Pavle Teofilović je radio kao dramaturg i zamenik filmskog urednika na televiziji Happy, a nekoliko godina kao novinar redakcija za kulturu i televiziju (list Politika) i kulturnih emisija na Radio Beogradu 2. Objavio je roman za tinejdžere Tehno vilajet kojim je osvojio drugu nagradu Politikinog zabavnika za roman namenjen omladini u 2009. Bavi se pisanjem fantastičnih priča, a nada da će neko poželeti da režira i neku od njegovih drama.
* * * * *
Biti suočen sa smrću, kažu, vraća celo sećanje. Lažu! Pamtim samo jučerašnji dan. Do podneva subota je bila kranje tiha. U trinaest začulo se zvono.
* * * * *
„Molim te pomozi“, uđoše grudi. Po njima prepoznah komšinicu s petog.
„O čemu se radi?“
„Mogu li“, ušla je i sela, ,,malo vina?“
„Zaboravio sam da se pretplatim na vino. Iz centralne slavine sad mi curi kôla.“
„Budite srećni. Kod nas ne radi nijedna česma. Kao ni mašine za: veš, suđe, peglanje, postavku tanjira. Ništa!“
„Ali komšinice...“
„Stanija. Za prijatelje Soraja.“
„Zbog čega ste došli baš do mene?“, rekoh pomalo naivno. „Da me niste pomešali s nekim? Ja sam student psihologije. Popravljam samo nematerijalnu prirodu. Ne elektriku.“
„Baš ti!“, stavila mi je prst na grudi i povukla ga do pupka. „Potreban si mome mužu. Deca, ja i kokerka španijel kažnjeni smo zbog njegovog teškog nepočinstva. Blokirani su nam kućni aparati na četres' osam sati, a to je tek prva opomena. Bude li ono pokušô još jednom, propas’ nam je zagarantovana“, mešala je tirkiz kôlu pićima sa ostalih slavina. „Samo ga stručnjak može odgovoriti. A ti si jedini sajko koga znam.“
Sajko? Kako li je samo uspela da izgovori to tako hladnokrvno, a seksi?
„Ali gospođo, ja poznajem vašeg muža samo iz hodnika.“
„Batali persiranje. I kakve veze ima? Profi si za duše. Čim si se doselio, na prvi pogled, znala sam da ćeš mi uliti“, natočila je još jednu „novu nadu i poverenje.“
„Kome je učinio šta nažao? Vama? Deci? Koker španijelki?“
„Bože, Sajko, da li bi nas kaznili ukidanjem uređaja za takvo šta?“
„Da vas nije nekom mašinicom...?“
„Moj dragi je učinio nešto vrlo jezivo. Pokušao je da, toliko mi je teško da govorim, ni pet ni šest nego“, zastala je i uzela vazduh, ,,da otvori naš kućni frižideeeeer! Eto.“
Dok je brisala suzu o moje rame, oteh joj čašu iz ruke pa otpih ostatak u cugu.
„Uh, čoveče! Stvarno gadno.“
* * * * *
Čitao sam, mada deluje nestvarno, da su ljudi, do pre pola veka, diktirali frižideru šta da izbaci iz sebe. Ukucali bi naziv obroka i čekali isporuku. Čuo, da su još ranije, ljudi sami otvarali hladnjake. Kakva besmislica. Slobodan izbor? Čemu, ako su strojevi ti koji imaju savršen uvid u našu krvnu sliku? Navodno nije bilo fiksnih pregrada za: voće, povrće, tečnost, mleko, meso... Svet je funkcionisao bez frižiderovog diktata šta se mora kupiti. Tadašnji strojevi nisu bili čak ni povezani sa ulaznim vratima koja danas pište ako smo uneli šta nezdravo.
