Radoslav Slavnić

MIJAZMA

Radoslav Slavnić je rođen 1985. godine u Sremskoj Mitrovici, a živi u Rumi. Njegovi članci objavljivani su u „RU-Magazinu“, lokalnom rumskom časopisu, a deo je i uredništva bloga „Rumski Urbani Magazin“ (www. rumski.in.rs). Svoju prvu zbirku kratkih priča, pod nazivom „Svetlost na kraju ulice“, objavio je po završetku osnovne škole, u izdanju „Grafamprometa“ i Gradske bibliotetke iz Rume. Roman prvenac Nemezis objavio je 2011. godine. Režirao je kratkometražni, niskobudžetni film „Mute“, kao i dokumentarni film „Kad porastem biću...“ u saradnji sa studentima FASPER-a. Po svojoj priči „Bezimeni“, napisao je scenario i učestvovao u režiji filma „Drugi On“, koji je snimljen u okviru projekta „Novi pogledi“ u realizaciji Nezavine Omladinske Organizacije iz Rume, a pod pokroviteljstvom Ministarstva omladine i sporta Republike Srbije. Pevač je i tekstopisac benda „Vultures“.

MIHAEL

Zvono budilnika istrglo ga je iz lokve znoja u koju je uronio tokom sna. Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da se osvesti. Raširenih nogu sedeo je u lepljivoj postelji, dok mu je pogled lutao jarkim crvenilom zida koje mu je proricalo blisku budućnost.

Znao je da nije bilo vremena za ritualno protezanje i istraživanje dubina nosa, što bi obično trajalo celih deset minuta – sve dok ga podešena opcija „dremeža“ na mobilnom telefonu ne bi podsetila da je trebalo da ustane. Morao je da preskoči borbu sa bolnim sinusima, oteklim očima i ponovnim oglašavanjem alarma.

Tog jutra, morao je da preskoči mnoge stvari.

Uostalom, nije bilo potrebe za izbacivanjem žućkastog sekreta protkanog zloslutnim crvenim resicama. Na sluzokoži nosa osećao je veoma tanak sloj očvrsle sline. Veća količina nije se mogla ni očekivati nakon jednočasovne dremke za vreme koje je, bar na kratko, pobegao od teških misli. Nemir iz sna i dalje mu je odzvanjao u ušima i plesao po nervnim završecima. Nisu ga mučili košmari – samo reči iz podsvesti, pretnja koja će ubrzo postati stvarnost.

Glas onog kojeg je poznavao pod nadimkom „Apostat“, u snovima je zvučao isto kao i preko sigurne telefonske linije koju su koristili tokom kratkih razgovora; isto kao i kada bi prodirao u srž njegove uzburkane duše – duše jednog prizemnog smrtnika kojem je bila otkrivena nova uloga u novom svetu. Dubok, hrapav, zamaskiran metalnim filterom i svojom hladnoćom uramljen u krucijalnoj ulozi vezanoj za budućnost čovečanstva.

* * * * *

„Gospodine Sartran, svesni ste razloga zbog kojeg sam nazvao baš vas“, Mihaelov san je odjeknuo đavolskom bojom, vraćajući ga u prethodni mesec, kada ga je Apostat kontaktirao prvi put. „Mislim da nema potrebe da mi ponovo postavljate glupa pitanja. Sudbina mnogih je svakako bitnija od zadovoljavanja vaše radoznalosti.“

Lagani dah koji je nosio pažljivo odabrane, ali, svejedno, monstruozne reči, svedočio je o njihovoj istinitosti. Nekoliko rečenica bilo je sasvim dovoljno. Mihael je lako došao do zaključka da je Apostat potpuno lud. Upravo zato mu je i verovao. Na kraju krajeva, iznos od osam cifara koji mu se našao na računu nakon prvog razgovora i sam je nosio svoju dozu uverljivosti.

„Čovek poput vas, onaj koji nema šta da izgubi, idealan je za posao koji nudim“, objasnio mu je Apostat nedelju dana kasnije. „Bitno je samo da me ne zamarate nepotrebnim pitanjima i svojom slabošću. U suprotnom, mogli biste da saznate mnoge neprijatne stvari u vezi sa cifrom prema kojoj ste se tako bahato poneli. Jeli ste najukusnije, pili najskuplje, uživali u odnosima sa damama koje su vam obeležile poslednje dane vrhunskim kvalitetom. Mislim da je vreme da se posvetimo ideji, zar ne?“

Ideja! Reči tog tipa i ono što se krilo iza njih talasale su na površini Mihaelove trezvenosti i često ga držale budnim do kasno u noć.

* * * * *

Ustao je. Protegao se. Vrat mu se oglasio neprirodnim krckanjem. Kao da mu se glava mogla prevaliti i otpasti svakog trenutka.

Trudio se da diše lako, bez opterećenja, ali mu je mučnina bujala u unutrašnjosti poput balona i pritiskala mu pluća, cedila nevoljni, ukradeni dah.

Pogled na frižider mu dodatno podbode želudac. Ništa od doručka! Umesto toga, popiće tri čaše vode, baš onako kako mu je predložio doktor par nedelja pre prve operacije.

Jedna. Dve. Tri. Poslednja gutljaj mu se tako nezgodno prizemljio u utrobi, kao da mu je niz grlo skliznula kiselina.

Mokrio je, oprao zube, umio se i zagledao u odraz u ogledalu.

Čovek koji će promeniti svet.

Da li je trebalo da izgleda tako?

Da. Apostat je naglasio da je upravo to bio jedan od činilaca koji su uticali na odabir. Odsustvo svrhe, odsustvo budućnosti, odsustvo lepog. Odvratnost – etička i estetska uvredljivost. I bes. Ponekad mu se činilo da je bio crven i skrivao se u dubini njegovih zenica. Kao da je jedva čekao da se oslobodi u trenutku kada mu prvi plameni jezik istopi staklastu glazuru beonjača prošaranih kapilarima.

Čovek koji nema šta da izgubi.

Preleteo je dlanom preko neuredno grupisanih dlačica na temenu. I dalje je bilo potpuno glatkih površina, ogoljenih radijacijom. Biće posla za žilet, pomislio je.

Nije želeo da ode neuredan i neobrijan.

Opipao je hrapavu površinu desnog obraza, a potom se zagledao u levu stranu lica, onu na kojoj nije bilo dlaka. Operacioni zahvat rastegao mu je čudovišni ožiljak preko polovine lica – neplodna brazda je ugušila rast brade i brkova u okolini. Ono malo preostalih dlačica u korenu je sasekla druga terapija zračenja, koju je okončao pre pola godine.

Mučnina mu ponovo raspali nelagodu u stomaku. Povraćalo bi mu se svaki put kada bi se u odrazu suočio sa nedostatkom polovine donje vilične kosti. Bio je tako jebeno upečatljiv – od sredine brade, pa sve do uha. Tog jutra, dodatno potpirena svešću da je došao i sudbonosni dan, unutrašnjost mu neobuzadano izruči mlaz ljute vreline koji se razbi u ogledalu i zamulja ružan odraz.

Bljuvotina – sinulo mu je – prava refleksija njegovog lika. Nedovoljno svaren, otrovan, beskoristan, za izbacivanje.

Sve je počelo tri godine ranije, kada mu je dijagnostikovan tumor na maloj pljuvačnoj žlezdi.

„Nema potrebe da se plašite“, hirurg je bio optimista. „Reč 'tumor' je precenjena.“

Operacija je bila kratka i jednostavna. Ostavila ga je sa zanemarljivim posledicama i ružnom uspomenom. Malu dozu zračenja koje je usledilo podneo je bez problema.

Nastavio je svoj prosečan život neoženjenog opštinskog službenika – usamljenog, jednostavnog lika koji je živeo na TV-večerama, blokbasterima i jeftinoj književnosti – sve dok mu, godinu dana kasnije, žvakanje nije postalo otežano bolom čiji se epicentar nalazio u ćošku vilice, odmah ispod levog uha. „Trizmus“, rekao je hirurg, pre nego što su otkrili zloslutni limfni čvor koji mu je visio ispod brade u punoj snazi svoje malicioznosti. Magnetna rezonanca pokazala je da je neumoljivi rak zahvatio veći deo Mihaelove vilične kosti.

Nova operacija!

Ožiljak od ponovljenog kasapljenja nastanio mu se na licu kako bi ga zauvek podsećao na njegovu sopstvenu neopreznost i neodgovornost pri odlascima na kontrolne preglede, kao i na površnost doktora koji bi samo preleteli preko laboratorijskih rezultata i snimaka koje im je donosio. Zračenje je ovog puta bilo znatno teže i zlobnije – oduzelo mu je više od dvadeset kila i proklelo ga večnim strahom od predstojećeg.

Strah – svakim danom sve jači.

* * * * *

„Ne bi trebalo da se plašite ishoda situacije, gospodine Sartran“, objašnjavao mu je Apostat kada je pomenuto pitanje budućnosti. „Nemate šta da izgubite, kao što rekoh. Zato i jeste Odabrani. Pomoći ćete mi da obavim posao, da javno obznaniim ideju koju imam, a ono što će se desiti nakon toga biće kratkotrajno, u svakom slučaju. Bar za vas, gospodine Sartran, zar ne?“

Ipak, nije bilo lako izaći na kraj sa strepnjom pred toliko važnom odlukom.

Smrt je bila neminovna, ali ubrzati je toliko, stavljalo je pod ogroman znak pitanja ne samo ono o čemu je govorio Apostat, već i volju i hrabrost koji su jednom bednom pravniku tokom celog života bili nepoznati – zatrpani tonom papira i zamuljani službeničkom poniznošću.

„Zar želite da odete bez reči?“, bockao ga je izobličeni glas. „Zar želite da umrete i da vaša priča bude zaboravljena? Želite li da vaše ubice prođu nekažnjeno? Želite li da odete baš kao što ste proveli ceo život – služeći one na višoj poziciji?“

Apostat je bio ubedljiv. Čak i kroz smetnje šuškave sigurne linije, njegove reči su bile jasne i Mihael nije mogao da ih ospori.

„O ideji se radi, gospodine Sartran. Vaša budućnost je ionako zapečaćena. Možda biste voleli da promenite tuđu...“

* * * * *

Želatinasta resa krvi probi mu se iz nozdrve i otegnu sve do zapušenog lavaboa. U sudaru sa zaostalom vodom, ona razbi sećanja na razgovor sa Apostatom u sitnu crvenkastu eksploziju. Oko i uho istovremeno odgovoriše svrabežljivim peckanjem.

Mihael hitro zabaci glavu. Osetio je kako mu nezavidna količina krvi natapa nepce i sliva se niz grlo.

* * * * *

„To je postoperativno“, nehajno mu je odgovorio otorinolaringolog kojem se požalio na sve učestalija i obimnija krvarenja pre tri meseca.

„Ali, operaciju sam imao prošle godine“, pokušavao je da mu objasni.

„Postoperativno, postoperativno“, rmpalija je bio zagledan u papirologiju. „Dobro je, dokle god vas ništa ne boli.“

„Ali, boli me...“

„U tom slučaju, radi se o postoperativnom bolu, najverovatnije. Možda i fantomski, ko će ga znati...“

* * * * *

Tek pre dva meseca, kada je, na mučno insistiranje, izdejstvovao uput za još jednu magnetnu rezonancu, Mihael je saznao da mu je krvarenja i bol izazivao rest-recidiv tumora od prethodne operacije. Za godinu dana, uhranjen efektima radio-terapije, uspeo je da mu proguta sinus, zapuši uho i nos i ispuni ih raznolikim bakterijama. Nagrizao mu je čak i očni živac.

Hirurg se pravdao i kleo svim svetim da mu tako nešto nije moglo promaći tokom prethodne operacije i da se tumor javio naknadno. Mihaelu, s druge strane, etiologija boljke nije bila toliko bitna, koliko prognoza i preostale mogućnosti.

* * * * *

„Zaista ne znam šta da radim sa vama, gospodine Sartran.“ Hirurg je govorio sporo i tiho. „Operacija je izvodljiva, ali veliki je rizik da ćete izgubiti levo oko i da će vam biti oštećen sluh. Takođe, morao bih da vam odstranim i deo nepca, što bi izazvalo probleme u govoru. Nakon svega toga, nisam siguran ni da bi još jedna radio-terapija bila izvodljiva. Možda bi bilo mudro da potražite i drugo mišljenje, gospodine Sartran.“

* * * * *

Gospodine Sartran, gospodine Sartran, gospodine Sartran. U narednih mesec dana naslušao se „gospodisanja“ i najrazličitijih mišljenja i zakletvi nad diplomom i akademskom titulom. Da je imao nešto više novca, ili bolje osiguranje, verovatno bi čuo nešto konkretnije od „trebalo je da dođete ranije“, „ne znam šta ću“, ili „žao mi je, gospodine Sartran, potražite drugo mišljenje.“

Ovako, jedino konstruktivno rešenje, pre nešto više od mesec dana, ponuđeno mu je misterioznim telefonskim pozivom. Poslodavac se predstavio kao Apostat.

* * * * *

„Nije me briga šta ćete uraditi nakon što realizujete ono što želim, gospodine Sartran“, Apostat je bio surov i direktan dok su razrađivali detalje putem sigurne linije. „Ne bih da vas ubeđujem da ste mi važniji od rezultata.“

Mihael je cenio iskrenost svog mističnog sagovornika. U nekom drugom svetu, verovao je, bili bi izvrsni prijatelji.

„Moć koju ćete dobiti od mene, gospodine Sartran, možete koristiti kako god želite, kada privučete dovoljno pažnje i prenesete poruku koju imam.“

„Ali, zašto je toliko bitna baš radiološka ambulanta?“, drznuo se Mihael da upita jednom prilikom.

„Moji planovi prevazilaze i radiološku ambulantu i vas, gospodine Sartran“, mirno mu je odgovorio Apostat. „Verujem da ih ne biste razumeli. Svejedno, ne tiču vas se. Dobili ste novac, ubrzo ćete i moć. Pružiću vam, čak i mogućnost slobodnog izbora i volje. Nakon što izvršite svoj zadatak, imaćete priliku da se oprostite od ovog sveta kao gospodar, a ne kao službenik. Dotle, očekujem da mi ne dosađujete radoznalošću.“

Apostat je bio biznismen, a posao je bio posao.

Nije bilo mesta za pitanja.

Mihael je morao je da se nosi sa neodgonetnutim motivima svog nadležnog sve do dogovorenog dana.

* * * * *

Pušio je, pio viski i pratio vesti jutarnjeg programa na TV-u.

Dramatične predizborne kampanje ličile su na loš šou-program.

„Koji će od trojice finalista u užem izboru postati lider i preuzeti nagradu koja se sastoji od vladinog vozila i čeka istkanog od kamata?“

Prazna obećanja, stranački sukobi, užasavajuća ekonomska situacija, dugovi, zajmovi, krađe, protesti, korupcija u pravosuđu i zdravstvu, procvat organizovanog kriminala, sve bizarnija hronika... Dobro jutro, ponosni građani!

