Valjevski pisac Željko Obrenović rođen je 1982. Pored pisanja, bavi se stripom, slikanjem i muzikom. Objavio je strip Devojka slabog imuniteta u antologiji Balkan Twilight; više priča u Zborniku radionice za pisanje poezije i proze, časopisu Treći trg, Trash i fanzinu Helly Cherry, kao i romane Srpski psiho i Talog.
* * * * *
Stići će glasnik iz daleke prošlosti,
znaću što nisam ni visok ni plav
Block Out
I
Prvi su u javnost istupili oni, vampiri. Mora se priznati da su u nekim stvarima ispali pametniji. Godinama su pažljivo pripremali teren, knjigama, filmovima, serijama stvorili mit o sebi kao bledim romantičnim ljubavnicima koji bdiju nad krevetima svojih nevesta, a one samo čekaju da se prenu iz sna i ponude svoje podjednako bele vratove.
Seks sve prodaje.
Prodao je i vampire kao ljubazne komšije koje gotovo da ne srećeš jer izlaze samo noću. Imali su dobar PR. A sve što smo mi imali od marketinga svodilo se na drevne legende, predanja i raznorazne pričice. Ni izdaleka dovoljno. Kad danas vidim reklame za koka-kolu shvatam da najjači nikad ne spuštaju gard. U suprotnom će ih neko pregaziti. Kao što su vampiri pretili da pregaze nas.
Blekberi je zapištao dok sam se brijao – PR je insistirao na izbrijanim facama, a nismo imali druge do da slušamo – i već po melodiji znao sam da posao zove. Baš zbog posla i PR-a promenio sam navike i počeo da se brijem uveče, kad vampiri izlaze. I kad postoji opasnost da nas neka kamera usnimi u akciji. No, blekberi se oglasio i ostavio me bez konačnog izbrijavanja, pošto je incident zahtevao hitnu intervenciju.
Nasuprot mitu koji su vampiri gradili, svi su odreda bili gomila manipulatorskih kretena koji su svoje komplekse iživljavali na najrazličitije načine. Ništa gore nego kad spojiš moć sa kompleksima. I intervencija koja me je dovela na krov Beograđanke govorila je da ni ovog puta nije drugačije.
Vampir-silovatelj držao je taoca u liftu.
Kamere su prikazivale životinju zakrvavljenih očiju i devojku na kolenima. Iz nekog razloga liftovi su im bili omiljena mesta. A silovanja omiljeni hobi. Prvo se moglo objasniti sličnošću sa kovčegom koji im je tako prirastao za srce. Drugo se moglo objasniti pomenutim kompleksima.
Pogledao sam jarbol na vrhu Beograđanke kraj kojeg sam stajao i obećao sebi da ću nakazi u slučaju da povredi devojku prirediti smrt koju jedan vampir najmanje priželjkuje: jarbol kao kolac dok sunce izlazi.
Blekberi se ponovo oglasio – Morana. „Krenuo je nadole.“
„Kažu kamere?“
„Kažem ja. Razbio je kameru.“
Besmisleno je raspravljati se sa Moranom; smrt je njen posao. Ako je osetila da ide nadole, to je prosto moralo da bude tako. Prekinuo sam vezu, ugurao mobilni u džep jednodelnog kožnog kostima koji mi je prekrivao čitavo telo, izuzev lica, spustio rastegljive infracrvene naočare sa čela na nos, uzeo zalet i bacio se sa dvadeset trećeg sprata. Napravio sam tek jedan salto kad su me refleksi upozorili da je vreme za doskok od kojeg je asfalt popustio. Iz stava u kojem sam se dočekao, nastavio sam sprint koji nije zaustavilo ni debelo staklo rotirajućih vrata.
A onda, kad su krhotine stakla prestale da zvekeću po podu, podigao sam pogled i kroz maglu minule eksplozije ugledao razvaljena vrata lifta nad kojima je lebdeo Perun sa sve vampirom koji mu je visio na krvavoj ruci: Perun mu je probio grudi i iščupao srce koje bi i dalje kucalo da nije vampir bio posredi.
Perun je na sebi imao isti kostim kao ja – samo od crvene kože – i u ovom trenutku sam požalio što koža ne prekriva i lice, jer mi je Perunov ironični osmeh govorio ono što sam i sam odlično znao: Opet sam te pretekao. Odlučio sam da na trenutak ne obraćam pažnju na Peruna i pogledom potražio onoga ko je sad najbitniji – devojku. Sedela je na podu lifta čija su vrata sa uništenom kratkoročnom memorijom neprekidno pokušavala da se zatvore i iznova shvatala da ne mogu. Devojka u neprirodnom položaju, sa jednom nogom raskrečenom i drugom savijenom u kolenu, naizmenično je sklanjala plave pramenove kose iza ušiju i brisala suze, ali mimo toga činilo se da je nakaza nije povredila.