Kupovina pogrešnog? Koliko je tek to teško zamisliti. Otkad znam za sebe, procedura je ista. Ulaskom u prehrambeni market, do nas dođe potrošačka korpa. Na njen displej prislanjamo spisak koji nam je frižider odštampao. Kroz uske hodnike tržnih centara, korpe voze same. Prošavši sve oblasti, detektujući sve namirnice, često složene po abecednom redu, one se, za par minuta vraćaju sa robom. Ujedno nam sa kartica poskidaju novac. Kupovina viška dozvoljava se isključivo u danima koje smo unapred prijavili za rođendane, praznike i prijem gostiju.
Po povratku, pred hladnjak stavljamo hranu koju on sam unosi i raspoređuje.
Otvaranje frižidera spolja zvuči krajnje drevno. Fascinantno.
Ne i za Sorajinog Verka. Nesrećnik se mesecima borio s porivom da sam otvori frižider. Praznične dane koristio je za kupovinu što više mesa u nadi da će mu ga taj stroj češće izbacivati. Bezdušni aparat terao je svoje. Redovno je davao samo najkorisnije. Meso triput mesečno. Veličine šake. Čovek je pao u tešku depresiju. Hvatala ga je bojazan da će silne: kobasice, krmenadle, pečenice, parizeri i šunke unutra da se ubajate. Il’ da ih spasi, il' da poludi! Tokom najdrhtavije krize rešio je da dođe do njih po svaku cenu. Koristio je ruke, motke, šipke... Gazda lomi; frižider se ne da. Posle četiri udarca, stroj je promenio boju. Maglovito crven, na displeju je ispisao dokument o agresiji i odaslao ga medicinskoj društvenoj mreži na kojoj svi imaju obavezan profil.
Atak na uređaj koji manipuliše rasporedom namirnica radi našeg dobra, identičan je direktnom razaranju sopstvenog stomaka! Ako o tome ne brinete vi, još manje ćemo mi; glasilo je zvanično saopštenje Verkovog doma zdravlja koji je jednim klikom potvrdio kaznu Medisinbuka.
„Dva dana bez aparata je preliminarna kazna. Bude li se ponovio atak, blokiraće se popusti na lečenje čitavoj familiji. Kako decu, bolesnu svake druge nedelje, lečiti bez popusta?“, teatralno je upitala Soraja. „Odgovori ga od daljih napada na frižider kako znaš. Odužiću ti se“, rekla je mazno „Samo da ga vratim u normalu“, pripila se celim telom uz mene ta uplašena žena.
* * * * *
„Zašto li sam rekao da hoću?’’, upitao sam ogledalo kad je komšinica otišla.
Potreba da nekome budem od koristi? Humana načela? Ha ha. Sebe bar ne mogu da lažem. Sve činim zbog mesa. Ne tog, zbog kojeg joj muž razbija frižider. Zakleti sam vegetarijanac. Želim njene butine i dude. Da l' sam đubre? Ili samo tipičnjak? Šta bi rekô Frojd? Šta Jung?
Šta zamišljam? Čemu li se nadam? Da će žena paranoika podeliti postelju sa mnom svakog prvog, ako skot ne izlupa frižider tog meseca?
Kako da mu pomognem? Popričam s njim? Zaređam par definicija o suzbijanju agresije? Ponudim terapiju? Tablete?
Igrati na kartu sažaljenja faune? To bi možda moglo biti formula. Suočenje s bolom, krvlju, patnjom i ubijanjem. Nakon prizora ranjene životinje, mnogi su odustali od mesa.
* * * * *
„Pa komšo, da čujem. Kada se u vama prvi put javila ta, malo je reći nesvakidašnja, gotovo bizarna želja, da otvorite frižider?“, upitao sam ga iskoristivši priliku da, dok se on koncentrisao na odgovor, gvirnem u rez Sorajine majice koja nas je posluživala keksom.
„Tiše! Najpre da Soraja zamandali vrata kuhinje. Ledemon nas ne sme čuti. Taj sve beleži, transkribuje i šalje.“
„Ko?“ Nisam najbolje razumeo.