Vesti iz sveta nisu bile ništa manje deprimirajuće – FarmakonG i dalje nemoćan u borbi protiv pandemije „afričkog virusa M“, koji se oteo kontroli i proširio izvan zona karantina; neredi u Avganistanu odnose još žrtava; američka delegacija dočekana neprijateljski u Moskvi; opasnost od nuklearnog rata sve je veća.

Jutra obeležena takvim novostima činila su da Apostatovi planovi zazvuče obećavajuće, skoro herojski.

Srknuo je malo viskija i osetio žar koji mu se, nalik žmarcima, proširio levom polovinom gornje usne i obraza zahvaćenih rakom. Povukao je dim cigarete i nakašljao se, što mu sa krova nepca odroni još malo zgrušane krvi u ždrelo. Ukus mešavine dima i krvi bio je nešto za šta je verovao da će pamtiti do kraja života. Kiselkast, gorak i neprijatan do samog kraja – ličio je na koncentrisanu radijaciju kojom su mu pržili obraz, usta i grlo.

* * * * *

„Ne bi trebalo toliko da pijete i pušite“, rekao mu je doktor opšte prakse. „Moglo bi vas ubiti.“

„Rak ubija“, odgovorio mu je Mihael, „ne viski i cigare.“

Želeo je da mu preporuči da isto kaže nekome od čijeg osiguravajućeg zavoda nije primao mesečni bonus, ali nije želeo da obeleži poslednje mesece svog života nepristojnošću.

Umesto toga, odlučio je da puši, pije i isprati Apostata u realizaciji njegove ideje.

* * * * *

Završio je cigaretu i viski, ugasio TV i uputio se prema spavaćoj sobi. Vesti o nuklearnom ratu bile su sve uverljivije i turobnije i pratile su ga do samih vrata.

Zašto lečiti rak, pitao se. Zašto započinjati revoluciju? Zašto menjati ljude, kada je ionako bilo suđeno da jedan pritisak na crveno dugme sve otera dođavola?

Neko je morao da pokuša, pretpostavljao je. Da je bilo više apostata i ljudi bez budućnosti – ljudi poput njega – možda do nuklearnog rata ne bi ni došlo.

Otvorio je crni kofer, isti onaj koji je pokupio prethodne večeri na dogovorenom mestu.

Sve je bilo tu, baš kao što mu je bilo rečeno da će biti.

Odeća, detaljne instrukcije, saopštenje za javnost... oružje.

IDNA

Posao u radiološkoj ambulanti Instituta za onkologiju dobila je odmah po završetku studija, preko rođene tetke, koja je radila na jednom od aparata u podzemnoj zoni zračenja. Nije osećala krivicu zbog zaposlenja preko veze, naročito ne zbog radnog mesta koje se nije moglo meriti sa njenim nivoom obrazovanja. Iako je bila jedan od najblistavijih studenata u generaciji i znala svoj posao, morala je da počne kao obična sestra. Napredak je bio planiran, ali za tako nešto trebalo je vremena. Smatrala je da ga je imala na pretek. Nije pratila vesti.

Za samo tri godine staža, bila je jedna od retkih sestara koja je imala priliku da istom pacijentu karton vodi dva puta. Pacijenti koji bi se zračili retko bi se vraćali godinu za godinom. Bio je to mukotrpan i, kod većine recidiva, gotovo neizvodljiv proces – koža bi počinjala da truli usled ponovljene doze u istoj zoni, dok bi imunitet najčešće bio toliko narušen da pacijent ne bi mogao da izgura novu turu. Ipak, bilo je izuzetaka. Upravo zato je i pamtila svog „prijatelja sa pola lica“.

Zvao se Mihael.

Kada joj se obratio prvi put, imao je trideset godina i sitan ožiljak ispod brade – od resekcije adenoidnog tumora male pljuvačne žlezde. Bio je jedan od prvih pacijenata čiji je karton vodila potpuno sama. Svakog jutra, tokom sedamnaest raspoređenih terapija, upisivala bi njegovo ime u gust raspored, a zatim ga pratila stepeništem do podzemne zone, gde bi ga prijavila sestri za aparatom. Desetak minuta kasnije, pozdravio bi je pri odlasku kući.

„Vidimo se u nekim boljim okolnostima“, nasmešio joj se kada je završio celokupan tronedeljni tretman i ostavio joj ogromnu bombonjeru pored stola.

Mihael nije bio maneken, ali je izgledao sasvim pristojno. Iza osmeha mu se krila čudnovata privlačnost koja je za Idnu bila gotovo neodoljiva. Ipak, činilo se da nije imao romantičnih namera i da je gest u pratnji takve rečenice bio samo dokaz manira koji još nisu zamrli u potpunosti.

Zahvalila mu se. To je bilo dovoljno, smatrala je. Sasvim dovoljno za devojku koja ga nije primila još od proslave diplomskog rada i koja je imala previše sati radnog vremena da bi mogla da se posveti bilo kakvom obliku privrženosti, osim onom fantastičnom, sa pacijentom koji joj se nikada nije obratio po imenu.

„Glupačo“, promrmljala je kada je zalupio vratima male kancelarije.

* * * * *

Tog sudbonosnog jutra imala je neopisivu glavobolju i proklinjala je sve zakone koji su izdejstvovali da joj se sa susednog zida kancelarije ruga znak zabranjeno pušenje.

Prvu kafu – slabi automat-bućkuriš iz plastične čaše – popila je ispred ulaza na kliniku, duvaneći na klupi pored dve babe sa prvog sprata, koje su bulaznile o cveću i papučama. Drugu, onu jaču, popila je u kancelariji, bez cigare. Gorčinu je sprala nekolicinom kratkih dimova „jedne brzinske“ u zaključanom toaletu. Međutim, napon koji joj je bubrio pod slepoočnicama i pretio da će joj istisnuti očne jabučice iz glave bio je sve veći, a zujanje u ušima glasnije.

„Migrena, PMS, loša kafa... šta je sledeće?“, promrmljala je u trenutku kada je bila sigurna da je doktor Herc iz susedne kancelarije nije mogao čuti kroz odškrinuta vrata koja su ih delila.

Nije mogla ni da zamisli šta se sprema.

Oko devet je naručila treću kafu. Rešila je da udara po kofeinu sve dok joj čula ne otupe. Do tada je u prazne redove svoje radne sveske smestila šest odsečenih dojki, jednu resekciju mandibule i nesrećnog gospodina Mejera, koji je u pratnji dva medicinska brata koristio lift zbog sveže amputirane noge. Nikoga od njih nije morala da prati u podzemlje. Novi načelnik, koji je zauzeo fotelju par meseci ranije – ishod „predizbornih reformi“, rekli su – taj posao je dodelio stažistkinjama i pomoćnim sestrama sa odeljenja. Na njoj je bilo samo da piskara, tefteriše pacijente kojima je trajala terapija i otvara kartone novih.

Bližila se pauza. Trebalo je još samo da stigne kafa, koja će označiti kratki predah. Eksiraće je onako vrelu i istrčati u dvorište na zasluženu cigaretu. Gladne misli o sitnim zadovoljstvima, koje su joj klijale kroz puls glavobolje, remetile su joj koncentraciju.

„Možete li ponoviti ime?“, obratila se pacijentu koji je sedeo za stolom.

„Andre“, glas zagušen otokom borio se sa potmulim žamorom koji je dolazio sa recepcije.

Radilo se o četrdesetogodišnjaku. Komisija onkološkog odeljenja odobrila mu je zračnu terapiju. Idna je trebalo da mu ubrizga kontrast i pošalje ga u podzemlje, gde će mu tehničari izraditi masku i uraditi mu CT, na osnovu kojeg je doktor Herc trebalo da mapira zone i odredi tretman.

„Opet vas nisam čula, oprostite.“

Buka koja je dolazila iza zatvorenih vrata bila je nesnosna. Mogla je da zamisli stotine staračkih ruku sa snimcima i uputima, pegave glave i nezaustavljiva suva usta oblepljena gustom pljuvačkom. Žalbe, prekori, psovke.

„Andre“, nesrećnik je iscedio kroz zagnojene obraze, preko krutog jezika. „A-N-D-R-E.“

Trudio se toliko da je umalo nadjačao zvuk diskretnog kucanja na ulaznim vratima.

Kafa, pomislila je Idna, ne zapisavši ime stranke. Čak je i doktor Herc radoznalo virkao iza svojih luksuznih cvikera i vrata kancelarije, udobno posađen u kožnoj fotelji.

„Izvolite?“, uzviknula je.

Kvaka škljocnu.

Idnina usta oblikovaše iznenađeno, bolno „o“, kada je na ulazu ugledala poznat lik.

Nije nosio kafu.

* * * * *

Kada joj se Mihael obratio ponovo, nakon godinu dana, shvatila je da mu je osmeh, po kojem ga je upamtila, zauvek napustio lice, ili bar ono što je ostalo od njega nakon druge operacije.

„Opet ja“, pokušavao je da zvuči nepovređeno, pomerajući samo desnu polovinu usana, onu očuvanu od otoka i šoka.

Iznad užasavajućih ožiljaka napumpanih gnojem, krilo se oko – jedva vidljiva beonjača, potisnuta besnilom kapilara. U drugom oku, onom netaknutom, Idna nije mogla da pronađe ništa osim praznine. Činilo joj se da je sav entuzijazam sa kojim je, Mihael napustio kancelariju godinu dana ranije – ostavivši joj bombonjeru kraj skrštenih nogu, podno stola – iskapao iz njega, kroz suze i strepnju.

Izgledao je kao da mu je sama Smrt bila strasna ljubavnica u protekloj godini. Sakat, mršav, slomljen – prepolovljen u svakom smislu. Pomisao na muke kroz koje je prošao – sumanutost nakon buđenja, prvi susret sa novim licem jada u ogledalu, večnu nelagodu koja mu se uselila u biće tog trenutka i obećala da će mu zauvek glabati kosti obraza i osmehe sa usana – stezala joj je unutrašnjost.

Rest-recidiv, pisalo je u izveštaju. Greška u dijagnozi, nesmotrenost pri operaciji, zračenju, ili kontroli koja ga je koštala polovine lica? Da nije osećala dužnost da ga podrži, zaplakala bi ili povratila. Ovako, mogla je samo čvrsto da mu stegne šaku, čestita na odvažnosti i istrajnosti i bude uz njega tokom celokupne terapije.

Maksimalan broj terapija, rekao je doktor Herc, a ona prenela Mihaelu.

I njemu i sebi obećala je da će biti tu – uz suve usne i plikove na sluzokoži, nedostatak apetita i zgrčeno grlo, opštu slabost i temperaturu...

Održala je obećanje. Vodila je računa o svakom slovcetu u njegovom kartonu, brižno ga pratila u podzemlje, analizirala rezultate testova krvi, žalila svaki kilogram koji mu je skliznuo sa tela ošamaren koncentrisanom radijacijom. Razgovarali su, dok bi čekao u redu ćelavaca i invalida, bodrila ga, smeškala se svakoj šali, delila sva njegova interesovanja, posmatrala obrise uboge budućnosti.

Zavolela ga je, nije bilo sumnje. Volela je njegov lik koji je otkrila rijući po talogu gnoja, u redu prepunom uzdaha i ozlojeđenosti; njegovu volju za životom koja se krila ispod grimase uskraćene za simetričan osmeh; pokušaje da istraje i odagna bol. Ožiljci, koje mu je ostavila sudbinska igrarija, stajali su mu besprekorno, zaključila je analizirajući mogućnosti uklanjanja estetskim zahvatima, umesto njega.

Kada se ponovo oprostio od nje, uz bombonjeru joj poklonivši i parfem koji je volela i koristila, samo joj se zahvalio.

Terapija je ostavila posledice.

Duša mu je bila opustošena, a izraz zauvek ostao isklesan u gorčini.

* * * * *

Isti izraz mu je kvario već dovoljno naružene crte, tog jutra, kada ga je videla poslednji put. Bio je tih i umeren, kao i uvek.

Bez reči se približio njenom radnom stolu.

Srce joj je zatutnjalo i u trenutku nadjačalo dosadni žamor spolja. Osećala je da joj se krv penje u obraze, boreći se sa pulsirajućim naponom iznad očiju.

Molila se svemu svetom da nije reč o još jednom tretmanu. Njegovo isprano, mršavo lice nije obećavalo srećan kraj te misli.

Na sebi je imao crni kišni mantil, ispod kojeg se videlo podjednako crno, luksuzno odelo sa crvenom kravatom. Tama kojom se obmotao, dodatno je isticala bledo lice i ćelu osvetljenu neonkama.

„Idna, oprosti“, prvi put ju je nazvao imenom. „Nisi ti kriva.“

Iza tih reči, pretpostavila je, nije se mogao kriti još jedan uput za terapiju. Uz olakšanje je ispustila vazduh, ali joj već sledeća rečenica skupi pipke neizvesnosti oko vrata i zaustavi joj disanje.

„Nadao sam se da te neću zateći ovde.“

Lucidna smirenost u Mihaelovom glasu dodatno je isticala nametnutu strepnju. Reči koje je izgovorio mogle su biti prolog samo jednome. Sitni prekidač, koji je levom rukom uzdigao iznad glave pacijenta Andrea, potvrdio je sumnju – onu koja se naslućivala u predstavi eksplozije odeljenja ili možda celog instituta.

Idna se okrenula prema doktoru Hercu. Ovaj je i dalje virkao iza svojih smešnih prozorčića, ne shvatajući o čemu se radi. Tek kada je Mihael zapretio pištoljem koji je pridržavao desnom rukom, strašljivi doktor se sručio na pod i skupio u fetus-pozu uz bedni, molećivi jauk.

Andre iskoči iz stolice i pribi se uz vrata na suprotnom kraju prostorije, ona koja su vodila ka stepeništu i liftu do podzemlja.

„Molim vas“, promumlao je, ali moljakanje ostade nedovršeno u trenutku kada mu se cev pištolja našla pod bradom.

Idna je sedela mirno, uzdignutih ruku. Posmatrala je zgrčeni izraz lica svog prijatelja, o kojem je ranije snevala kao o senci invalidne budućnosti. Sada, pretpostavljala je, te budućnosti više nije ni bilo. Bila je savršeno svesna Mihaelove moći zapažanja i precizne prirode – još od trenutka kada je namirisao njen parfem i primetio omiljeni slatkiš. Isto tako, znala je da se iz podzemlja moglo izaći samo kroz njenu kancelariju (jer, izlaz za slučaj opasnosti već godinama nije bio u upotrebi), kao i da susedna prostorija, u kojoj je kukao doktor Herc, nije imala prozora. Bila je uverena da je Mihael detalje registrovao još za vreme lečenja. Najpotresnijom, ipak, nalazila je činjenicu da se u podzemlju nalazilo osam pacijenata i jedan operater, dva tehničara, dva bolničara i dve bolničarke. Zarobljeni.