„Smesta sklanjaj Peruna“, zaurlala je Moruna iz blekberija. „TV ekipa je tu. Neću da snime krvoproliće.“
Klimnuo sam glavom kao da može da me vidi, pa stupio u lift, kleknuo kraj devojke, pomazio je po obrazu i kao što nas je PR učio izgovorio reči koje će ulivati sigurnost i poverenje: „Sad si sigurna. Bogovi su na tvojoj strani.“
II
Neko će reći da smo mi i vampiri slični, s obzirom na rok trajanja. Opasna greška: mi smo večno živi, oni su večno mrtvi. Koliko god uslovno uzeli večnost.
Morani je zbog njene prirode pripala uloga PR-a. Slabo je mrdala iz prostorija sa jakom klimom i predano se bacila na izučavanje svih mogućih knjiga o modernom marketingu; redovno je ažurirala sajt, kao i nekoliko stranica na raznim društvenim mrežama. Perun je bio glavni tabadžija, a ja sam – kako je Morana rekla, zbog najprijatnije pojave – bio zadužen za odnose sa javnošću.
U izjavi za TV sam manje-više sažeo sve što se desilo u zgradi, izostavivši samo detalje krvave završnice. Izjavu je dala i vampirska strana – njihov šef kog smo svi zvali Šulc – samo što su oni gledali da incident prikažu kao kršenje osnovnih vampirskih prava, izliv rasizma i netolerancije.
„Nađite mi jedan dokaz da je bilo kao što kažu.“ Šulc je proračunatom dikcijom naglašavao prave reči i gledao da i govor tela bude u skladu sa njima. Uzeo sam daljinac i ugasio TV.
Jedan dokaz imao je ime: Una. Sedela je kraj mene, pijuckala pivo i posmatrala sve te neobične prilike u još neobičnijim kostimima oko sebe. Kao da se ništa nije desilo. Bez obzira na to što je Una delovala bezbrižno, ja sam bio itekako zabrinut. To što je Šulc insistirao na dokazu – a znao je da on postoji i da lako može da progovori – značilo je samo jedno: planirao je da ga se reši. Zato je Una bila sa nama u bazi i trebalo je da tako i ostane dok stvar ne prođe. Nije u našem stilu da je gurnemo pred kamere da ispriča istinu – mada bi nam to rešilo gomilu problema – pošto Una onda nikad ne bi bila bezbedna, a to nismo mogli da dozvolimo.
Dabog je pričao na mobilni. Nije to čak ni bio blekberi, zato što Dabog nije bio deo naše Lige. Rekao je svoje „Ne!“ i ostao vuk samotnjak. „Grdno ćete se kajati zbog ovog.“ To je bio njegov komentar kad smo rešili da izađemo u javnost. „Vampiri su zajebani i prevejani. Hiljadama godina su pripremali ovo.“
Ali iako Dabog nije hteo da bude deo Lige, nije video problem u tome da s vremena na vreme svrati na pivo. Sad je već cugao šesto i urlao u telefon (uvek ista priča). „Ne. Ne. I ne. Autorska prava su autorska prava. Te priče su o meni. Meni. Tačka. To što ste ih vi za vreme moje ilegale pripisali svom svecu, to je vaš problem. Kako? Naravno da sam i dalje u ilegali, samo... Ne. Ne koristim trenutnu popularnost svojih drugova da... Slušaj me! Ako u narednom izdanju Bukvara, Čitanke ili slične knjige vidim priču o svetom Savi, koja je izvorno pripisana meni... Ne, ne pretim. Samo...“ Pogledao je po sobi. „Jebote, pa ta drolja mi je spustila slušalicu!“
Perun se pojavio sa pivom i pružio Uni i meni po jedno, pa nagnuo svoje. „Zvali te iz Mog stava, a?“
Moj stav – emisija koja se svim silama upirala da ne bude tabloidnog tipa, ali je to opet po svim osnovama bila. Tok-šou za urbanu elitu. Voditeljka Nataša Mićić je već godinama terala svoju priču, trudila se – a po svemu sudeći i uspevala – da formom emisije zamaže oči svojoj obrazovanoj publici i deluje nepristrasno, što svakako nije bila. No, rejtinzi su rejtinzi, a ovo je bila prilika koju nismo smeli ni želeli da propustimo.