„Ledeni demon. Frižider u šifrovanom jeziku“, prošaputao je. ,,Provalio sam ih.“
„Koga?“
„Da li si se ikada zapitao, dobričino, zašto apsolutno sve kuhinje u našem naselju, imaju identičan raspored? Sto je uvek slepljen uz pod. Hladnjak i ormari neodvojivi od zida.“
„Ne sećam se da sam se ikad interesovao za to.“
„Sigurno. Ti si posvećen svojoj struci. Čujem, desetkaš. I ne očekujem od takvih da posumnjaju. U delu zida iza ledemona je mali lift.“
„Molim?“
„Namirnice, za koje naivno verujemo da su naše, hladnjak ne zadržava u sebi. Ubacuje ih u lift koji ih mračnim kanalima spušta do tajnih hodnika podzemlja. Završavaju bog te pita gde. Dok mi ovde gladujemo, zadovoljivši se tu i tamo zeljem i bobicama, seme im se zatrlo, ti fantomski podrumari bestidno se slade našom hranom! Istim liftićem nam vraćaju bljuvotine.“
Siroti gospodine Verko, čudio sam se u sebi. U gorem si stanju no što sam sanjao. ,,Zaista mislite da je moguće sve to tehnički izvesti?“
„Sa Bogom se kači. S frižiderom nemoj! To je njihova politika. Sve je kontrolisano. Sve!“
„Veroljube!“ Razmišljao sam trećinu minuta. „Imam za vas jedan fini predlog. Znate li da sam ja Jagodinac? Trenutno preseljen u grad, za mene hladniji od svakog ledemona. Svi psiholozi slažu se da vikendom treba opuštati dušu, a šta danas nudi više zabave od Jagodine? Pre oko dva meseca tamo je otvoren lovni park Hunt Afrika – Duh džungle u Evropi. Pozivam vas ovog vikenda u lov. Nemam s kim da idem pa...“
„Lov?“ Zagrcnuo se keksićem. „Mora da se šališ! Ali zar to nije danas svuda kažnjivo?“
„Verko? Zar je moja Jagodina svuda? U prospektu piše da na ulazu dele puške. Karte su prilično povoljne, a uostalom, ja častim.“
„Pristajem! Čuješ li, Soraja? Ići ću u looooov! A ja se baš pitao odkud on kod nas u gostima?“
„O. Pa to je tako krasno!“ Supruga ga poljubi i krišom mi namignu.
* * * * *
„Hunt Afrika. Ah. Lovićemo zebre, lavove i antilope u srcu Šumadije!“ Odglumio sam radost i dodao gas.
„Ne govori više! Pena mi već curi. Rasparaćemo te živuljke kao Miloš Murata! Peći ih kô klasični patišpanj. Tako ćemo se naždrati da ću kleti kosku koja ostane neoglođena. Je li tako, Sajko?“
„Samo tako.“
„Ledemon o tome nikad ništa neće saznati. Pazi! Čoveče, gazela na putu!“ Verko mi skrenu volan prema travi. „Vide li? Sigurno je pobegla iz tog lovnog parka.“
„Komšija, da li vam je dobro? Do Jagodine ima još sto kilometara. Nema šanse da je...“
„Prešla je sto kilomet’ra? Svaka joj čast.“
Velelepne li halucinacije, razmišljao sam sam dok je Verko gurao kola na put. Prolupao je kô pregrejan motor. Ipak, radiću sa njim polako. Smisao lova je suočavanje s patnjom. Posle toga priznaću mu da ne jedem meso. Biću svetao primer za njegov nov život, predosećam. A Soraja će mi se dugo i nežno zahvaljivati.
„Predlažem da tokom dalje vožnje slušamo nešto opuštajuće. Muziku koja je simbol moje Jagodine. Čuli za Mocarta i Betovena?“
„Šta je simbol čega?“ Na Verkovom licu je bio kiseo izraz.