„Zašto, Mihaele?“ bilo je jedino pitanje na koje nije imala odgovor.

HERC

Bio je stručnjak u svojoj oblasti. Najbolji radiolog na institutu, sa blistavom petnaestogodišnjom karijerom – petnaest godina prevazilazilaženja nezgodnih zona zračenja, zaobilaženja složenih slojeva trule kože i nadmudrivanja pritajenih ostataka zloćudnih tumora.

Ipak, ponekad bi se desilo da mu na vrata kancelarije zakuca neko kome bi morao da saopšti da terapija nije izvodljiva, čak i kada bi njihove ponude (koje bi, najčešće, svesrdno prihvatao) premašile ordinarnu zahvalnost.

U kolektivu se pričalo da je „na distanci“. Radilo se o eufemizmu za „bezdušnog skota“ ili „potkupljivog govnara“. Prilepci takve prirode bili su posledica skoro-pa-obnarodovanog „crnog“ cenovnika usluga u zdravstvu i njegovog jedinog nedostatka – odsustva empatije.

U poslu tako bliskom smrti bilo je neophodno upoznati najmoćnijeg protivnika.

Međutim, činilo se da je doktora Herca sudbina kroz više od pedeset godina bivstvovanja u krvi i mesu poštedela tog poznanstva. Gledati kućne ljubimce na umoru ili žrtve ratnih zločina na TV-u nije bilo isto što i suočiti se sa gubitkom roditelja, ili prijatelja. Za više od pola veka, doktor Herc nije imao prilike da zauvek isprati nekoga zaista bliskog. U njegovom svetu, smrt je bila nešto što se dešavalo drugima. Gubitak i širok spektar emocija koje je vukao za sobom, nije osetio nikada.

Upravo zbog toga je smatrao da životi pacijenata, koji su se odvijali i van odeljenja, nisu njegova stvar. Postojanje bilo kojeg od njih, za doktora Herca bi uvenulo onog trenutka kada bi za sobom zatvorio vrata kancelarije. Onima koji su „dolazili mrtvi“, nije davao lažnu nadu.

„Bavim se lečenjem, a ne sahranjivanjem neizlečivih“, odgovarao bi drsko na prekore koje bi mu povremeno uputile kolege. „Za tako nešto postoje sveštenici i pogrebna preduzeća.“

Bio je uveren da platu dobija za posao za koji je kvalifikovan. Saosećanju, tvrdio je, tu nema mesta. Na njemu je bilo da, poput mašine, analizira postojeće snimke, rezultate i dokumentaciju i odredi adekvatan tretman. „Robot Herc“, prozvali su ga posle izvesnog vremena.

Nije bio svestan da je i Mihael, isti onaj koji će mu promeniti budućnost, u više navrata pomislio da sedi ispred robota.

* * * * *

„Nije mi jasno zašto vas je hirurg poslao kod mene, gospodine Sartan.“

„Sartran“, ispravio ga je pacijent.

Bilo je to pre nešto više od mesec dana.

„Dozvolite da budem iskren, gospodine Sartran...“ Zaćutao je nakratko, kada je pogled sa papira skrenuo prema kršu iskrivljenih crta i prepoznao lice koje je već dva puta mapirao. „Tumor vam je ispunio ceo sinus i nemoguće ga je odstraniti bez prethodnog operacionog zahvata. Čak i nakon toga ne mogu da vam obećam da će biti izvodljivo sprovesti terapiju zračenja.“

„Kako to mislite?“, začuo je i pokušao da ne odreaguje na drhtaje u glasu svog dvogodišnjeg pacijenta. Slabost svake vrste morala se zaobići.

„Zračite se već dve godine zaredom“, započeo je ravno i neumoljivo. „To je izuzetno velika količina radijacije za tako kratak vremenski period. Uostalom, zone koje smo prethodna dva puta izlagali zračenju sigurno će se preklopiti sa jednom od zona koje ćete operisati, što bi moglo da izazove truljenje kože i još niz posledica...“

„Šta to znači, doktore?“, prekinuo ga je pacijent.

Mrzeo je kada bi ga prekidali. Svi oni – zavisni od njega, a toliko drski.

Uzdahnuo je duboko. Iza tog teatralnog gesta nije se krila ni trunka razumevanja. Pre je nastao kao posledica čistog profesionalizma i blage nervoze.

„To znači da vam ne mogu pomoći, gospodine Sartran“, bio je savršeno svestan svog pustog pogleda. Ipak, smatrao je da je okolišanje bilo jednako gubljenju vremena.

„Ali, zar ne postoji neki drugi način...“

„Ja sam radiolog, gospodine Sartran“, nemilosrdno je uzvratio. „Najbolje bi bilo da se obratite svom hirurgu.“

„Ali, već sam...“

„Žao mi je.“

„Ali, šta to znači?“

Stegao mu je šaku nakon što ga je ispratio do vrata svoje kancelarije. Bio je to najintimniji gest koji je mogao da priušti.

„To znači da morate biti hrabri.“

Priče o hrabrosti lako su servirali oni koji nisu upoznali pravu prirodu straha. Pravu prirodu najmoćnijeg protivnika u poslu sa smrću.

* * * * *

„Jel’ to ta hrabrost o kojoj si govorio?“, dopiralo je iz spoljašnjosti, od koje se izolovao prekrivši se rukama preko glave, poput klinaca koji bi spas od monstruma tražili ispod ćebeta.

„Molim vas“, provlačio je Herc kroz histerične roptaje. „Nemojte...“

„Ustaj!“

Snažan šut u stomak mu protrese creva i trgnu ga iz bezumlja. Nesvesno se uspravio i otvorio oči. Ubrzo su se sve konfuzne, nove emocije stopile u doživljaj osećanja kojeg je bio pošteđen ceo život.

Strah.

Strah od same smrti, kojoj se toliko godina podsmevao iza svojih cvikera i „hrabrosti“ o kojoj je nesmotreno pričao beznadežnim pacijentima.

„Da li znaš koja je razlika između mog oružja i tvog instrumenta?“, obraćala mu se lobanja Sablasnog Kosača iza cevi pištolja uperenog u lice.

„N-ne...“, prelomio je preko vazduha koji se u dašcima probijao iz njegovih stisnutih pluća.

„Tvoje smatraju legalnim“, lobanja u trenutku poprimi lik gospodina Sartrana.

Nije bilo potrebno mnogo da bi doktor Herc uvideo greške u svom surovom ophođenju. Strah i Smrt su bili efikasni i brzi učitelji. Lekcije o poštovanju najbolje su se savladavale uz cev pištolja.

* * * * *

„Morate biti hrabri.“

Koliko li je samo puta to rekao? Koliko li je puta okrenuo glavu kada bi na licima nesretnika koje je lečio primetio naznake očaja? Koliko li je puta bio surov prema onima koji se nisu uklapali u njegov šablon svrhovitosti lečenja?

Koliko li je puta tim rečima nezdravo zamaskirao nadu koju je bio dužan da pruži onima u najtežim trenucima?

Koliko li se puta i sam skrio iza njih i svojih luksuznih cvikera?

* * * * *

„Oprostite“, zakukao je, dok mu se dioptrija mutila nad vrelim izdisajima i demonizovala Mihaelovu pojavu. Iako se celog života krio u magli osećanja, doktoru Hercu je, tog jutra, smetalo što svog protivnika ne može da vidi jasno.

„Nemoj se izvinjavati meni“, glas njegovog sagovornika sada je već bio potpuno staložen u ludilu i gotovo robotizovan disekcijom i odstranjivanjem svakog sentimenta osim besa i ogorčenosti. „Izvini se njima.“

Mihael ga gurkanjem usmeri prema pravougaoniku slabo definisanih ivica.

„Kome?“, zamuca Herc teturajući ka kancelariji u kojoj su se nalazili Idna i pacijent.

Njihova lica bila su volšebna ispod zamagljenih stakala.

„Njima“, glas ubrzo isprati i zvuk otvaranja drugih vrata i žamor iz hodnika recepcije koji mu zapljusnu lice poput vrelog talasa. „Ostalim nesretnicima!“

Nije bilo potrebno da se zamućenost ispere sa stakala naočara, da bi doktor Herc sagledao sliku realiteta kojeg do tada nije bio svestan. Njegov um, obdaren osveženom percepcijom izniklom iz novog poznanstava sa smrću, lako je nadomestio konture koje su nedostajale surovoj istini.

Senke sa uputima i snimcima. Tela na umoru, posustala od borbe, ili potpuno skrhana ružnim rečima i budućnošću ukradenom najobičnijim potpisom člana komisije.

Njihove lobanje su iskakale iz zbunjujućeg kovitlaca pupećih tumora, nagoveštavajući mu da će uskoro i sam postati jedna od njih – greška u sistemu koju je lakše bilo ukloniti nego ispraviti; još jedan papir koji će biti spaljen nakon što mu vlasnik bude pokopan bez prilike da se izbori za život.

„Oprostite mi“, obratio se bučnom auditorijumu živih mrtvaca, čije su teške reči obletale oko njega i zasipale ga krivicom. „Oprostite!“

Kolena su mu se pretvarala u želatin. Osećao je da će se srušiti svakog trenutka.

„Nemam hrabrosti“, prostenjao je odvajajući se od razuma.

Nenajvaljena bljuvotina mu u oštrom mlazu napusti utrobu i rasu se po pločicama koje su se činile sve bližim. Jauknu.

„Kakva pizda“, začuo je glas svog učitelja pre no što se svi zvuci sjediniše u glasni pucanj koji mu odjeknu iza leđa.

Strah i Smrt se stopiše u jedno.

U trenutku sve zameni crnilo.

ANDRE

Spadao je među one koji svoj rak nisu shvatali dovoljno ozbiljno.

Među „nepromišljene“ i „neoprezne“, kako su ih neki oslovljavali, dok bi im se drugi divili na bezbrižnosti. Takvima je Mihael zavideo, a Idna ih sažaljevala. Doktor Herc je bio potpuno ravnodušan, jer u najvećem broju slučajeva ne bi bio ni svestan načina na koji su njegovi pacijenti pristupali problemu.

I dok je većina pokušavala da dokuči uzroke njegovog ponašanja, Andre se trudio da ne razmišlja mnogo o raku, životu, ili bilo čemu drugom. Uostalom, imao je on većih problema, zar ne?

Težih problema.

* * * * *

„Tumor je...“

„Maligni?“

„Da...“

„Mhm...“

Kada mu je, pre nešto manje od pola godine, hirurg saopštio da mu je rak obgrlio viličnu kost, Andreu pred očima nije blesnulo lice žene, deteta, ili majke; nije pitao da li će operacija biti bolna, niti se interesovao koliki će ožiljak biti i kako se suočiti sa posledicama. Izostalo je i čuveno „koliko mi je još ostalo?“ – karakteristično za sve koji su izraz „tumor“ doživljavali kao kraj puta.

Umesto toga, lice mu je obgrlio grč i upitao je samo:

„Kada ću moći da se vratim na posao?“

„Andre, nemojte se opterećivati time“, odgovorio mu je doktor. „Posao trenutno nije bitan.“

„Kada?“ insistirao je.

* * * * *

Andre nije bio hrabar lik, niti fanatik u struci.

Čak ni preterano posvećen poslu. Daleko od pandura za primer. Aljkav, svadljiv, težak. Kasnio je za smenu, ružno se ophodio prema nadležnima, a u par navrata su ga zatekli i sa suprotne strane zakona. Za više od dvadeset godina šetkanja po gradu, patroliranja u pandurskim kolima, pretresanja i legitimisanja maloletnika, Andre nije napravio ni najsitniji pomak u karijeri, osim što je pustio korenje u prašini i zauvek obezbedio svoje mesto na trotoaru. Dok su njegove kolege napredovale na plavoj lestvici i kretale se prema izvikanoj budućnosti, on se probijao kroz smrad mračnih kvartova.

Uprkos svemu, prvo na šta bi pomislio, kada bi otvorio oči, bili su značka i pištolj. Slobodne dane doživljavao je kao besmisao, a odmor kao nešto što bi trebalo da traje znatno kraće. Fotelja i TV nisu bili zanimljvi; letovanja sa ženom i detetom – samo farsa u kojoj je morao učestvovati kako bi se održao na površini uzburkanih bračnih voda. „Okovi“, koje su nosili muževi i očevi, nisu mu bili udobni koliko i uniforma „uličnog pajkana.“

Iako nije bio dovoljno dobar u njemu i zavređivao ga, Andre je iskreno voleo svoj posao.

Postojao je valjan razlog tome – na svom radnom mestu mogao je da pije. U blizini nije bilo žene koja bi mu zamerala, ili deteta pred kojim bi morao da glumi finoću. Bio je okružen novajlijama, koji bi njegov „sitni porok“ doživljavali kao zabavan deo smene, kao i starijima koji nisu želeli da se zamaraju profesionalnom etikom. Nakon što bi završio sa patrolom, za vreme koje bi povremeno potegnuo iz pljoske, Andre bi svratio do obližnje kafane na koje pivo i „par kratkih“, pod izgovorom da se zadržao na poslu, bakćući se sa papirologijom.

Kada bi se vratio kući, bio bi izbezumljen dovoljno da ga ženine suze i kritike ne bi doticale. Opružio bi se i sanjao treštene, iskrivljene snove o dnu šanka, nestabilnim ulicama, bezbrižnom razgovoru i teturavim prijateljima.

Onda se pojavio rak i skršio sve.

* * * * *

„Operacija je prošla dobro, Andre“, začuo je kada se osvestio od anestetika. „Uklonili smo tumor, a parče vilice koje smo bili primorani da vam odstranimo zamenili smo jedva primetnim implantom.“

To ga nije naročito zanimalo. Više se interesovao za neprijatne otoke na jeziku i datum otpuštanja iz bolnice.

„Za dve do tri nedelje poslaćemo vas kući“, odgovorio je hirurg.

Lekovi su činili svoje i boravak u bolničkoj postelji nije se činio toliko mučnim. Ipak, Andre se pretposlednjeg dana iskrao, kupio bočicu votke i slistio je na klupi u prostranom dvorištu odeljenja. Tek tada, kada je osetio teror ljutine na jeziku i bolnoj sluznici, shvatio je da mu se budućnost više ne smeška pijanim usnama.

„Trudite se da izbegavate masno i začinjeno“, rekao mu je dežurni doktor, prilikom otpuštanja na kućno lečenje. „Cigarete i žestoka pića ne dolaze u obzir...“

Nakon toga, sve reči pretvorile su se u udaljen odjek – odjek koji je obeležio čitavih sedam rastegnutih, paklenih dana trezvenosti i vucaranja po stanu, srkanja supe i nevoljnih odgovora na dosadna pitanja žene i deteta.