Pogledao sam u stranu. „Šulc i ja.“
„Obavezno reci za film.“
„Bolje da razmišljaš o svojoj pojavi, nego o filmu.“ Morana se pojavila i spustila tempereturu za deset stepeni. „Pitanje je dana kad će te kamere snimiti dok nekoga kolješ.“
Perun je odmahnuo rukom. „Eva Ras. Moranu će da igra Eva Ras, već vidim. Profesionalna smaračica. Samo da joj nadograde kosu i podmlade jedno sto godina.“
Morana je uzdahnula i okrenula se prema Uni. „Žao mi je što moraš da slušaš ove stvari. Mi smo disfunkcionalna porodica, ali srce nam je na pravom mestu.“
„Je l’ me zezaš?“ Una je raširila ruke. „Kako bilo šta da vam zamerim?“
Morana je klimnula glavom, ali nije delovala zadovoljno. „OK, sutra ćemo više o tome. Iako traljavo, posao je obavljen. Sad se slobodno zabavite.“
Perun je zazviždao i počeo da dobacuje pivo svima u sobi bez obzira da li su već držali flaše, čak je i Dabog uštopovao jedno. Delovalo je da smo makar na trenutak svi članovi jednog složnog tima.
III
Uni se pojavila crvena mrlja na čelu, nakon čega se ona skljokala na zemlju. Morana je sa sličnom mrljom na grudima već ležala na tlu. Nisam bio siguran kako su ostali prošli, pošto ih nisam sve držao na oku, ali bio sam siguran da je Perun i dalje na nogama. Obećao sam sebi da će se to uskoro promeniti i čvršće stisnuo dršku pištolja.
Kad sam se jutros probudio, osetio sam posledice teškog pijanstva. Ležao sam naopačke na krevetu, a čim sam se pomerio začuo se zveket flaša kojima je krevet očigledno bio zatrpan. U polumraku sam slabo šta video, ali ono što sam osećao... Unin miris svuda po telu. Bilo mi je teško da se prisetim prethodne večeri, ali svaki put kad bih trepnuo video bih Unu i sebe, sve bliže jedno drugome.
„Seksi si u tom kostimu.“ Pokazala je prstom dok sam raskopčavao šnir pošto je znoj počeo da me natapa. „Nemoj da ga skidaš.“
„Mislio sam da izgledam kao da sam pobegao sa S&M orgije?“
Odmahnula je glavom i pomilovala glatku kožu kostima na mom bicepsu. „Kad si se pojavio u liftu, bila je to prva lepa stvar koja mi se desila u ovom milenijumu.“ Zatim je natenane počela da mi prepričava ko joj je sve ujebao dan i kako, a ja sam imao sve veću želju da se sa svakim od njih obračunam kao Perun sa vampirom. „Vraćala sam se sa tog jebenog sastanka na Studiju B, kad sam ušla u lift i...“
Klimnuo sam glavom, a ona se primakla bliže i dodala mi pivo koje je odmaralo na podu. Novi treptaj i nova slika: nas dvoje još bliže... a onda grub rez.
I ništa.
Sad kad sam se iskobeljao iz kreveta, tako što sam se nekoliko puta sapleo o kostim koji se srozao do kolena, i napokon razmakao žaluzine, video sam Triglava i Vesnu na podu, Crnoboga čak i na krevetu, pivske flaše i konzerve na sve strane, ali Uni nije bilo ni traga ni glasa. Nagnuo sam smlačeno pivo da oteram mamurluk i prešao u drugu prostoriju.
Kao i obično, Morana jedina nije pila – sve je bilo raščišćeno i spremno za brifing – tako da je sad sedela za stolom. Ovlaš me je pogledala, pa se vratila laptopu sa kog je na platno projektovala slike vampira-silovatelja (uključujući i obdukciju). Iako se trudila da pogledom ne osuđuje, bilo je dovoljno da krišom odložim limenku na komodu iza sebe.
Pokazao sam ka platnu. „Šta si saznala?“
Izvela je komplikovan niz gestova koji je trebalo da pokažu da ionako nema svrhe čekati da ostali dođu na brifing. „Zajebano. Nema preklopljene očnjake.“
Osetio sam kako me mamurluk momentalno napušta. Nasuprot onome što svi misle, nije lako stvoriti vampira. Kod većine je reakcija na ujed prosta – umru. Tek mali procenat padne u jednomesečnu komu iz koje se probude sa dva nova zuba koji izrastu preko postojećih očnjaka, kao stalni zubi preko mlečnih kod dece kojoj stomatolog nije bio od koristi. Ti novi zubi su šuplji i direktno su povezani sa aortom. Krv koju virus traži i od koje živi, očnjaci sad sprovode direktno u krvotok. Nikakva misterija, samo virus-parazit. Vampir bez preklopljenih zuba bio je novina i samim tim nimalo lepa vest.