„Vidite, komšo, jako davno, pre nego što je imala: zoo vrt, akva park, muzej voštanih figura, Strouberi Vegas, raketodrom, Spejslend, Diznilend, Mangalend, Porno park i ostala čudesa, Jagodina je bila Meka evropske kulture. U njoj su redovno nastupali najugledniji velikani klasične muzike.“
„Uuuuu!“, zaceraka se Verko kao vepar. „O jebote, kakav trip!“ Jedva je dolazio sebi ,,Kakvo baljezganje. Čime li vas drogiraju na tom univerzitetu, reci mi, Sajko?“
„Istina je, komšo! Postojali su i neki snimci s početka 21. veka. U njima tadašnji gradonačelnik potvrđuje sve o čemu govorim. Ništa nije stoprocentno sigurno, ali ja u to ne sumnjam. Pri svakom povratku, osetim tu neponovljivu, suptilnu energiju mesta. Ovaj prostor nekada je bio u fazonu klasike.“
„Slušaj, mali. To si sada rekô meni. Ostalima nemoj. Važi?“ Potapšao me je po ramenu.
Tako mi i treba. Trošim vikend da pomognem ludaku koji razrađuje somnobulne teorije o kontrolorima kuhinjskih aparata iz podzemlja, a negira činjenice da su Betoven i Mocart nastupali u mom rodnom gradu! Koji dileja. Da mu nije žene za koju ne sumnjam da će, pored ovakvog morona, vrlo brzo naći utehu u (i na) meni, sad bih ga izbacio kroz prozor da lovi onu gazelu što mu se ukazala nasred druma kao vizija proroku Jeremiji.
Sirota Soraja. Kresnula se zbog radnog mesta. Zaposlio je u svojoj cvećari. Zaglavila i eto braka. Kladim se da ga teško podnosi i ne veruje u izlečenje. Moj angažman bio je tek izgovor da mi se približi. Vala, približavaću je i udaljavaću brže no što vozim ovaj fijat. Ček da vidiš.
„Verko, ma koliko mi vi delovali simpatično, znate da sam počeo druženje sa vama na nagovor vaše supruge.“
„Znam da nisi došô da naručiš hrizanteme. Treba mi opuštanje. Terapija umanjivanja agresije. Ti si stručnjak, al’ na neki način i budala. Misliti da su, u mestu koje je u osamnaestom veku bilo ona najgora otomanska kaljuga, poslednja selendra bez druma, sa dve do tri ’iljade nepismenih ljudi, od kojih su većina bile haračke glave, koncerte držali istaknuti evropski kompozitori, ne prevazilazi nivo maštanja u vrtiću.“
„Jedan od uzroka agresije“, rekao sam, pomislivši kako je bolje da menjam temu nego da ga nalupam, ,,može biti neispunjen seksualni život. Od ulaska u moj auto prvi put smo nasamo. Nema žene, dečice...“
„Ni ledemona.“
„Zato mi slobodno priznajte...“
„Pa nema ga, Sajko!“
„Dobro, nema ni ledemona, ljubi vas Sajko i moli da mu kažete iskreno da li biste umesto u Hunt Afriku, možda želeli u Porno park?“
„Kažem ja da si budala“, odgovori posle dužeg ćutanja. ,,Misliš da mi, pored onakve bombetine kod kuće, fali ševa? Pomeri se smesta! Pa ona me toliko isisava da jedva i ovol’ko izdržim. Htela bi i ujutru, i posle ručka, i naveče. I u kupatilu brzinski. Sa strane i zguza. I patos i krevet.“
„Ma nemojte?“
„Poslastica su joj poze: misionar, šeset devet...“
„Ne morate, Verko.“ Oblio me znoj. „Ne morate baš svaki detalj. Mada, možete.“
„Da mi ledemon izbacuje meso, imao bih snage. Ovako jok. Ako neko čezne za tim Porno parkom to je ona. Kad sa njom budeš išô u tom pravcu, samo svratite.“
„Je l' tako?“
„Toliko je nezajažljiva da pomišljam ono što i neke tvoje savremene kolege savetuju. Da joj preporučim povremene susrete sa strane.“
„Molim?“ Umalo ponovo nisam skrenuo u travu.