„Čaša vina dnevno je sasvim u redu“, uveravao ga je lekar koji mu je skidao konce. „Može i koje pivo.“

Od tog trenutka, Andre je započeo novi krug izmišljotina kojima se ograničavao od stvarnosti i ozbiljnosti situacije.

Jedno pivo, ili dva, ko bi primetio razliku? Već kada bi popio treće, kakvim posebnim povodom, koji bi se redovno zalomio, savest bi bila dovoljno uzdrmana da bi kroz svoje mutne granice propustila i četvrto i peto. Nakon samo dve nedelje, zdrav život, koji je bio dužan da vodi iz poštovanja prema sebi i svojoj bolesti, pretvorio se u uobičajeni alkoholni svinjac u kojem je uživao do tada.

Starog pijanca čak ni rak nije mogao otrezniti. Život bez alkohola Andre nije smatrao životom.

„Bolje da umrem živ, nego da živim mrtav“, bulaznio je pred društvom iz kafane. „Šta mi vredi sto godina, ako ću ih provesti žedan?“

Pred ženom i detetom, naravno, morao je da igra drugačiju igru.

„Samo dok mi ne krene zračenje“, pravdao se preko oteklog jezika i nabubrele sluznice. „Da se iživim.“

* * * * *

Čak i tog jutra, ulazeći na institut gde je trebalo da mu odrede raspored zračnih terapija, razmišljao je koliko mu je bilo potrebno piće. Bio je nervozan. Od ekipe iz kafane načuo je da će morati da apstinira, minimum, mesec dana – u trajanju tretmana i još koju nedelju.

* * * * *

Zračenje je izrazu rak-rana dodavalo težinu i isticalo ga u najgrđem smislu.

Ipak, Andre nije ni pomišljao na metalni ukus u suvim ustima, otežano gutanje, bol u glavi, iziritirane nervne završetke, gubitak kose, osetljivu kožu, temperaturu, groznicu, malaksalost... sve je to moglo da se zaleči jednim pivom, da mu je samo bilo dozvoljeno. Čak ga ni mogućnost neuspešnog ishoda tretmana nije brinula koliko odricanje od pića. Život bez cuge nije bio život, zar ne?

Nije mogao ni da pretpostavi da će biti upleten u događaje koji će mu zauvek izmeniti budućnost i izbrisati joj alkoholni trag sa usana.

* * * * *

U trenutku kada je Mihael opalio prvi hitac iz pištolja, a žamor mase iz hodnika recepcije prerastao u kakofoniju paničnih koraka i urlika, Andre je prvi put pomislio na svoj sveže iskopan grob; na ženu i dete, koji se nalaze iznad njega, u realnosti čije se pravugaone ivice smanjuju, dok tone u dubinu; odeveni u crninu, sa cvećem u rukama i suzama koje su im se kotrljale niz obraze. Tada je prvi put osetio pakosno pulsiranje klastera boljke koji su mu se zadržali u vilici i (ne)svesti. Upravo taj trenutak bio je obeležen saznanjem da alkohol i život nisu neodvojivi. Iako su se oba traćila podjednako nesmotreno, nevina histerija pri dnu flaše nije se mogla porediti sa nerazvodnjivim crnilom saznanja o kraju života.

Prasak pištolja je takvo otkrovenje dopunio svojstvenom notom. Još dva pucnja ispratiše onaj prvi, čisto da bi se naglasilo ko je glavni.

Andre je svojim telom „čuvao“ vrata na suprotnom kraju kancelarije i upijao njihovu hladnoću koja mu je cedila mrtvački znoj iz svih pora. Nesiguran pogled koji je uputio sestri Idni, dok je histerija spolja ponirala u teži ton neizvesnosti, svedočio je da je spoznao vrednost otkucaja srca i da mu se sva hrabrost skupila u daške nesigurnosti i jadnjikavo, jedva razumljivo „molim vas“. Iako mu je Mihael bio okrenut leđima, nije smeo da pokuša da ga onesposobi. Postao je svestan da ga od smrti deli samo jedan nespretan pokret ili pogrešan korak.

Kada je hodnik konačno bio očišćen od tumornih telesina i radnika, Mihael se osvrnu. Idna je bila ukočena u poniznoj pozi, uzdignutih ruku, dok je telo doktora Herca mirovalo prepolovljeno pragom prostorije. Andre prestade da diše kada se pogled otmičara zaustavio na njegovom licu.

„Drago mi je da si odabrao da sarađuješ“, pomerale su se asimetrične usne. „Ne želim nikoga da povredim.“

Poput anti-heroja, Mihael je raskrilio ivice svog dugačkog crnog mantila i otkrio ono što je kontrolisao prekidač koji je pridržavao.

Andre je bio pandur već dve decenije, ali nikada nije prisustvovao razrešenju situacije sa taocima. Da mu je Mihael ponudio da po mirisu prepozna bilo koje piće, bio je uveren da bi ga zadovoljio odgovorom. Kada se radilo o eksplozivu, Andre nije imao puno znanja. Bio je čovek od čašice, ne od oružja.

Ipak, dva dugačka reda sivih blokova, koji su bili prišiveni za unutrašnju stranu Mihaelovog mantila, bila su sasvim dovoljna da uteraju strah u kosti čak i onih najneupućenijih.

„Budući da svi znamo šta je ovo, reći ću vam samo koliko zla može da nanese“, rekao je Mihael i vratio pištolj u futrolu opasača.

Oslobođenom desnom rukom napravio je kružni pokret iznad glave.

„Idna, koliko ih je u podzemlju?“, upitao je.

„Petnaestak“, zamuca sestra.

„U tom slučaju, detonator koji držim može da oduzme dvadesetak života... sa nama“, nasmejao se. „Možda čak i više, ukoliko moja 'diskretna preporuka o evakuaciji' nije bila delotvorna, budući da sam nešto ranije opremio sve hodnike i toalete instituta paketima sličnih blokova.“

Andreu se ote turobni uzdah.

„Naravno, nisam ovde da bih oduzeo živote, već da bih spasao buduće“, istakao je Mihael, „tako da bi, uz vašu saradnju, sve trebalo da prođe bez problema... i žrtava.“

Iako ga nije sasvim razumeo, Andre klimnu u znak saglasnosti. Idna takođe.

„Za početak, isključite svoje mobilne telefone. Ne bi bilo u redu da nas ometaju rođaci, zar ne?“

Učiniše to.

„Sad mi pomozi sa ovom pizdurinom“, Mihael Andreu pokaza na telo doktora Herca. „Počeo je da smrdi ovde. Unesi ga u njegovu kancelariju i veži za stolicu, kako nam ne bi pravio probleme kada se probudi.“

Tek kada se približio opruženom telu, Andre shvati da doktor Herc nije mrtav. Prokletnik se samo onesvestio od straha. Lice mu je bilo umrljano bljuvotinom, a iz pantalona mu se širio užasan smrad. Usrao se.

To ga podseti na prljave pelene mutnog detinjstva svog sina. Koliko li je samo stvari želeo da promeni...

* * * * *

Dok je tankim crevom vezivao beživotno telo doktora Herca za stolicu u drugoj kancelariji, Andre začu telefonsko zvono. Dopiralo je sa stola sestre Idne.

„Nije vam dugo trebalo da odreagujete“, Mihael se oglasio posle nekoliko trenutaka tišine. „Drago mi je da ste raspoloženi za saradnju, iako nemate drugačijeg izbora, gospodine... Vaht? Vaht. A, sada, dopustite da vam izdiktiram broj sigurne linije preko koje me možete kontaktirati. Nisam raspoložen da primam pozive sa svih strana.“

Nekoliko cifara se složi u niz, a potom odjeknu krckanje plastike. Telefon više nije bio u funkciji.

„Ima li telefona u drugoj kancelariji?“, upitao je Mihael.

„Dva“, uzviknu Andre.

Koraci.

Andre zgrabi hemijsku olovku sa stola doktora Herca.

Nije znao kada bi je – ili kako – mogao upotrebiti, ali je bio savršeno siguran da u takvim situacijama oštar predmet u džepu nije mogao da naškodi.

Video je to na filmu, ili u jednom od pijanih snova.

HERC

Odjek glasa otmičara povratio ga je iz zagrljaja nesvesti, u koji je pohrlio pokušavši da se skrije od strahota iz hola recepcije. Nije mu trebalo dugo da shvati šta je preživeo i šta ga čeka. Čak i pre no što mu je smrad vlastitih fekalija zagolicao nozdrve, strah kojeg je nedavno upoznao uveo je aveti iz sećanja u stvarnost.

„Želim ih svu trojicu do podneva.“

Otmičar nije imao sagovornika, bar ne prisutnog. Njegove reči su, poput svetih, prolazile kroz zidove susedne kancelarije i rasipale se na sve strane. Konačno, iskristalisaše se u preteći konstrukt.

„Koliko puta treba da ti ponovim? Trenutno nisi u poziciji da zahtevaš. Ja sam taj koji zahteva, a ti si tu da mi zahteve ispuniš, ili... bum! Veruj mi, eksploziva ima dovoljno da sve ode do đavola.“

Pluća doktora Herca se skupiše na imitaciju zvuka koji ga je lišio svesti u hodniku.

BUM!

U trenutku mu sve postade jasno. Nije bilo potrebno više od nekoliko trilera, koje je odgledao u mladosti, da bi mu enigma bila rasvetljena. Tanki plastični tubusi su mu se usecali u zglobove i potvrđivali ružnu pretpostavku. Bio je talac, a Mihael njegov otmičar. Razgovarao je telefonom. Sa pregovaračem, ili policijom, najverovatnije.

„Imate vremena do podneva.“ Lucidnost u Mihaelovom glasu svedočila je da je nadmoćan i sve drži pod kontrolom. „Ponavljam: želim da se sva trojica, u pratnji kamermana i nadležnih hirurga, nađu na institutima koje sam naveo. Nemojte da vam padne na pamet da pokušate da me zajebete, jer ću vas lako provaliti. A, moja reakcija vam se, garantujem, neće svideti.“

U trenutku tišine, koju je Mihael namenio svom sagovorniku, doktor Herc shvati da su mu svi udovi – iako svezani za stolicu na kojoj je počivao – na mestu i da mu je povređen jedino ponos. Metak koji mu je otmičar ispalio iza leđa nije ga dotakao. Ali, prasak je bio sasvim dovoljan da mu iscedi strepnju u pantalone. Bio je savršeno svestan koliko bedno, zapravo, to izgleda.

„Ne zanimaju me njihove obaveze“, nastavio je Mihael. „Ukoliko se ne stvore tamo gde sam rekao, znaš i sam šta će se desiti. Pretpostavljam da ne bi trebalo da te podsećam da se ovde, sa mnom, nalazi troje ljudi, a u podzemlju, kod aparata, još petnaestak. Ili se, možda, nećkate, jer su u pitanju žrtve raka?“

Mihael prekinu vezu.

Petnaestoro, pomislio je doktor Herc i nesvesno zajecao.

* * * * *

Nije mogao da im se seti lica.

Prolazili su pored njega svakodnevno, a on je, kao loš kompjuterski program, mogao da rekonstruiše samo broj njihovog dosijea i boljku koja ih je mučila. Umesto izraza svojih pacijenata, prisećao se ružnih ožiljaka koji su se smeškali sa jnihovih ukletih tela. Đavolski su bili ti osmesi. Đavolski poput...

* * * * *

„Doktore, budni ste“, lobanja otmičara mu je igrala pred zamućenim očima.

Svet bez cvikera podsećao je na smesu pretnji i turobnih nagoveštaja, a Mihaelovo lice na rezultat svih tumora koje je do tada uspešno spržio svojim metodom.

Komešanje nejasnih senki u pozadini natera lobanju da se osvrne.

„Andre“, podviknuo je otmičar poput učitelja u nižim razredima osnovne škole, „nemoj da mi se meškoljiš tamo. Prst mi poigrava na detonatoru i moglo bi da se desi da slučajno okinem...“

„I ti bi poginuo...“ Panika je nadvladala manire doktora Herca i on u trenutku zaboravi koliko je ružno bilo prekidati druge. Zapištao je poput zarobljenog glodara.

„O, pa on govori“, razdragano je uzvratila lobanja, a potom mu se približila dovoljno da je mogao da oseti njen zadah.

Smrad tumora, proletelo mu je. Bio je jači od vonja izmeta koji mu se širio iz pantalona.

„Doktore“, podrhtavale su nedefinisane ivice strašila, „ja sam već mrtav.“

Vidno polje doktora Herca ubrzo raspara jarko crvenilo, a kroz obraze mu se razli bol i neprijatno treperenje. Čulo se jasno „krc“, kada mu je udarac slomio nos.

Kriknu.

„Sledeći put, kada se budeš pravio pametan“, dopiralo je od senke monstruma koji se odmicao, „slomiću ti govnjivi vrat.“

„U redu, u redu“, prostenja doktor u borbi sa krvlju koja mu se zadržala na usnama.

Bubne opne su mu vibrirale i gušile raspršene zvuke, ali se glas otmičara i dalje uzdizao u svojoj moći – iako se već nalazio u susednoj kancelariji, izdvajao se, kristalno čist.

„Idna, draga, siđi, molim te, do aparata i objasni im šta se dešava“, pakosna nit koja je doktoru Hercu obećavala teške telesne povrede više se nije provlačila kroz reči. „Isključi im telefonsku liniju, ali neka nastave sa svojim poslom.“

„Želiš da nastave sa zračenjem?“, upitala je Idna.

Doktor sklopi kapke iščekujući udarac i sestrin vrisak, ali to se nije desilo. Umesto toga, veo nesvesti mu se ponovo nadvio nad čulima i oterao ga u san.

Poslednje što je registrovao bilo je:

„Naravno. Ne želimo da uskratimo terapiju pacijentima. Ovde smo da sačuvamo živote.“

* * * * *

Našao se u nekom drugom svetu – svetu očuvanih tela.

Svetu jasnih kontura, u kojem se nije mogao skriti iza cvikera ili sočiva. Bio je to svet bez tumora, onaj u kojem su se prepoznavala lica, a ne bolesti. Svet bez mrlja i sumnje. Svet bez straha.

U takvom svetu, nije bio doktor. U takvom svetu, nije mogao da se snađe i bio je neopravdano postojanje.

U takvom svetu, doktor Herc je bio višak.

* * * * *

„Priznajem“, glas lobanje još jednom ga povrati u realitet oblepljen hladnim znojem, zgrušanom krvlju i fekalijama, „ti si dobar doktor.“

Ovog puta obraćao se njemu lično.

Bol mu se koncentrisao u podočnjacima i poremetio već dovoljno narušen vid. Nozdrve začepljene krvlju borile su se za vazduh. Zabrekta poput halapljivog psa.

„Hajde, ne kukaj“, otmičar mu stisnu rame. „Nije sve toliko strašno. Napravićemo pravi televizijski šou-program ovde. Bićemo zvezde. Čak ćemo imati i goste. Poznate ličnosti, dragi moj doktore.“

Herc nije razumeo o čemu to lobanja govori. Nije ga posebno ni interesovalo. Želeo je samo da se sve što pre okonča. Davio se u sekretu. Suze su mu se mešale sa krvlju, a sline sa pljuvačkom.