„Nisu mu izvadili stare očnjake.“ Morana me je preduhitrila. „Jednostavno, ovo su njegovi zubi.“
Zaustio sam sa novim pitanjem, kad su se na vratima pojavili Perun i Una sa kesama punim hrane. U tom deliću sekunde osetio sam veću prisnost između njih dvoje nego što sam to želeo da priznam, a zatim i klicu gneva u grudima. Ona je moja! Nije mnogo prošlo, a preostali bogovi su izmileli iz soba i poharali kese u nadi da će nahraniti mamurluk. Dok je to trajalo, Morana je ostale obavestila o onome što sam ja već znao.
„Postoji samo jedan odgovor. Čačkaju sa genima. Kloniraju, ukrštaju, razvijaju. Svejedno.“ Nakašljala se i pogledala me. „To je ozbiljan prestup čak i za njih. Mislim da u Stavu treba da kažeš koju o tome.“
Klimnuo sam glavom i zaustio, kad me je Perun prekinuo. „Sve je to lepo. Super je da ih ocrnimo pred očima javnosti i to. Ali, pravi problem je – šta sad? Kako da se borimo sa evoluiranim vampirima, kad ne znamo u kom pravcu se razvijaju. Danas zubi, sutra... Mislim, nije da se bojim za sebe, juče sam pokazao, ali...“
„U pravu si.“ Morana je zagrizla usnu. „Pre ili kasnije će stvoriti super vampira, šta god on bio.“
Za stolom je nastao žamor, izmenjali su se pogledi, čuli zvuci negodovanja, a onda je nastupila tišina.
„Jedina dobra stvar u vezi sa ovim je što barem znamo šta rade.“ Klimnuo sam glavom prema slici mrtvog vampira i istovremeno osetio prve naznake migrene. „Ovo je tek početak. Ko zna šta nas čeka.“
Sad, kad sam zakoračio preko Uninog tela čije je lice bilo crvena fleka i dalje mi iz glave nije izbijala nepotpuna slika nepoznatog novog neprijatelja. Zrno je okrznulo stablo iza kog sam potražio zaklon. Na brzinu sam se presabrao, pa istrčao na otvoreno i ispraznio šaržer pejntbol kuglica pravo u Perunove grudi.
„Ne brojiš municiju, majmune.“ Nastavio sam da ga zasipam kuglicama koje su se u sudaru sa njegovim telom pretvarale u fleke drečave boje. „Dobili smo vas!“
Perun je tresnuo pejntbol pušku o zemlju i opsovao mi majku pseću – najteža uvreda za potomke jednog vuka.
IV
Otkako smo odlučili da istupimo u javnost, da formiramo Ligu i služimo narodu, mnogo toga se promenilo za nas – i tu ne mislim samo na noćnu smenu. Da raščistimo, država je priznala vampire kao nacionalnu manjinu, i samim tim im dala sva prava. Ako vampir poželi u školu, samo prstom pokaže zanimanje, ništa prijemni, ništa znanje. Ako hoće na faks, bira stipendiju. U bankama krvi imaju veći prioritet od onih što samo što nisu nasmrt iskrvarili. Država im je dozvolila. Država se zajebala. Nema tog vampira kog će zadovoljiti banka krvi. Ali, u očima EU jedino je papir važan. A u očima države, bitno je samo ono što je bitno EU. Što ne znači da će problem da se reši sam od sebe. I ne mislim sad na nepravedno izdeljene stipendije i te gluposti. Mislim na vampira iz lifta i njemu slične. A takvih je mnogo.
Da bi se održao status kvo, i barem na papiru sve i dalje izgledalo u najboljem redu, angažovani smo mi. Izlazak iz ilegale koji se poklopio sa problemom krvopija smatram jedinim našim PR potezom koji može da se poredi sa vampirskim.
Bogovi jesu moćniji od vampira, ali ako su oni manjina, šta smo onda mi? Tek šačica nas? Da ne pominjem kako sve naše moći – munje i gromovi (Perun), oluje i uragani (Stribog), vatrena stihija (Jarovid) itd, itd. – nisu zgodne za borbu u urbanoj sredini sa toliko civila i moguće kolateralne štete.
