rupe na slepoočnici pršti krv. Kada je nešto dalje, iza prevrnutog taburea, Graber kriknuo uhvativši se za butinu iz koje je šiknuo jarko crveni gejzir, Rad je iskoristio trenutak zatišja i iz klečećeg starta se zaleteo kroz vrata kupatila u zaklon, a potom je razbio staklo i izmigoljio se kroz maleni, visoki prozor, u mrak.
Tupo bubnjanje hitaca iza njega nastavilo se, ali bez mogućnosti da doprinese, Rad se zaputio dalje od bungalova. Nakon desetak koraka, shvatio je da od oružja ima samo prazan pištolj i kratki bodež koji je oteo od Masonke, i da za sobom ostavlja krvave mrlje po pesku. Skrenuo je prema reci, u nadi da će mu voda zametnuti trag.
Nije ga grizla savest zbog toga što je za sobom ostavio kolege, možda čak i, koliko je to bilo moguće u njihovom svetu, prijatelje. Ako gube, ne može da im pomogne, a ako dobijaju, nije im potreban. U svakom slučaju, mora da osigura da još neko čuje za sve što se desilo.
Ali ko?
Kome može da se poveri, siguran da će ga saslušati, da će mu pomoći, da će mu... poverovati? Da ga neće istog trenutka smaknuti i pomesti pod ćilim. Njegove kolege? Nadređeni? Ko to pokušava da preuzme kontrolu, da preuzme vlast nad vladarima iz senke? Koliko duboko... zavera među zaverama... uopšte seže?
Rad Đurmes pokuša da rastera splet crvenog konca iz glave, usredsredivši se na plamen logorske vatre i bubnjanje iz diskoteke na suprotnoj obali. Poskoči, zagnjuri se pod vodu, i čiste glave i mirnog stomaka, ignorišući peckanje soli po licu i udovima, zavesla rukama prema drugoj obali reke.