„Moraćemo malo da te doteramo.“ Otmičar mu je brisao vlagu sa obraza i gornje usne. „U pitanju je udarni termin na svim televizijskim stanicama. Tačno u podne. Ne želimo da te cela nacija vidi takvog. Na svu sreću, neće moći da osete tvoj smrad.“

Potapša ga po obrazu, na šta ovaj uzvrati tako što se stresao.

„Jer, bez obzira na to što si izuzetan stručnjak, i dalje si jedno veliko govno od čoveka, zar ne?“

Doktor Herc šmrknu i istera mlaz vrele krvi iz nozdrva.

„Ispao si pravo govno prema meni... i prema mnogima koje si oterao u grob bez razmišljanja.“

„Ja sam doktor“, rečenica je funkcionisala poput automatizma. Doktor Herc bi je potezao svaki put kada bi osetio da mu je savest bila protresena. „Spasavam živote, a...“

„Naravno, naravno, sveti jebeni doktor Herc“, razgalamila se lobanja. „Spasilac bez mrlje u svojoj neverovatnoj karijeri!“

Mihael ga ščepa za kragnu i ponovo mu dopusti da udahne smrad pogane tumorne unutrašnjosti.

„A, šta je sa onima čiji je spas bio pod znakom pitanja?“ prošaputao je. „Šta je sa nama koje si odbio, jer si se plašio da bi nepoželjan ishod rizičnije terapije mogao da ti zaprlja blistavi dosije?“

„Oprosti“, zakuka doktor Herc. Čak je i strah sa kojim se nedavno suočio bio samo nemoćno osećanje pred krivicom niklom iz reči sakate kreature iza mutnog vela.

„Tvoje izvinjenje, doktore, neće dići iz mrtvih sve one čije si lečenje odbio, kako bi izbegao mogućnost neuspeha. Veruj mi, ni sam se ne osećam ništa bolje od tvog 'oprosti'. I dalje mislim da si pizdurina i govno, dok mi tumor žiga sinuse i oko.“

„Šta hoćeš od mene?“ Doktor Herc se konačno slomi. „Kako da ti pomognem?!“

Bio je svestan svoje reakcije. Ni metak mu više nije izgledao toliko užasavajuće kao sabijajuća snaga savesti sa kojom je bio suočen.

„Želim da prvo priznaš meni, a kasnije i svima ostalima“, lobanja mu je šaputala u desno uho, „koliko je, zapravo, potrebno da bi doktor Herc prihvatio rizičan slučaj.“

Doktor Herc uspravi glavu, a pogled mu se izgubi u susednoj prostoriji. Disanje mu se ustalilo, a suze nestadoše sa knedlom koju je progutao. Ostalo je samo iznenađenje. I očaj.

U poslednjim lobanjinim rečima krilo se nešto što se nije moglo smatrati samo bezumnom pretnjom.

Prokletnik zna, shvatio je. Zasigurno.

„Ne znam o čemu govoriš“, doktor Herc je lagao. Glas mu je bio čist, a reči prolazile neometene uzdahom.

„Možda bi voleo da te podsetim“, nasmejao se Mihael.

„Na šta?“ Herc se i dalje bespomoćno koprcao na površini istine.

„Na novac koji si prihvatio od Mejerovih.“

* * * * *

„Žao mi je, gospođo Mejer“, stisnuo je šaku uplakane žene koju je pratio iz svoje kancelarije. „Zaista ne mogu da pomognem vašem sinu. Sigurno bismo mu narušili vid, a i mogućnost smrtnog ishoda nije isključena...“

Bilo je to pre manje od dve nedelje. Četrnaestogodišnji sin gospođe Mejer patio je od tumora na mozgu, koji je pretio smrtnim ishodom. Onkološka komisija odobrila je preporuku hirurga. Ipak, doktor Herc je rizik smatrao prevelikim. Odbio je da izvede terapiju.

Nedelju dana kasnije, gospođa Mejer se našla iza zatvorenih vrata njegove kancelarije, sa belom kovertom u ruci.

„Prebrojte“, rekla je.

„Gospođo Mejer“, doktor Herc je uvređeno promrmljao, „ja zaista nisam jedan od onih koji bi...“

„Prebrojte“, tutnula mu je kovertu u šake i prstom mu prekrila usne. „To je sve što imam.“

Prebrojao je.

Toliki iznos nije se mogao lako odbiti.

* * * * *

„Dvanaest hiljada posranih evra“, prosiktao je Mihael, žigajući mu savest. „Tolika je tvoja cena. Toliko je bilo potrebno da bi prihvatio da mapiraš glavu četrnaestogodišnjeg dečaka i pokušaš da mu sačuvaš život, čak i ukoliko bi smrtni ishod mogao da uzdrma status najboljeg radiologa na prokletom institutu.“

Doktor Herc nije odgovorio. Bilo je sasvim jasno da je u tišini žalio što ga metak nije usmrtio.

„Da li si svestan da su tri hirurga sa drugih instituta ZAJEDNO tražila toliku svotu, kako bi spasila TRI života?“ Mihaelove reči kao da su se odbijale od njegovih skvrčenih vijuga. „Ta tri života ćemo danas, dragi doktore, uprkos svemu, sačuvati uz malu pomoć nekolicine prijatelja na položaju.“

Deo sa spasavanjem života i prijateljima na položaju doktoru Hercu je bio nejasan. Ipak, računica o mitu koji su tražile njegove kolege se uklapala.

Konačno, klimnu glavom. Primerenija reakcija nije postojala u asortimanu njegovih ogoljenih, robotskih manirizama.

„Kada se sve ovo završi, isto ćeš potvrditi i pred sudijom i tužiocem, koji su već dobili informacije o tvojim igrarijama ispod ruke“, lobanja se odmicala. „Jasno?“

Herc klimnu još jednom.

„Pretpostavljam da će presuda tvom ugledu“, zaključio je Mihael, „teže da ti padne od smrtne, koju si zaista zaslužio.“

U kancelariji zavlada tišina. Jedini postojan zvuk bilo je prigušeno brundanje motora raznolikih vozila koja su se okupila ispred instituta.

„Otkud znaš?“, prostenjao je Herc, pre no što mu se otmičar izgubio iz iskrivljenog vidnog polja. „Za iznos?“

„Zar si očekivao da prosti radnici, nalik Mejerovima, imaju toliko novca na računu?“, teatralno je uzvratila lobanja. „Prihvatio si novac koji sam im ja poklonio! Bio je to greh na koji sam te naveo lično.“

IDNA

Kada se vratila iz podzemlja, potreba da zapali cigaretu postala je neodoljiva.

Andre je kunjao u ćošku kancelarije, pored postera sa kojeg je jedan od predsedničkih kandidata poručivao da „nije teško pobediti“, dok je doktor Herc ispuštao neljudske zvuke u susednoj kancelariji. Mihael se, naizgled bezbrižno, ljuljao u stolici za pacijente i poigravao gornjom usnom i delovima lica koje je verovatno prestao da oseća usled pareze. Uzburkane strasti su se umirile, otmičar je rekao ono što je imao doktoru antagonisti i ostalo je još samo da pregovarač ispuni svoj deo dogovora. Bar se nadala da je tako.

Petnaest minuta ih je delilo od podneva – sudbinskog trenutka kada će sve biti završeno na jedan ili drugi način.

Spolja se probijala buka koja je nagoveštavala da se gomila sjatila i da je medijski cirkus započet – nerazumljivi uzvici okupljene rulje, škripa guma teških vozila, elisa helikoptera, nejasne reči preko megafona...

Cigareta!

„Mihaele, mogu li da pripalim jednu?“, obratila mu se i mašila za paklicu kao da je unapred znala odgovor.

„Naravno“, odgovori Mihael, cimuvši se kao prenut iz sna.

Ona se na trenutak zagleda u znak sa precrtanom cigaretom i shvati koliko je lako izgubio svaki smisao. U vanrednim situacijama, shvatila je, većina načela je gubila smisao.

„Ne bih ni ja odbio jednu“, promumlao je Andre. Bilo je evidentno da je bio iznenađen njenim poznanstvom sa teroristom.

„Kakav si tumor operisao?“, upitao ga je Mihael.

„Vilica i ta sranja“, grešnik se izlajao pre no što ga je jedan zblanuti pogled na lobanju podsetio da su delili boljku. „Jebi ga, izvini.“

„Ne bi trebalo da pušiš“, osorno je uzvratio Mihael.

Neko vreme se meškoljio u stolici, a potom okrenuo prema Andreu.

„Ali, rak ubija, a ne piće i cigare“, dodao je, i zatražio paklu od Idne. „Dođavola, mogao bih i ja da zapalim.“

Vidno olakšanje olabavilo je crte Andreovog lica.

„Hej, govnjivi“, dreknu Mihael u smeru susedne kancelarije, „hoćeš cigaretu?“

Iz susedne kancelarije začu se samo šmrkanje. Činilo se da je to doktor Herc jedino za to bio sposoban nakon što je otmičar obelodanio njegovu cenu.

„Izgleda da neće.“

Idnine usne se diskretno razvukoše i brzo vratiše u prvobitni položaj.

Na trenutak joj se učinilo da je otmičar i dalje isti onaj Mihael, koga je poslednji put videla nakon prvog zračenja – onaj sa kojim je mogla da zamisli večeru uz sveće i romantičan film.

Kada je stigla do polovine cigarete, ona mu se obrati:

„Kako znaš da sam im isključila telefonsku liniju?“

„Verujem da me ne bi prevarila“, odgovorio je, kao iz topa. „Uostalom, čak i da je ostala uključena, ne bi im značila ništa. Ionako ćemo sve ubrzo privesti kraju.“

Kratka tišina.

Helikopter, bezumlje spolja, megafon.

„Kako su reagovali dole?“ Ovog puta je Mihael progovorio prvi.

„Dobro“, slegla je ramenima i povukla dim cigarete.

* * * * *

Red stolica načičkan izduženim licima i ćelavim glavama. Duboki uzdasi i oboreni pogledi. Ožiljci, amputacije, sakata tela i duše.

Nije imala snage da saopšti pacijentima da im je život za koji su se svakodnevno borili – naplaćujući danak glavobolji i tinitusu – bio ugrožen aktom manijaka ili anti-heroja, koji je iznad, opasan eksplozivom, vodio sopstvenu bitku.

„Moraćete da ostanete još pola sata ovde“, obratila se starcima i invalidima. „Nakon toga ćemo vas vratiti u sobe.“

„Ali, ja putujem“, hrapavi glas se probio iz jednog od grla išaranog ožiljcima. „Ne ležim na institutu. Trebalo bi da krenem, da uhvatim prevoz.“

„Samo ostanite ovde, dok se ne vratim ponovo, u redu?“ Prvi put za vreme trogodišnjeg staža, pacijentu se obratila grubljim tonom.

„U redu.“

Bili su poslušni, neuki.

Kada se našla u prostoriji sa operaterima i osobljem, isključila je telefon i saopštila im Mihaelov zahtev.

Bolničari i tehničari su se nosili idejom da preduzmu nešto, ali ih je lako ubedila da su „manijakovi“ prsti suviše drhtavi i da se mora postupati po njegovoj volji, ukoliko nemaju nameru da odlete u vazduh.

Nije želela da saznaju da se radi o Mihaelu, onom kojeg su zračili već dve godine i osmehivali mu se na ulici uz prijatan pozdrav.

* * * * *

Sedam minuta.

Ugasila je cigaretu i istog momenta pripalila još jednu.

„Zašto, Mihaele?“, skupila je hrabrosti da upita.

Bilo joj je teško da poveruje da mu se prirodnije obratila u situaciji kada joj je život bio uslovljen okidačem, nego kada je želela da ga pozove na sastanak.

„Ovo?“, on uzdignu detonator, kao da se radilo o svetom predmetu.

Idna klimnu.

„Za početak, želim da znaš da ne želim nikoga da ubijem.“ Bio je to trenutak kada su prve naznake tananih osećanja zagrebale Mihaelov glas i osvetlile ranjivost iz nekog prošlog života koju je skrivao ispod crnog pokrova i iza ožiljaka.

„Znam da ne želiš“, odgovorila je Idna sa neočekivanom dozom sigurnosti. „Interesuje me samo šta očekuješ da ćeš postići.“

Mihael se osmehnu i nagnu prema njoj, oslonivši se laktovima o kancelarijski sto za kojim su sedeli.

„Voleo bih da mogu da se pohvalim da je sve ovo moja ideja, ali ja sam samo deo velikog plana.“

„Kakvog plana?“

„Sudbonosnog“, odgovorio je poput klinca koji je čuvao tajnu super-heroja iz susedstva. „Onog koji će spasiti mnoge živote.“

Sada je bila sigurna da mu je lice ponovo poprimilo onaj isti izraz.

Strasni. Zagriženi.

* * * * *

Ponovo je bio Mihael koji je sa osmehom napustio zračenje pre toliko vremena; Mihael kojem je propustila da zatraži broj telefona. Mogla se zakleti da bi sve bilo drukčije, da ga je na vreme pozvala na flašu vina i testeninu koju bi nespretno spremila.

Taj Mihael se, zapravo, nikada nije izgubio, shvatila je. Samo se krio iza kvarnog sistema koji mu je žvakao lice i oduzimao snagu.

Bio je to borac, heroj o kojem će, možda, budući klinci pričati sa sličnim entuzijazmom.

Najednom oseti da veruje u njega i njegov (ili, ko-zna-čiji) sumanuti cilj. Iako ga nije sasvim razumela, potpuno je verovala... ako ni u šta drugo, onda bar NJEMU.

* * * * *

Pet minuta.

„Ali, ne razumem“, nakašljala se i zagledala u detonator. „Kako ovo može da spasi živote?“

„Reč je o ideji, Idna“, odgovorio je Mihael smireno. „Videćeš i sama. Uostalom, možda ti imena Klajv Kemp, Anton Zilmi i Rupert Spik nešto znače.“

Odmahnula je glavom.

„Srce, pluća, bubreg“, odgovorio je kratko, što joj u trenutku raspali sećanje i osvesti je. „Deset, trinaest i šesnaest godina. Ukupno: sto hiljada evra.“

On je zaista heroj, sevnulo joj je kada je shvatila o čemu se, zapravo, radi. Pre no što ga je zgrabila za slobodnu šaku.

Andre se zabezeknuo nad takvim ispadom, ali je nije bilo briga. U vanrednim situacijama, kao što je već imala prilike da primeti, propisi prestanu da postoje. Uostalom, u potpunom bezakonju u kojem su živeli, pretvarajući se da je sve u redu, nije nalazila razloga da se ustručava od sve intenzivnijih osećanja koja je gajila prema svom otmičaru.