Morali smo da ostanemo u formi.
Pejntbol je bio idealna vežba.
„Nadam se da ćeš imati ovakva muda i u studiju sa Šulcom.“ Perun je pokazao modrice ispod zadignute košulje, koje su mu kuglice sa bojom ostavile na grudima. „Ili si junak samo u kontrolisanim uslovima?“
Stribog i Jarovid su me u prolazu potapšali po ramenu. „Odlična partija. Jednom i mi njih da razvalimo.“
„Nikako mi nije jasno zašto je Morana tebe odabrala za odnose sa javnošću“, nastavi Perun.
Progurao sam se pored njega. „Mislim da je baš to razlog.“
„I dalje ne razumem?“
„Baš to.“
Una je sedela na zemlji i vlažnom maramicom brisala boju sa lica. Pružio sam joj ruku i ona se pridigla. „Popila u lice, a?“
Slegnula je ramenima i nastavila da se briše. „Samo da mi ne izađu modrice kô Perunu. Mada, bolje i boju u lice nego... Kad smo kod toga, je l’ imaš predstavu koliko ću još biti sa vama?“
„Nismo te valjda toliko smorili?“
„Naprotiv.“ Zagrlila me je, pa se odmakla i pogledala me nakrivljene glave. „Ali, ipak...“
„Nekoliko dana, dok se ne slegne prašina u medijima. Posle nikoga neće biti briga. Naročito vampire.“
Klimnula je glavom, pa zagrizla usnu. „Super je bila žurka. Malo sam se opustila.“
Taman sam razmišljao šta da kažem, pošto se nisam sećao ostatka večeri, kad me je preduhitrila. „A vi smete da se tucate sa... uh, ovo će da zvuči, ljudskim bićima?“
Osmehnuo sam se. „Da. Sa ljudima, da.“
„Nema posledica?“
„Mislim da čak možemo i decu da imamo.“
Sad se ona osmehnula. „Uh, uh. Da malo ne žurimo?“
„Imaš još malo na obrazu.“ Pružio sam ruku i ona mi je dodala maramicu. „Eto, sad je u dobro.“
Unin osmeh izbrisao je sve strepnje koje su se rodile kad sam je jutros video sa Perunom. Koliko god mrzeo tog pedera, često mi je bilo žao što i meni nije pripala neka kul moć kao njemu, već sam ispao samo mlitavi emotivac, bog ili ne. Ipak, zato sam verovatno više umeo da cenim trenutke kao što je ovaj sa Unom.
Taman kad sam smogao snage da pozovem Unu na piće, oglasio se blekberi.
„Novo sranje.“ Moranin glas bio je leden kao i uvek. „Kao što smo i mislili, zubi su samo početak.“ Gestikulirao sam Uni trenutak i odmakao se: nije imalo potrebe da je dodatno plašimo. „Danas smo videli šetača.“
Glavobolja koja me nikako nije popuštala sada je postala još jača. Samonikli zubi bili su iznenađenje, ali ništa više od toga. Vampiri koji šetaju pri sunčevoj svetlosti, osim što su nam automatski prešaltali radno vreme u non-stop, promenili su još mnogo toga. Ništa lepo.
Nisam stigao ni da je pitam da li je sigurna, a Morana je nastavila. „Imamo snimke, večeras ih nosiš u Stav, pa kud puklo da puklo.“
Još sam stajao sa blekberijem iz kog se čulo bi-bip na uhu, kad sam se setio Une i odlučio da barem malo ulepšam dan. Taman sam se okrenuo... da vidim kako pretvorena u osmeh ćaska sa Stribogom, a kad sam pošao ka njima, utukla me je u zemlju do kraja. „Ej, odoh sa Stribogom na piće. Vidimo se večeras.“
V
Pošto sam ugledao sebe na jednom od monitora u studiju Mog stava, napokon sam stvarno shvatio da umirem. Iako je sve što sam pre nekih sat vremena čuo bilo dovoljno da poverujem, sad sam to konačno i prihvatio.
Ono što sam za vreme emisije govorio dolazilo je odnekud iznutra i ja toga kao da nisam ni bio svestan. Moj poslednji zadatak, poslednji vapaj i pokušaj da iznesem istinu.
Bogovi su mrtvi.
Ubica je u studiju.
Šulc mi je prepustio labudovu pesmu i retko me je prekidao. Verovatno je pretpostavljao da ništa od ovoga neće otići u etar ili je bezgranično verovao u svoj PR koji će i posle svega vampire prikazati kao žrtve. Tako sam barem ja protumačio njegovu suzdržanost i jedva vidljivi osmeh na krajevima usana.