„Nek nađe neke pastuve iz susedstva. Čemu robovanje starim konvencijama? Ne fali mi meso za kopulativni organ već za stomak! Ledemon mi ga ne daje zbog holesterola. Prokleti da su otimači naše hrane!“
„Uskoro stižemo tamo gde smo krenuli.“
„Amin.“
* * * * *
Parkirao sam namerno kod spomenika bucmastog dečačića pod palmom kome sviraju Betovan i Mocart.
„Aha! Šta to vidimo usred Šumadije? A gde je dima, tu i vatre ima. Zar bi pravili monumente da nema istine? Svidelo se to nekom ili ne, klasici iz osamnaestog veka gostovali su ovde!“ Odlučio sam da ne popuštam.
„A ovo tropsko bilje? Jel’ i to tad u Jagodini raslo?“, izbeči se Verko.
Tipični beogradski urbanoidi. Ne mogu da podnesu kad neko od provincijalaca uspe. Kad kupi stan u njihovom gradu, stvori karijeru i zavodi najlepše žene. Izmisliće i najluđe teorije ne bi li neutralisali činjenicu da je neka druga sredina, a ne Beograd, tokom istorije bila dominantna. Kad nemaju kud, sve pripišu marketingu, konstruisanom vicu i navodnom lapsusu od pre sto godina koji je, usled ogromnog protoka vremena, pogrešno shvaćen kao istina.
„E pa komšo, pred ulazom smo. Hunt Afrika!“
„Dobrodošli! Dajte mi karte i uzmite puške“, šuškala je službenica na ulazu.
„Oprostite, da vas pitam, da li je iz vašeg cenjenog parka nedavno pobegla jedna gazela?“
Ćuti bre Verko. Nemoj da nas blamiraš.
„,Mislite na jednu u oker nijansama, gracioznog skoka ulevo, sa crnom šarom preko repa?“
„Aha.“
„Ukazala vam se na putu od Beograda? Tik uz naš pano?“
„Otprilike.“
„Dobro ste zapazili. To je naš reklamni 3D hologram!“, iskezi se službenica. „Putnici iz pravca Niša videli su tigra. Od Kragujevca mnogima se ukazao panter. Nadam se da se niste prepali?“
„Nisam baš siguran da shvatam, ali nije baš da jesmo, dakle nismo“, zepetlja Verko.
„Pred ulazom u glavnu arenu, presvucite se i zakačite ovu kacigu s naočarima.“
„Šta će nam? Dobro vidim i bez njih.“
„Nemojte me zasmejavati“, koketna nas ženica isprati do hale.
* * * * *
„Šta je ovo?“, s kacigom i staklom na očima, hala je je bila sve samo ne hala. Zdanje spolja ne deluje veliko. Iznutra džungla u oazi, okružena nepreglednom pustinjom. Ne sluti joj se kraj, baš kao ni nebu, ni zemlji.
„Ovde nešto smrdi. Ja bih ipak skinô ove cvike.“
„Ne smemo to, Verko. Pravila su tu da se poštuju.“
„Sve mi ovo zvuči kao prevara. Tipična šumadijska truba.“
Ako mi još jednom uvredi Šumadiju, njega ću, a ne afričku zverku, nataći iz ove tandžare sa tri metka.
„No dobro“, pribra se on. „S obzirom na to da je ovo mesto jedino gde se lov dozvoljava, nemamo izbora. Vidi: zebra!“ Verko opali i promaši je, kao i celo krdo.
„Neverovatno. Sve se kreću kao da su inteligentne.“
* * * * *
Naredna tri sata trčali smo za: nojem, žirafama, leopardom i hijenom. Bežali od krokodila. Divili se slonu. Puške su neprestano gađale u prazno. Šest minuta pre isteka plaćenog vremena Verkovo oružje ipak nešto ustreli.