„Ti... zaista veruješ da ćeš ih spasiti“, rekla je, dok su joj se oči punile suzama.

„Mogu da pokušam“, odgovorio je on, uzvrativši joj stisak. „Ovo je jedini način. Ali, čak i ako ne uspem, ostaviću mnogima temu za razmišljanje.“

„Šta će biti sa tobom, Mihaele?“ Besne niti su joj se podvlačile pod ton. „Jesi li razmišljao o tome?“

* * * * *

Proklinjala ga je, jer im je ovo viđanje učinio poslednjim; jer joj je uskratio romantičnu večeru o kojoj je toliko sanjala; jer je morao da glumi heroja u vremenima kad je svaki herojski postupak bio osuđivan, a svaki heroj okrivljen i žigosan.

Zašto se nije okrenuo zdravoj ishrani i medikamentima i čekao da ga rak i zdravstveni sistem iskidaju na komade? Zašto nije pristao da ga služi sve dok se ne raspadne u postelji?

Zašto je menjao svet koji nije bilo svrhe menjati?

* * * * *

Jedan minut.

„Da je ovo film, Idna“, nasmejao se Mihael, „klinci bi bili uspešno operisani, doktor Herc bi bio osuđen za nepoštovanje profesionalne etike, Andre bi bio komični lik, a ja bih napustio ovo mesto živ i zdrav.“

Pridružila mu se u osmehu.

„Osvojio bih devojku, proglasili bi me herojem nacije i dodelili mi orden i moćnu opasku koju bi u ekranizaciji izgovarao poznati glumac“, nastavio je, ohrabren. „Izabran bi bio pravi predsednički kandidat, sredstvima iz državnog budžeta bi se raspolagalo drugačije, osiguranje bi moglo da pokrije troškove transplantacije organa, crveno dugme ne bi bilo pritisnuto, nuklearni projektili ne bi poleteli, a FarmakonG bi plasirao lekove za kancerogena oboljenja i 'virus M' pre odjavne špice.“

Idna se zagrcnu suzom koja joj prelete iznad osmeha, što ga natera da promeni izraz. Usne mu se skupiše.

„Ali, ovo nije film“, prošaputao je. „I ova farsa neće spasiti ceo svet, nuklearni rat neće biti odložen, a ja ću umreti ili danas ili za koju nedelju, mesec, ili godinu.“

Idna mu još jače stegnu šaku, dok su joj suze već nekontrolisano lile.

„Ipak, ne možeš kriviti čoveka zato što je pokušao“, dovršio je, odmahnuvši glavom.

Nije znala kako da mu odgovori. Želela je da mu saopšti da ima njenu punu podršku, da je osetila nešto što je bilo iznad svakog oblika filmske ljubavi i jeftinih osećanja kojima su se svi tako nehajno razmetali. Želela je da zna da mu se... divi.

Zvonjava njegovog mobilnog telefona joj olakša izbor poslednjih reči.

„Drago mi je što poštuješ svoje i moje vreme“, Mihael se obratio sagovorniku. „Sve spremno?“

Glas pregovaračao je krčao sa zvučnika.

„Odlično“, Mihael je nastavio razgovor. „Recite kamermanu da sve ostavi ispred. Uključenje može da počne za koji minut. Hvala na saradnji.“

Prekinu vezu.

Idna je znala da više nema vremena za razgovor.

„Uključi televizor“, rekao joj je. „Krećemo!“

MIHAEL

„Nalazim se ispred radiološkog odeljenja Instituta za onkologiju, gde od ranog jutra vlada panika. Naoružani otmičar, koji se medijima predstavio kao 'Apostat', nalazi se u prostorijama odeljenja, zajedno sa dvadeset talaca, kojima preti smrću, a među kojima se nalazi i doktor Herc, poznati radiolog sa instituta. Policija je na mestu dešavanja, ali nam nije otkriveno da li je u pitanju delo pojedinca, ili se u pozadini krije organizacija. 'Apostat' tvrdi da će osloboditi taoce nakon što mu budu ispunjeni zahtevi, između ostalog i ekskluzivno medijsko saopštenje koje mu je omogućila naša televizija. O kakvim još zahtevima je reč, saznaćete u specijalnom uključenju iz prostorija radiološke ambulante za samo nekoliko minuta na Prvoj nacionalnoj televiziji.“

* * * * *

Reporterka je imala glatko, oblo lice. Zdravi zubi bi joj bezobrazno virkali ispod punih usana svaki put kada bi izgovorila „Apostat“. Nosila je žuti kostim, a riđu kosu češljala na razdeljak. Podsećala ga je na Ejpril O'Nil, u koju je bio zaljubljen kao dečak, kada je gledao Nindža kornjače. Uzbuđivalo ga je što je jedna takva žena govorila o njemu, iako mu, zapravo, nije ni znala pravo ime.

Prvi put u životu osećao se kao neko čije su se reči morale čuti. Bio je to nepoznat, ali svakako prijatan osećaj.

Sedeo je za kancelarijskim stolom sestre Idne, ispred četiri kamere na stalcima. Sve su pripadale različitim televizijskim stanicama – Prva i Druga nacionalna televizija i dva privatna kanala. Kamermani i osoblje ostavili su ih u holu odeljenja, baš kao što im je bilo naređeno. Ne želeći da izlaže još života opasnosti, Mihael je uputio televizijsku ekipu ka izlazu instituta, a Andrea primorao da unese kamere u prostoriju. Rečeno mu je da su bile uključene i podešene da snimaju. Trebalo je samo da se nađe ispred njih.

„Telefonom ćemo javiti kada da počneš“, saopštio mu je pregovarač par trenutaka ranije.

Idna i doktor Herc su se nalazili na stolicama pored njega, dok je Andre stajao iza, leđima prilepljen uz vrata koja su vodila u podzemlje. Svi su bili u kadru. Izgledali su kao da se spremaju za porodično fotografisanje.

Idna bi mu povremeno uputila pogled ispod naočara. Njene krupne, svetle oči kao da su obećavale da će sve biti u redu. Iako je imao kontrolu nad situacijom, Mihael najednom oseti da ponovo vapi za njenim utešnim rečima i osmehom koji ga je prethodnih godina dočekivao i pratio sa svakog tretmana. Ipak, nije smeo da dopusti da ponovo preuzme ulogu žrtve. Ne sada, kada je trebalo da se ponese herojski.

Ispred sebe je držao papir na kojem je bilo otkucano sve što je Apostat želeo da prenese javnosti. Preletao je preko redova ne konstatujući reči i njihovo značenje. Nadao se da će uspeti da očuva pribranost kada ugleda sopstveno lice na ekranu, sa kojeg se u tom trenutku cerila novinarka.

Telefon je zazvonio.

Pregovarač.

„Krećete za dva minuta, nakon političkog marketinga.“

„Spreman sam“, uzvratio je Mihael.

Veza se prekinu.

„Idealno vreme za politički marketing“, frknuo je, na šta se Idna nasmeja.

Ukucao je poznati broj sigurne linije na tastaturi svog mobilnog telefona i uspostavio vezu.

„Gospodine Sartran?“ začuo je šuplji, robotizovani glas. „Vidim da ste na dobrom putu da steknete medijsku slavu. Na svim televizijskim stanicama pričaju o vama.“

„Da li su na drugim odeljenjima svi na svojim mestima?“ uzvratio je hladno.

„Da, gospodine Sartran“, odgovorio je Apostat. „Sva trojica su prisutni. Nisu pokušali da nas prevare. Javljeno mi je da su ispunili sve što smo tražili. Možete započeti emitovanje, po planu.“

Smetnje progutaše reči i ubrzo se začu samo signal zauzeća.

Mihaelova slobodna šaka ponovo se nađe iznad Idnine.

Lik reporterke izgubi se sa ekrana.

* * * * *

„Želim da spasem živote ta tri dečaka, gospodine Sartran“, Apostat mu je obznanio deo plana tokom jednog od telefonskih razgovora. „Te tri krhke duše obećavaju bolju budućnost i samo su uvertira narednim godinama, tokom kojih će se veličati čovekov dragoceni život.“

Iako je Apostatova namera, očigledno, bila humana, Mihael nije mogao da se otme ružnom osećaju da je celokupan postupak bio potpaljen čistim fanatizmom. Ipak, nije smeo da se buni.

„Verujte mi, gospodine Sartran, način na koji ćemo spasiti tu decu promeniće stav običnog građanina i zauvek ga učiniti nezavisnim od državnih institucija i zdravstvenog sistema“, obećavao je metalni glas preko sigurne linije.

* * * * *

Emitovanje je započeto stravom.

Odraz sa kojim se Mihael svakog jutra sretao u ogledalu bio je samo delić monstruoznosti koju je ugledao na TV-u. Okovane ivicama ekrana, koji su koristili kao monitor, groteskne crte predstavljale su njegovu refleksiju u tuđim očima – neskrivenu mehanizmima odbrane i utešnim rečima kojih se naslušao. Lik koji je uzvraćao pogled istovremeno je bio zastrašujuć i zavređivao sažaljenje. Lobanja – ikona samog đavola.

Potresnost grimase koja je zabezeknuto zurila iz unutrašnjosti televizora Mihaelu odroni nagomilani sekret i on oseti da mu je gusta tečnost probila u nozdrve. Cimnu glavom unazad, u pokušaju da usmeri slap u grlo. Gutao je naslage šlajma i krvi, istovremeno pokušavajući da dođe do daha koji mu je snagom čistog užasa bio zarobljen u plućima.

Grcao je i gutao, i ponovo krkljao, i ponovo gutao. Prsti koji su samo trenutak ranije milovali kožu Idnine šake, sada su panično opipavali dugmiće daljinskog upravljača. Prebacivao je kanale, u potrazi za televizijskom stanicom čija mu je kamera zahvatala najveći deo desne, neojađene strane lica.

„Gospodine“, sa zvučnika televizora oglasio se neki od novinara. „Gospodine, u programu ste.“

Ove reči nateraše ga da se nakašlje, što oslobodi knedlu zgrušane krvi iz njegovog stisnutog ždrela i otera je pravo u utrobu. Mogao se zakleti da je čuo kako je odjeknula, kao iz bunara. Srce mu je ponovo zakucalo. Više se nije borio za vazduh. Uspostavio je kontrolu nad njim.

Sada je istu kontrolu morao da uspostavi nad svima ostalima.

Udahnuo je duboko, pogledom obuhvativši prvih nekoliko redova Apostatovog saopštenja za javnost, a potom upro zenice u crvenilo plamtećeg besa koje je vrcalo iz očiju lobanje na TV-u.

„Neću vam govoriti mnogo o istini koja je svima već poznata“, započeo je.

* * * * *

„Pojedinci znaju da koriste sopstvenu pamet“, rekao mu je Apostat. „Mi tome moramo da naučimo većinu – sve! Moramo osvestiti ljude. Istina je svuda oko nas, gospodine Sartran i svi je znaju. Sada ih moramo naučiti da je prihvate i izbore se sa njom, ili protiv nje!“

* * * * *

„Neću vam govoriti o Farmakongu, o korupciji u zdravstvu i nepoštovanju profesionalne etike“, reči su nesigurno treperile na Mihaelovim usnama. „Neću vam govoriti o bilionima koji na godišnjem nivou nestanu iz državnog budžeta zbog zloupotrebe položaja i mahinacija u farmaciji...“

Nakašljao se. Zgrušana krv mu je grebala grlo.

„Neću vam govoriti o porastu mortaliteta kod dece i adolescenata u našoj zemlji, koji se javlja kao posledica sve većeg broja prevara u sistemu zdravstvene nege...“

Spolja se začu nešto što mu je u trenutku proličilo na nekoliko ohrabrujućih uzvika iz okupljene mase. To mu pruži neznatnu sigurnost i on nastavi nešto glasnije nakon kratke pauze.

„Neću se zadržavati ni na falsifikovanim receptima, pogrešnim uputima, nezainteresovanosti za pacijentovo stanje, nemarnim dijagnozama, aljkavim operacijama, neprimerenom odnosu ka bolesniku, pandemiji M-virusa kojem su dopustili da se raširi celom Afrikom!“

Još podrške spolja.

„Neću vam pominjati čak ni namerno izazvanu zavisnost pacijenata od farmaceutika i Farmakongove globalističke manipulacije! Jer, vi sve to već znate!“

Zastao je još jednom, dopustivši da se larma spolja useli u prostoriju. Euforija okupljene mase, Idnino teško disanje i sve mučniji roptaji doktora Herca navodili su ga na pomisao da je na dobrom putu.

„Umesto toga“, zaključio je, „reći ću vam kako da se izborite protiv kancerogenog sistema.“

Uzvici koji su dolazili spolja razleteše se praznim hodnikom recepcije.

* * * * *

„Videćete, gospodine Sartran“, Apostat je bio uporan, „kada spoznate moć mojih metoda i moje jasne namere, i sami ćete shvatiti da nisam toliko lud koliko mislite. Ja sam običan čovek. Isfrustriran, nesrećan i dovoljno hrabar da preduzmem nešto.“

„Ali... da li zaista mislite da je to pravi način?“

„Ne mislim, gospodine Sartran“, odgovorio je Apostat. „Siguran sam da je to jedini i pravi način da onaj kojeg nazivaju slobodnim spasi svoju dušu. Reč je o borbi za život pojedinca, gospodine Sartran, a kada je situacija takva, možete zaboraviti na metode koje oni smatraju regularnim.“

* * * * *

„Zapravo, samo ću vas podsetiti kako da prigrabite svoju slobodu“, nastavio je, uzdignuvši detonator.

Masa je zanemela u trenutku. Idnino disanje se zaustavilo. Jedino što se probijalo kroz zaglušujući odjek bilo je prestravljeno grcanje doktora Herca.

Mihael je osetio da mu je krv prostrujala organizmom gonjena plamenom Apostatovih ideja. Postao je svestan opravdanosti neophodnog sredstva za ispunjenje cilja. Znao je kako se postaje heroj. I sam je bio Apostat, pomislio je.

„Podsetiću vas“, grunuo je još jednom, „kako da čoveka kog oni nazivaju slobodnim istrgnemo iz čeljusti sistema koji ga je sažvakao i načinio potčinjenim. Ovo je jedini efikasan način da ga odvojimo od zdravstva koje mu ne dozvoljava da ozdravi i od države koja mu je oduzela vlastitu misao!“

Kao odgovor na ove reči, nakon kratke tišine, ispred Instituta za onkologiju grunu gromoglasni aplauz propraćen ratobornim pokličima. Mihael je u svakom od glasova izmešanih u jedinstvenu mantru mogao da prepozna da je odavno usađeno seme istine proklijalo u ideal vredan borbe.

„Ja sam Apostat“, uzviknuo je. „Pojedinac! Odmetnik! Čovek koji nema šta da izgubi. Sada ćete videti na šta ih je nateralo ovo parče plastike koje držim, ovaploćenje vaše slobode. Nakon toga, zamislite šta biste mogli da učinite svi zajedno!“

Sve glasniji aplauz.