Pričao sam i pričao – mada mi je glavobolja već kočila vilicu – i nisam se obazirao na Mićićku koja je neprekidno pokušavala da me prekine ili da promeni temu. Možda stvarno ništa od ovoga neće otići u etar, ali možda će neko iz studija ispričati šta je čuo. Ili će možda trake procuriti – u vreme interneta takve stvari se dešavaju svakodnevno – i možda onda moja priča ne bude uzaludna. Iako nikome od nas neće biti od pomoći.
Nije prošlo ni tri sata otkako su Liginom ambulantom prodefilovala nosila sa ranjenim bogovima, tri sata otkako je kraj zvanično počeo. Iako je u stvari počeo još te noći u liftu. Te noći kad je Una ušla u moj život. I ugasila ga na više načina.
Bogovi na nosilima nisu bili smrtno ranjeni. Bez obzira na sve, potrebno je mnogo više od jednog napada, ma kako masovan on bio, da bi bogovi umrli. Mada su bogovi počeli da umiru i pre napada, samo toga nisu bili svesni.
No, da krenemo od početka – jednog od njih – dakle od napada.
Dogodio se na terenu za pejntbol, neposredno pošto je Una otišla sa Stribogom. Vampira je bilo bezbroj. Bezbroj. Navirali su sa svih strana, takvom silinom da smo smesta zaboravili na sve konvencije i zakletve koje smo dali i opaučili ih svim što smo imali.
Bila je to nova rasa vampira: vampiri sa samoniklim zubima, vampiri dnevni šetači i ko zna šta sve ne još. Jači, brži, otporniji. A bilo ih je toliko da ni munje i gromovi (Perun), oluje i uragani (Stribog), vatrena stihija (Jarovid) itd, itd. nisu bili dovoljni da prođemo bez posledica.
Sve vreme mi je u glavi bila misao kako je sva sreća što Una nije tu, pa makar bila i sa Stribogom. Ponekad možeš da budeš tako slep. Svetovide, sramotiš ime.
„Pogledajte slike.“ Gurnuo sam ih u lice najpre Mićićki, pa zatim i kameri. Režiser Mog stava znao je svoj posao i zum se odmah pojavio na jednom od monitora. „Počelo je sa njim. Evo i nalaza obdukcije. Već tu se vidi da su čačkali sa genima. Nemojte mi reći da je njima i to dozvoljeno.“
Voditeljka se trudila da zadrži prisebnost, ali mogao sam da vidim kako joj se oči šire pri pogledu na snimke vampira iz lifta i dnevnih šetača koje sam joj upravo pružio.
Nakaze zbog kojih je ambulanta bila puna bogova sa ranama koje bi obične smrtnike ubile po sto puta i kojima bi čak i kad su bogovi u pitanju trebalo nekoliko meseci da zacele, kad bi za to uopšte bilo vremena.
Morana se sa krvavom rupom gde joj je ranije bilo uho klatila od nosila do nosila i dodirima mrznula rane kako bi barem zaustavila kravarenje.
„Ne razumem.“ Pogledao sam Moranu, istovremeno pokušavajući da uvežem fiksir za ruku koja mi je beživotno visila uz telo. „Znali su da ne mogu da nas ubiju. Napali su nas iz čiste pakosti.“
Morana je pokazala na krvavi blekberi i zavrtela glavom. „Upravo su mi javili. Perun je spalio vampirsku ambasadu.“
Znači, ipak je imalo smisla. Nije im bio cilj da nas ubiju, već da nas razgneve i nateraju na postupke kao što je Perunov.
„Do-bro.“ Mićićka se sad u studiju nagnula napred i pogledala me preko naočara koje je istovremeno blago spustila, i nisam mogao da se otmem utisku da reklamira novi okvir. „Čak i da je tako kao što kažete. Da zanemarimo vampirsku stranu koja kaže da su vas udarila kola.“ Pokazala je na moju ruku. „Da zanemarimo činjenicu da sedite u studiju, dišete i pričate. Kako na kraju dolazimo do toga da vas je vampirska manjina, kako kažete... ubila?“
Reči su me vratile najpre u lift, pa na žurku, pa na pejntbol, pa na napad, zatim u ambulantu i naposletku u štab gde se konačno sve razjasnilo.