,,A? Tooooooooooooo! Ne mogu da verujem!“ Prevrtao se kao plodna veverica ,,Ovo je najlepši dan u mom delu života. Pa to je neka krava! Bivooooo! E neće mi ga niko pojesti. Neće ga konstatovati nijedan ledemon. Spakovaćemo ga u gepek pa pravac na roštiljanje u šumu!“
Verkovo veselje me je uplašilo. Trebalo je da lov u njemu izazove sažaljenje.
„Napravimo jednu pauzicu, komšo. Pogledajte malo tog sirotog stvora. Ta crvena tečnost... Da l’ je paradajz? Da l' je sok ceđen od ruža koje prodajete? Poslušajte jauk“, govorio sam teatralno. ,,Detektujete li šta? Mučenje? Iskonski bol? Podstiču li nešto ti prizori u vama, Veroljube?“
„Podstiču lučenje pljuvačke od gladi. Daj da ga ispečemo što pre! Na usta mi već curi pena. Ne časimo časa niti trena.“ Pevušio je od sreće.
Pogled na živuljku koja se previjala u bolu izmamio mi je nekoliko suza. Kakvo đubre od čoveka.
U istoj sekundi, zapištaše nam kacige. Naočari zamračiše pustinju, oazu i mini džunglu. Iščeznu čak i ranjeni bivo. I slikom i zvukom.
„Nadam se da ste uživali. Vreme je isteklo“, reče sekretarica sa ulaza, nasmejana.
„Nema veze. Zadovoljni smo ovim jednim ulovom“, štipnu je Verko.
„Stvor kojeg ste ulovili nosi svotu od hiljadu osamsto dvadeset žetona. Možete ih zameniti za nove karte i u lov nam doći opet ili otići na večeru za dve osobe u nekom od restorana – Veganija.“
„Čekaj, sestro!“, zagrcnu se Verko. „Ja sam legalno bivola upucô! Objasni ti meni, deder, gde da ga preuzmem. Imamo auto. Iznajmićemo prikolicu ako je potežak.“
„He he he. Mora da se šalite. Pa ovo je 2111. godina. Realan lov je svuda zabranjen. Bivo kojeg ste ukokali zapravo ne postoji.“
„Ali gospođo, kako možete? Ja sam već tri litra pljuvačke izlučio!“
„A ja dehidrirao od plakanja!“ Obojicu su nas namagarčili.
„Vešto izvedena virtuelna iluzija“, osmehnu se službenica slatko. „Kao i kod gazele na putu, 3D animacija. Nema pravih žrtava, krvi niti mesa. Isti bivo bežaće od novih mušterija sutra, a grcaće u ranama nakosutra. Otprilike. Ubiju ga u proseku na svaka tri dana.“
Verko se stropošta ispred njenih nogu.
* * * * *
Uspeo sam da ga prenesem do kola samo uz pomoć obezbeđenja. Sad mi ga je već bilo žao. Hoćeš nekome da pomogneš, učiniš još gore. Kakav sam ja to sajko?
„Oprostite što sam vas doveo ovamo. Nisam bio najbolje obavešten. Jagodina je ipak jedna velika tajna i za mene.“
Osvestio se posle pola sata. Prvo što sam čuo sa zadnjeg sedišta bilo je...
„Bivo!“
„Probudili ste se, Veroljube? Fino.“
„Bi...voooo!“
„Ako ste ga videli na putu, batalite.“
„Otkud to da znaš da voziš? A, biku jedan afrički?“ Naglo je počeo da me drma. „Životinje ne voze! Divlja stoka ne ume da okreće volan. Gde to ima?“
„Lakše malo, Verko. To sam ja. Komšija sa drugog. Jagodinac. Student psihologijaoooo!“ Osetio sam udarac u glavu.
* * * * *
Osvestila me je nesvakidašnja toplota. Ugledao sam načas šumu, vatru, nebo. Krošnje, plamen i oblake. Stabla, žeravicu, nebesa... A zatim me Verko opet okrenu na ražnju. Dok se oblizivao u smeru kazaljke na satu, čuo sam kako viče: ,,Meso. Meso! Moja si životinjo.“