„Moja misija je samo početak“, ton mu je postao blaži. „Danas ću spasiti tri života, a vi ćete živote spasavati beskonačno, u danima koji slede.“

Iako nije imala pojma šta nailazi, masa je horski pratila svaku njegovu reč.

Montažeri televizijskih stanica bili su iskusni i spretni, a prenos je tekao baš onako kako je bilo planirano.

Bilo je vreme da se u terorističkom šou-programu Instituta za onkologiju pojave i poznate ličnosti.

* * * * *

„Ali, kako znate da će sva trojica prihvatiti uslove?“ upitao je Apostata.

„Ne brinite, gospodine Sartran“, odgovorio je ovaj. „Moraće. Zavise jedni od drugih koliko i od svakog od nas. Nijedan ne bi smeo da priušti rizik da se za njegovo ime veže i teroristički akt. Teroristički akt, podsetiću vas, koji bi rezultirao višestrukim žrtvama, zahvaljujući posledicama isključivo njegove odluke. Nikako! Naročito ne u vreme predizbornih kampanja.“

„Ne mogu da verujem da ću učiniti to“, prostenjao je Mihael.

„Verujte“, ohrabrivao ga je Apostat. „Nije teško shvatiti da ste, zapravo, mnogo moćniji od svakog od njih.“

* * * * *

Nije mogao da zadrži zadovoljni osmeh, kada je odraz lobanje na ekranu zamenilo savim drugačije, ali podjednako simbolično lice – ikona demokratije.

„Maksimilijan Voker, dame i gospodo“, predstavio je predsedničkog kandidata Demokratske alijanse u centru kadra koji je otkrivao zidove bolničkih prostorija – sobe za pacijente Instituta za kardiovaskularne bolesti.

Hirurg koji se nalazio pored uštogljenog političara, rukom je dodirivao ivicu kreveta na kojem je ležalo nepokretno telo desetogodišnjeg Klajva Kempa.

„Njegovo lice vam je zasigurno poznato sa neograničenog broja bilborda i čestih reklamnih blokova na TV-u“, nastavio je Mihael. „Kezi vam se dok se vozite automobilima i dok pokušavate da ručate i večerate.“

Podrugljivi žamor mase izazva promenu na ekranu. Novo lice novog obećanja.

„Svakako vam je poznat i Kurt Špic“, nastavio je Mihael, „predsednički kandidat Narodnog fronta, koji ima podršku i same katoličke crkve. Gospodin Špic se nalazi u bolničkoj sobi mladog Antona Zilmija, na Institutu za plućne bolesti, zajedno sa hirurgom dečaka čiji je život ugrožen i uslovljen osiguranjem koje ne može da pokrije troškove transplantacije.“

Prizor dečije glave omotane raznolikim tubusima prikačenim za aparate za održavanje života, zamenio je kristalni osmeh trećeg, poslednjeg predsedničkog kandidata. Gavin Ker – kandidat Liberalnog foruma budućnosti.

„Prokletnik koji se smeška, kao za vreme svojih srčanih govora“, žustro je opisivao Mihael, sve više odstupajući od Apostatovog teksta, „nalazi se u bolničkoj sobi Klinike za nefrologiju, odmah do kreveta u kojem leži Rupert Spik. Život ovog šesnaestogodišnjaka zavisi od skupe operacije bubrega, koju, naravno, osiguranje, ne može da finansira u celosti.“

Još jedan sinhroni uzdah spolja, pre no što se Mihaelova lobanja simbolično nadvi nad prethodna tri kadra i zameni ih u tihoj, pretećoj neizvesnosti.

„Ovi ljudi vam svakodnevno obećavaju bolju budućnost“, usporio je, „iako su sigurni da bi bolju budućnost obezbedili samo sebi, zar ne?“

Pitanje koje je svojevoljno okačio na rep rečenice, bio je znak da je preuzeo kontrolu. Više mu nije bio neophodan Apostatov tekst da bi zastupao ono za šta su se borili. Kolektivni vokal horde spolja, gotovo opipljiv u svom besu, već je uveliko oličio njegov cilj.

„Obećavaju da će spasiti tolike živote, pokazujući svoje sveže ispolirane zube i rukujući se sa onima čije ime čak ni ne znaju“, drčno povisi glas. „Da li želite da im damo priliku da zaista ispune svoje obećanje?“

Talas potvrdnih uzvika odbi se od zida kancelarije.

„Tako će i biti“, uspravio se i uneo u kameru. Lobanja zauze ceo ekran.

Idnin teški dah pretvorio se u tihi jecaj, kao da su je njegove poslednje reči žacnule i izazvale orgazam. Čak je i Andre, koji je bio tih od samog početka, prozborio jedno simbolično „jebote“.

„Moj detonator i ja“, nasmešio se Mihael, nalik zločinačkim umovima iz blokbastera, „omogućili smo predsedničkim kandidatima da istupe ispred svojih partija i iz budžeta za svoje nepotrebne, neukusne i neistinite predizborne kampanje, izdvoje sredstva koja će omogućiti da ova tri dečaka ozdrave i preuzmu budućnost u sopstvene ruke.“

Katarza.

Aplauz koji se zaorio ispred instituta bio je toliko jak da je Mihael imao osećaj da su čak i gledaoci, koje nije mogao da vidi sa druge strane sopstvene lobanje na ekranu, tapšali i podržavali neverovatnu stvar koju je izveo.

Idna refleksno zapali cigaretu, što mu na trenutak skrenu pažnju, a potom se i sam lati jedne, pa nastavi:

„Dobro delo naših kandidata biće teško celu stotinu hiljada evra, što je samo nekoliko sekundi marketinškog programa na televizijskim stanicama. Žrtvujući tih par trenutaka, obezbediće trošak tri celokupne operacije, tri cela života... zajedno sa golemim mitom koji su hirurzi zatražili.“

Znak negodovanja spolja.

Kamera sa Klinike za nefrologiju odreaguje vešto i uhvati zabezeknuto lice hirurga.

Još jači huk.

„Nadam se da mi kandidati neće zameriti zbog vremena koje sam im oduzeo, jer sam ih sada i sam izreklamirao“, nasmejao se Mihael, a masa ga isprati. „Naravno, termin koji sam dobio na svim televizijskim stanicama uz pomoć ove plastične sprave je potpuno besplatan.“

Spolja se razli kikot. Ismevanje propisanog funkcionisanja mašinerije bilo je nešto na šta masa nikako nije mogla ostati ravnodušna.

Mihael je sačekao da svi zvuci utihnu, a potom nastavio ozbiljno, nalik voditelju Milionera kod pitanja za zagarantovanu sumu:

„Gospodo kandidati, da li se zaklinjete svima koji vas gledaju na TV-ekranima, da ćete izdvojiti neophodna sredstva za finansiranje operacija ova tri dečaka?“

Lobanja se pretvori u lice Maksimilijana Vokera.

„Zaklinjem se“, rekao je.

„Zaklinjem se“, potvrdio je i Kurt Špic.

Konačno, kadar obuhvati i šarmantni kez Gavina Kera koji potvrdno klimnu glavom.

„Zaklinjem se.“

Dah cele nacije zaustavio se na trenutak.

To je bilo to, zar ne? Pitanje od milion evra? Trenutak istine? Finalni ishod? Kraj?

* * * * *

„Uspećete, gospodine Sartran“, Apostatove reči zaigraše u nekom zabačenom kutku svesti. „Verujte mi!“

* * * * *

Napeta tišina se rastegla u beskonačnost, sve dok Mihael nije obznanio svoju pobedu:

„Dame i gospodo... uspeo sam!“

Idna i Andre istovremeno ispustiše uzdah olakšanja. Okupljena rulja je bila u bezumlju. Orilo se ime onog koji se odrekao države i sistema.

Ipak, Mihaelov govor još nije bio gotov.

„Ovo je bio jedini način da tri dečaka prežive u kvarnom sistemu“, zaključio je, boreći se sa larmom koja je polako osvajala sve prostorije instituta. „Ali, za svaku pobedu neophodna je i žrtva.“

Tišina nasilno ponovo proguta emitovanje.

„Danas sam ta žrtva bio ja, a sutra je očekujem od svih vas! Samo tako ćemo uspeti da se otmemo zarazi kojoj su nas izložili i čoveku ponovo podarimo nezavisnost. Samo tako će i slobodan čovek pobediti!“

Preteće komešanje inficiralo je vazduh. Mihael je bio savršeno svestan da bes ne gori samo u njegovim očima. Postojao je veliki broj tempiranih bombi kojima je bio potreban samo stisak dugmeta detonatora kako bi eksplodirale i oslobodile bujicu nezadovoljstva metodom koji su spoznali kao opravdan.

Apostat je bio taj detonator. On sam je bio detonator.

„Svaki sledeći korak, slabiće njihovu moć“, uzviknuo je, „sve dok se društvo ne iščisti od zaraze! BORITE SE!“

Osetio je da pravi tren da prekine.

Govoru je došao kraj. Odahnuo je i zavalio se u stolicu, osluškujući odjek poslednjih reči koji se mešao sa zatalasanim morem uzdaha. Žamor se na trenutak utišao, a potom pretvorio u besne krike, lomljavu i kršenje. Mihael je pretpostavljao da divlja masa uklanja barikade kojima su bili odvojeni od ulaza instituta.

Shvativši da se uključenje završilo, montažeri se prihvatiše poigravanja emocijama gledalaca i eksperimentisanja patetikom. Neko vreme su se na TV-u smenjivala lica obolelih dečaka i predsedničkih kandidata koji su bili uz njih, sve dok se emitovanje nije prekinulo i oslobodilo prostor političkom marketingu.

Nije teško pobediti, poručivao je Maksimilijan Voker.

Mihael se namršti.

„I šta sad?“, bojažljivo je prošaputala Idna.

Spolja se začuo rafal automatskog oružja.

Mihael je nervozno prebacivao kanale, pokušavajući da izbegne iscerene face onih koje je verovao da je pobedio.

Ejpril O'Nil njegovog detinjstva ponovo se našla uokvirena ivicama ekrana. Iza nje su se nazirale snage zakona koje su sprečavale razularenu masu da se probije do kapija dvorišta iz čijeg se zelenila izdizala zgrada instituta. Buka se stišavala, dok su se mnogobrojna tela povlačila pred puškama.

* * * * *

„Ponovo smo ispred Instituta za onkologiju, gde su okupljeni, isprovocirani rečima otmičara, koji se predstavio kao Apostat, pokušali da provale u prostorije i okončaju ovu dramu. Ipak, snage reda i zakona za sada uspešno izlaze na kraj sa nasilnicima, a ishod celokupne situacije i dalje nam je nepoznat...“

* * * * *

„Šta sada?“ ispustio je Mihael potpuno nesvesno.

* * * * *

„Šta će biti sa mnom na kraju?“ upitao je Apostata jednom prilikom.

„Iako to nije moja briga, gospodine Sartran“, metalni glas je bio lišen svake emocije, „pokušaću da vam odgovorim...“

„Dakle?“

„Neću okolišati, gospodine Sartran“, rekao je Apostat. „Umrećete. Ukoliko vas u toku akcije ne ubiju članovi specijalnih jedinica, završićete u zatvoru gde će vas, po unapred pripremljenom scenariju, usmrtiti neki od zatvorenika, kako bi se uzdigla takozvana građanska svest. Smisliće priču da ste svojim postupkom uneli nemir i među najzlobnije umove, koji su rešili da okončaju revoluciju na svoj način. Ukoliko se, pak, suđenje otegne, ili vas poštede pritvora, dovršiće vas boljka koja vam osvaja telo.“

„Ali, zašto bih onda, uopšte, pratio vaš plan?“ Mihael je uzvratio uzbuđeno. Nemoć koju je osetio kada se suočio sa tim rečima bila je razdražujuća.

„Gospodine Sartran, čovek se rodi i umre“, glas je bio savršeno smiren. „U međuvremenu se bavi očekivanjima ili jednostavno lenstvuje. Neki smrt dočekaju u postelji u koju ih ušuškavaju celog života, bolesni i bedni, žrtve konvencije. Drugi odaberu da iskoče iz predviđenog koloseka i postanu heroji.“

„Ali...“

„Bez 'ali', gospodine Sartran“, Apostat mu nije omogućio da se nećka. „Ja verujem da ste vi heroj.“

* * * * *

Mihael se tokom celog života bavio iščekivanjima. Čekao je na diplomu fakulteta, na radno mesto, u redovima po bolnicama i ispred zabravljenih vrata raznolikoih ordinacija. Iščekivao je rezultate iz laboratorije, snimke magnetne rezonance i CT-izveštaje. Čekao je na smrt.

Nekoliko prelomnih trenutaka – kao onaj kada su mu saopštili da ima rak, ili da potraži drugo mišljenje – nateralo ga je da iskoči iz koloseka o kojem je pričao Apostat. Ipak, sistem i vlastita nesigurnost ubrzo bi ga vratili na šine kojima se kretao ka smrti prosečnog golje – bednika koji je odlučio da odustane od borbe i proveri šta mu je bilo ponuđeno sa druge strane. Pretposlednji put se otrgnuo kontroli sistema kada je poverovao u Apostatov plan i u prostorije Instituta za onkologiju ušao opasan eksplozivom.

Poslednji iskorak tek je bio pred njim.

Da je Mihaelov život bio san, razularena masa bi se probila do radiološke ambulante i na rukama ga iznela iz kancelarije, kao mesiju novog doba. Ipak, kao što je i sam zaključio nešto ranije, nije se radilo o ni o snu, a ni o filmu. Masu spolja su lako obuzdali gumeni meci čuvara reda i zakona, novinarka je najavila novi blok političkog marketinga, a jedino što mu se smešilo spolja bila je kazna.

Verovao je da će predsednički kandidati ispuniti data obećanja, ali mu se činilo kao da je ideal celokupne akcije bio straćen između aplauza i propisane slabosti kojoj se masa prepustila istog trenutka kada je začula pucnjeve. Takvo ponašanje nije se moglo nazvati „žrtvovanjem za bolje sutra.“

Osećao se kao da mu je zvanje „heroja“ još jednom izmaklo i da ga je od njega delio samo jedan, poslednji udarac koji je bio sposoban da zada aktuelnom sistemu.

„Virus-M“, promrmljao je razočarano. „Mijazma.“

„Molim?“, Idna se odazva iznenađeno, kao probuđena.

„Mijazma“, ponovio je. „Njihova zarazna moć... može se okončati samo pravim pravcatim žrtvovanjem.“

Telefon je zazvonio.

„Apostate, ispunili smo sve što si želeo“, dahtao je pregovarač. „Pusti taoce, gotovo je...“

„Nije gotovo“, Mihael ispusti kroz zgrčene usne i prekinu vezu.

Masa je napolju ponovo bila nema. Kao da su svi iščekivali poslednji korak Mihaela Sartrana, Apostata novog doba.