„On mi je rekao.“ Pokazao sam ka Šulcu koji me je gledao nepromenjenog izraza lica. „On i njegova kurva su sve objasnili.“
VI
Vampiri ne bi trebalo da postoje. Vampiri nisu postali, oni su nastali. Nisu bili deo sveta koji je Svarog stvorio u snu. Samim tim su greška u tkanju stvarnosti, uvreda prirodi. Hodajući paradoks.
„Rekao mi je da sednem.“ Ponovo sam pokazao na Šulca čije se bledo lice presijavalo pod svetlošću reflektora. „Onda mi je pokazao sliku.“
Desilo se to ni sat ranije.
Na slici Dabog. Ruke i noge uvezane, na očima povez.
„Čisto radi sigurnosti.“ Šulc je pomilovao Unu po kosi pa se odšetao do stola na kojem je još stajalo nekoliko neotvorenih konzervi piva sa sinoćnje žurke. „Nemamo frku sa Dabogom. Nije se mešao u naše stvari. Imamo problem sa Ligom. Ali, ako uradiš nešto što ne bi trebalo...“
Bes je navirao. Pritisak je pumpao u glavi i mešao se sa postojećom glavoboljom koja nije jenjavala već je naprotiv postajala sve jača. „Zašto misliš da je Dabog važniji od svih nas? Da vas uprkos svemu nećemo roknuti?“
Šulc se osmehnuo i načeo limenku. „Zato što je on jedini koji ima šansu da preživi. Vi je nemate.“
„Mislim da ipak ne možemo reći za vampire da su greška prirode.“ Mićićka je sad u studiju odmahnula rukom i prekinula tok mojih masakriranih misli i sećanja. „To je isto kao da za gej populaciju kažemo...“
„Ne treba zaboraviti da u okviru populacije vampira imamo i gej populaciju.“ Šulc se nagnuo ka kameri. „Uvreda je dvostruka.“
„Vampiri su greška!“ Palcem i kažiprstom stisnuo sam slepoočnice. „Kako ne shvatate? Samim svojim postojanjem negiraju sve što postoji. Oni su paradoks. Živa mrtva stvar – nemoguće. ’Mislim, dakle postojim.’ Mrtav sam a živ – dakle... ne postojim?“
Prvo što mi je proletelo kroz glavu kad sam video Unu i Šulca bilo je njeno pitanje. A vi smete da se tucate sa... uh, ovo će da zvuči, ljudskim bićima?
Da. Sa ljudima, da.
Una se umiljavala Šulcu onako kako je to činila sa mnom i to me je dodatno iritiralo. Sve je bila laž. Nisam znao gde sam. Sve se urušavalo, a da stvar bude još gora, znao sam da se vreme do zajedničkog gostovanja u Mom stavu sve brže osipa. Morao sam da se prizovem razumu, ali bilo je jače od mene.
„Bila je sa svima. Vampirska kurva.“ Gađao sam Unu slikom obeščašćenog Daboga, ali ju je Šulc uhvatio tik pred njenim licem, no koliko god brz bio prolio je pivo po ruci.
„Moja mala kurva vavilonska.“ Prekrio je usta vlažnom šakom. „Ups. Pogrešna religija.“
„Čekajte, čekajte!“ Mićićka je sad podigla obe ruke. Pored naočara, sada sam primetio i da je nalakirala nokte, što gotovo nikad nije činila. „Čak i da je dotična, kako kažete, stupila u seksualni odnos sa pomenutima, šta to dokazuje? Nećemo valjda sad da morališemo? Ma dajte, pa politeističke religije su praktično izmislile orgije! Bogovi su poznati po tome.“
„Naravno da nije moral u pitanju. Problem je u tome ko je, zapravo, šta je ona.“
Mićićku je ovo očigledno silno zabavljalo. „Vampir?“
„Jedan od novih, super vampira. Još jedan dodatni dokaz onima koje sam već pokazao. Dnevni šetač. Toplokrvni vampir.“
Šulc je zavrteo glavom i popravio kravatu. „To ništa ne dokazuje...“
„Pustite, pustite.“ Novi okvir, lakirani nokti, pa i to kako je bila dodatno odsutna – mora da je našla dečka. „Moram ovo da čujem.“
Duboko sam udahnuo. „Sam taj čin koji bi po svetu kakvim ga je Svarog stvorio trebalo da stvara život, u ovom slučaju uništava život. Samim tim što je ona vampir, jedini život koji može da se ugasi je...“
„Vaš?“ Mićićka kao da je napokon počela da shvata.