Više se nije smeo kriti iza maske, ožiljaka i lobanje. Više se nije smeo kriti iza svog smešnog činovničkog posla i bolesti kojom je pravdao vlastitu nesposobnost i nedostatak hrabrosti da se suprotstavi – da iskorači. Više nije smeo da bude rak koji bi odugovlačio i svake noći rađao novu nadu za lakšim jutrom. Morao je metastazirati.

Bes se rasplamsao u njegovim očima i išurio mu zenice. Crvenilo mu je preplavilo vidno polje u trenutku kada mu iz nozdrva šiknu novi talas guste krvi.

Heroji ne umiru u zatvoru, ili od bolesti. Heroji se žrtvuju.

„Oprosti“, obratio se Idni.

Iako mu je vid bio zamućen gnevnim plamenom, u njenim očima uspeo je da razabere spoznaju da je ideal koji je prihvatila bio jači od svih osećanja koja je gajila prema njemu. Ona samo klimnu i stisnu mu slobodnu šaku. Imao je njenu večnu, bezuslovnu podršku. Bio je zadovoljan što je uspeo da preobrati bar jedno.

Konačno je postao heroj.

Uzdigao je detonator i stisnuo crveno dugme.

ANDRE

Nije bio jedan od onih koji bi dozvoljavali da ih preplave osećanja. Kada mu je žena pomenula razvod, pre nekoliko godina, zagrlio ju je, rekao da će sve biti u redu i otvorio pivo. Na isti način se poneo kada su mu kolege sa posla saopštile da mu sin diluje zeleniš po osnovnim školama – prestupništvo svog deteta, doduše, obeležio je načevši „Džek“. Prepuštanje emocijama nije bilo deo njegove hladne, pandurske prirode. Umesto toga, lakše ih je bilo flaširati u pomućenu iluziju. Svaku vest, koja bi mogla izazvati intenzivniju reakciju, utopio bi u flaši. Rak je bio jedina stvar za koju je, tokom toliko godina života pod alkoholnom anestezijom, sa sigurnošću mogao da tvrdi da ga je zaista dotakla.

* * * * *

Ipak, kada je začuo sudbonosni škljocaj Mihaelovog detonatora, telom mu je zastrujao adrenalin i razbudio vrtlog raznolikih, zaostalih osećaja. Svako sledeće okidanje neposlušnog dugmeta – koje ne bi odgovorilo bučnom eksplozijom, uskovitlanim plamenom sa svih strana, temperaturom pod kojom je cvrčalo meso i, naposletku, večnim crnilom – lansiralo je iskre koje su mu žarile nervne završetke, cedile mrtvački znoj iz pora i ostavljale ga bez daha. Osećao je da bi se mogao srušiti od uskovitlanih emocija, i samo ga je energija čistog uzbuđenja održavala na nogama.

Mihael je u neverici odskočio od stola za kojim je sedeo i u par gipkih koraka našao se u ćošku suprotstavljenom svojim žrtvama. Iz očiju su mu izbijale suze, slivale se niz brazde ožiljaka i mešale sa gustom krvlju na gornjoj usni. Zavapio je poput izneverenog deteta:

„Prevario me je! Prokletnik me je prevario!“

Idna je virkala iza stakala svojih naočara, mumificirana bledom strepnjom, dok se doktor Herc, u šoku, stresao u stolici za koju je bio privezan. Iako su im reakcije bile krajnje neadekvatne, Andre je znao da oni, kao i on sam, zapravo, slave život. Život: lekcija kojoj ih je naučio njihov „prijatelj sa pola lica“ – onaj koji je tako bespravno isti pokušao da im oduzme samo nekoliko trenutaka ranije.

Da se palac njegovog otmičara nije spustio na dugme detonatora, Andre bi se zakleo da se u uskom asortimanu osećanja, kojima je dozvolio da uteknu iz boce poput lukavog duha, moglo naći i strahopoštovanje za nesretnika. Divljenje, čak.

Ovako, haos osećanja koja se na kraju objediniše u iskonski bes izmami mu samo jedno:

„Jebaću ti mater sada!“

Zateturao se prema otmičaru, desnom šakom sigurno stežući telo hemijske olovke koju je izvukao iz džepa. Iako su mu mišići, u potpunom rastrojstvu, funkcionisali svojevoljno, meta koju je trebalo da pogodi kao da je bila koordinisana mnogo ranije – onog trenutka kada je zgrabio olovku sa stola doktora Herca.

* * * * *

Nikada nije ubio nikoga. Bilo je poznato da je bio čovek od čašice, a ne od oružja. Život su mogli da oduzmu oni koji za njega nisu znali – oni koji su se divili smrti – ukazalo mu se dok je tonuo ka dnu kancerogenih razmišljanja mesecima ranije, a kasnije čuo i ono što je Mihael imao da kaže. Ipak, da bi potegao smrtonosno oružje, njemu samom upravo je bilo potrebno da spozna čari srca koje je nastavilo da kuca...

* * * * *

Idna vrisnu!

Vrh hemijske olovke probi tanku kožu Mihaelovog vrata. Vrela krv šiknu u oštrom mlazu i oslobodi zviždeći krik žrtve. Otmičar iskoristi poslednje atome snage da prigrli dršku pištolja koji mu je mirovao u koricama opasača. Ali, Andreove šake oblivene svežom krvlju bile su brze, snažne i neumoljive. Poput iskusnog pandura iz filmova, ščepa ga u pokušaju da mu osujeti poslednju zlu nameru.

Sada sam ja heroj, pomislio je vodeći pakleni ples po kancelariji instituta. Iako je telo otmičara bilo krhko i iznureno bolešću, pružalo je neočekivani otpor. Poput ljubavnika u divljem zagrljaju, bauljali su sudarajući se sa zidovima i nameštajem.

Iz hodnika se čulo prigušeno treskanje. Kao da je hiljade koraka odzvonilo u momentu.

Podrška, pomislio je Andre.

Nadao se da su svesni svega što se dešava i molio se da stignu što pre. Pretpostavljao je da kamere i dalje obezbeđuju vizuelni kontakt, beležeći sve što se zbivalo u kancelariji. Ono što nije znao, bilo je da su dve kamere, koje nisu pripadale nacionalnim televizijama, nastavile sa emitovanjem. Isto tako, nije znao da će već sutradan ostati bez svoje cenjene značke, zbog prestupničkog ponašanja i neopravdanog ubistva.

* * * * *

„Moramo udovoljiti javnosti“, reći će mu pretpostavljeni. „Takav čin ne sme proći nekažnjeno, naročito ne u vreme izbora. Izdejstvovaćemo ti nadoknadu i bogatu penziju, naravno, ali ne smemo te ostaviti na radnom mestu. Za narod si sada TI ubica, a ON heroj.“

„Ali...“, usprotiviće se bespotrebno. Neće moći da poveruje da se bog usudio da mu za tako kratko vreme ponovo stane na put koji ga je delio od alkoholnog magnovenja.

„Bez ali, Andre“, odgovoriće pretpostavljeni. „Znaš i sam da bih te zadržao u smeni, ali sistem je sistem, a ubistvo je ubistvo. Ionako su dovoljno isprovocirani njegovim ludačkim govorom i onim silnim pogibijama...“

* * * * *

Koraci su bili sve glasniji. Približavali su se. Andre je morao izdržati još samo malo.

Ipak, otimajući se za pištolj, dva anti-heroja dozvoliše da se iz cevi iskrade i metak ispraćen praskom. Jedan jedini metak, besprekorno vešto vođen zlom sudbinom, bio je dovoljan da okonča život sestre Idne, zaustavivši joj se u lobanji.

U trenutku kada su se vrata kancelarije otvorila i propustila nekoliko pripadnika reda i zakona u unutrašnjost prostorije, sestra Idna je mirno počivala u svojoj stolici. Da joj se iz oborene glave nije izlivala krv, izgledalo bi kao da drema na radnom mestu. Doktor Herc se na zvuk pucnja preturio sa stolice i dopustio da mu strah još jednom nadvlada organizam. Ovog puta, pantalone mu je nakvasila mokraća.

Nejasni glasovi sve većeg broja pripadnika specijalnih jedinica ispunili su prostoriju. Ipak, Andre je čuo samo šištavi glas otmičara čije je pokrete onemogućio obrušivši se na njegovo slabašno telo svom težinom i oborivši ga na pod.

„Ti si heroj“, bile su poslednje Mihaelove reči, pre no što je zvižduk njegovog grla zagušila krv.

Andrea obuze osećaj da se u trenutku utišalo celo čovečanstvo.

APOSTAT

Podzemni kabinet u kojem se nalazio bio je ispunjen retkim, toplim vazduhom. Vrata su bila zatvorena, a ventilatori pogašeni zajedno sa neonkama na plafonu. Jedini izvor svetlosti bio je ekran malog TV-a u ćošku – slab, pa ipak dovoljan da obasja deo prostorije.

Apostat je sedeo za stolom, odeven u mekane senke i iznuren omorinom. Mučio se u pokušaju da savlada omanji zalogaj pohovanog mesa, koji je prethodno omekšao umočivši ga u sos od paradajza. Žvakanje mu je bilo otežano još od prve operacije. Ne samo što mu je nedostatak zuba izazvao oticanje sluzokože usne duplje i promenu čitavog režima ishrane, već bi mu, svaki put kada bi se prihvatio tanjira, retki sekret navalio na zjapeću rupu na sredini vrata. Progutao je teško, uz krkljav zvuk koji je podsećao na otključavanje njegove unutrašnjosti, a potom maramicom prebrisao ivice podrhtavajućeg otvora na grlu. Vlaga u vazduhu samo mu je dodatno stimulisala mučninu i golicala želudac. Zgadivši se, odgurnuo je tanjir ka ivici stola.

Dovoljno za danas. Ovih dana, svejedno, ne jede mnogo.

Iako mu je ishrana predstavljala mučnu aktivnost, nije mogao da zadrži osmeh čistog zadovoljstva koji mu se razvukao licem nad reportažom Prve nacionalne televizije.

* * * * *

„... kada su tokom razrešenja situacije na Institutu za onkologiju, odjeknule tri eksplozije u drugim delovima grada. Među žrtvama terorističkog napada na institute za kardiovaskularne i plućne bolesti i Kliniku za nefrologiju, među kojima su se nalazila i tri predsednička kandidata koji su želeli da doniraju sredstva za operacije tri dečaka, nema preživelih. Ponavljam: nema preživelih. I dalje nemamo podatak da li se radi o delu istog napadača. Ministar policije tvrdi da će počinioci ovog stravičnog napada biti privedeni pravdi. Porodicama mnogobrojnih žrtava izjavljujemo saučešće i proglašavamo dan žalosti...“

* * * * *

Ugasio je televizor i nasmejao se, dok mu je vreo vazduh fijuknuo kroz rupu koja mu se širila ispod poigravajućeg grkljana. Ishod situacije bio je očekivan.

Dobro je procenio Mihaela. Znao je da nije herojski tip i da će podleći okolnostima. Nije bilo mesta za suze zbog njegove pogibije. Bio je figura koja je svoj potez odigrala onako kako je trebalo i tu se njegova priča završavala. Rat bez žrtava bio je rat slabića, a oni to nisu bili.

Najbitnije od svega bilo je da je, pre nego što je poginuo, ispunio svoj cilj. Poruka je bila preneta, a masa se nalazila na samo par koraka od revolucije. Tri predsednička kandidata su bila mrtva, a životi dečaka, koje je nesretnik povukao u crnilo sa sobom – jednim jedinim pritiskom na dugme detonatora – nisu bili Apostatu na duši. Okidač je, zapravo, kontrolisao detonatore eksploziva prethodno skrivenog na ostalim institutima i samo je Mihaelova slabost odredila finalni ishod igre koju je njegov „mentor“ zaigrao.

Apostatova savest je mirovala u dubini cilja za koji se borio. U pitanju je bio posao. Na kraju krajeva, imao je svako pravo da oduzme život koji je pre toga poklonio, razmišljao je. Dečaci bi umrli u težim mukama da nije „obezbedio“ finansije za lečenje. Za bolničko i televizijsko osoblje koje je poginulo ga nije bilo briga. Samo još nekoliko priprostih telesa vrednih žrtvovanja...

Vrata prostorije se otvoriše i svetlost spolja razbi plavetni mrak. Uznemirene čestice prašine u svom letu na snopu svetlosti ličile su na nuklearnu pečurku i asocirale na budućnost. To zabavi Apostata na kratko, pre no što se usredsredio na zvuk tvrdog đona koji je postajao sve bliži. Senka krupnog, proćelavog posetioca prelamala se po zidovima i izvijala u ludačkoj perspektivi, dok se ovaj primicao skromnom metalnom stolu.

„Andre je prošao test“, muškarac je izgovorio sporo, u borbi sa oteklim jezikom. Priložio je ukoričeni dosije. „Mislimo da je spreman da nam se pridruži.“

Apostat zgrabi omanji mikrofon koji se nalazio na ivici stola i prisloni ga uz vrat. Nije voleo da ga koristi. Grebao ga je hrapavi dodir njegove rupičaste glave i nervirala boja zvuka koji je napuštao maleni zvučnik na drugom kraju. Iritirao ga je čak i šum sopstvenog disanja koji se u pauzama pri govoru pretvarao u pucketanje sa druge strane membrane. Ipak, bio je to jedini način da nadomesti nedostatak glasnih žica nakon operacije polipa.

Metalni glas, išaran distorzijom, prolomi se kroz kabinet.

„Hvala“, rekao je. „Andre će biti odličan naslednik. Oslobodite ga iz pritvora.“

Muškarac bez odgovora napusti prostoriju, a Apostat pritisnu prekidač stone lampe. Na zidovima zatreperi senka njegove uredno obrijane ćele.

Zagledao se u Andreov dosije.

Zaista, pomislio je, Andre je heroj.

Dobili su bitku. Sada je trebalo povesti rat. Pravi rat – herojski rat.

Apostat je znao da će u narednoj nedelji u vazduh odleteti još zdravstvenih i vladinih ustanova. Zdravstvo i policija će se pridružiti revoluciji, uplašeni za svoje živote. Revolucionari će otkopati Mihaelov sramotni grob i zateći ga praznog, dok će Andre igrati ulogu novog spasioca. Simbol Apostata će se uzdići. Vlada bez predsednika, bez sopstvenog simbola kojem bi se poverovalo u vezi sa mogućnostima odbrane, biće suviše slaba da bi se održala. Vojska neće imati dozvolu da pruži otpor.

Sve je išlo po planu.

Čovečanstvo se kretalo prema novom, drugačijem svetu, a on nije bio jedini koji se mogao zakleti u to.

Znao je da će virus-M opustošiti ceo afrički kontinent i da će Farmakong snositi odgovornost, kao i to da će prvi nuklearni projektili ubrzo pogoditi američko tlo.

Mijazma, sinulo mu je... Svi krivci biće žrtvovani.