Šulc je kao svaki pravi negativac želeo da barem nekome obznani svoj zločin: kud ćeš bolje nego žrtvi? Smatrao je to svojim remek-delom i nedostajao je još samo potpis autora. Zato je i došao u štab. Una mu je bila trofej, a u stvari pištolj koji se još puši.
Listao sam događaje u glavi i odmah otpisao Peruna i Striboga jer sam ih video sa Unom. Mogao sam da otpišem još nekoliko njih, pošto se dobrog dela žurke nisam sećao. Misli su me ponovo otgrle iz realnosti Mog stava i vratile na susret sa Šulcem.
„Morana.“
Na trenutak je skrenuo pažnju sa šake koju je brisao o majicu. „Ne razumem?“
„Čak i ako je bila sa svim bogovima...“
„Da?“
„Čak i ako... nije mogla da bude sa Moranom.
„Da.“
„I sa Vesnom.“
Pružio je Uni načetu konzervu. „To je tačno. Ali.. kad vi nestanete, koliko dugo će one opstati, pre nego što počnu da blede? Ajde, reci mi jednu religiju u kojoj je žena glavna faca? Maca pojela jezik? Tako da...“
„Auh, auh, auh!“ Mićićka je mahala fasciklom, a prema onome što sam ugledao na monitoru, zaključio sam da je od režije tražila moj krupnjak. Čim je shvatila da se kamera ponovo prebacila na nju, brzo se vratila u ulogu. „Kakva emisija! Svašta sam videla ovde. Ljudi su spremni da smisle najrazličitije laži da ocrne suparnike. Ali, ovo...“
„Nisam došao da ih ocrnim.“
„Niste? A zašto ste onda došli?“
„Hm, kako da počnem...“ Stisnuo sam slepoočnice i pokušao da preguram glavobolju koje je postajala gotovo neizdrživa. „Kad su nas druge religije potisnule, odnosno jedna religija, shvatio sam to kao svoj zadatak, dužnost šta više, da istražim šta je to što je tako učvrstilo tu religiju, šta je to što je učinilo da zgromi one koje su joj prethodile. Da se razumemo, slovenska religija, naš panteon, nije ni po čemo bila previše staromodna, čak ni zastrašujuća...“
„Mislite na žrtvovanja?“, reče Mićićka.
Klimnuo sam glavom. „Recimo, žrtvovanja. Kod nas ih nije bilo, ali opet, nova religija nas je lako potisnula. I zato sam se pitao šta je to što oni imaju a mi nemamo, i sada zahvaljujući“, pokazao sam rukom na Šulca koji je sa nesigurnim osmehom očekivao kraj moje tirade, „njemu, preći ćemo na viši nivo.“
Ni Mićićka ni Šulc nisu bili u kadru koji i dalje nije mrdao sa moje face, tako da su mogli do mile volje da gestikuliraju jedno drugome, što su i činili bez blama. No, kada su završili sa time, Šulc je samo slegnuo ramenima: Nemam pojma o čemu priča.
Mićićka je ipak odlučila da od mene dobije odgovor. „I šta je to?“
„Žrtva“, rekoh. „Ali ne religija koja zahteva žrtve svojih sledbenika. To je staromodni koncept. Već religija u kojoj stradaju oni od kojih se to ne očekuje. Jahve je mogao da sačuva, odnosno poštedi, svoga Sina, ali Sin to nije hteo. Gledao je na to kao na dugoročnu investiciju. Da, cena je visoka. Njegov život. Ali šta je postigao? Mislite da bi ga se neko sećao, da bi bio to što jeste, i njegova religija sa njim, da se izmakao? Naprotiv, umro je na mestu gde je imao najviše publike.“
I Šulc i Mićićka su me netremice gledali. Pogledao sam svoj lik u monitoru i već sam mogao da ga zamislim kao nekakavu vrstu moderne ikone. Vorholovski – ili još bolje benksijevski – print za dvadeset prvi vek. Nije čak bilo potrebe ni da se svodi paleta boja, lice mi je bilo posmrtna maska.
„Zanimljivo, ali...“
„...nisam odgovorio na pitanje?“, rekoh.
„Da.“
„Zašto sam došao u Moj stav?“
Mićićka se oslonila na laktove i svu svoju pažnju usmerila na mene. „Da, to nas sve zanima.“
„To što sam rekao za takozvanog Sina – mislim da je pametno umro. Za to vreme, učinio je najviše što je mogao. Ali, čini mi se da je došao trenutak da se ode još dalje...“ Udahnuo sam, a kad sam napokon progovorio, krv je iz usta pokuljala zajedno sa rečima. „Došlo je vreme da jedan bog umre pred kamerama.“