Beogradski pisac i novinar Ivan Nešić objavljuje prozu od 1981. godine u brojnim časopisima i dnevnim listovima, kao i intervjue, kritike i pikaze u magazinima Rock Express i Metal Express. Objavio je zbirke priča Rigor mortis (1997) i Jedan na jedan (2009).
* * * * *
Moj suprug parkira svoj veliki crni karavan uz ivičnjak, ali ne gasi motor: zna da sam spremna i da ću izaći za koji trenutak. Nestrpljivo ga iščekujem, kao da su prošli sati od kako smo se čuli telefonom. Obično izbegavam da ga zovem u firmu jer ga to nervira, i to radim samo kada je krajnja nužda. Ali danas sam ga zamolila da ranije izađe s posla; zbog toga često gledam kroz prozor i palim novu cigaretu na dogorevajućem opušku prethodne.
Otvaram ulazna vrata i guram ključ u bravu sa spoljne strane, ali se setim da sam cigarete i upaljač ostavila u kuhinji. Otrčim i uzmem ih sa stola. Stavim ih u džep jakne i zatvorim vrata; dva puta okrećem ključ u gornjoj i donjoj bravi. Guram ga u isti džep gde su cigarete dok silazim niz prilaz najbrže što mogu. On mi iz kola otvara vrata i prekorno me gleda.
„Pokušavaš da se polomiš?“
Primedba u formi pitanja nije izrečena zbog zabrinutosti za moje zdravlje, već straha. Pre dve godine sam se povredila izlazeći iz istih ovih kola (naprsnuće fibule desne noge zbog čega sam u gipsu provela mesec dana), i on me na to podseća kad god mu se učini da radim nešto nepromišljeno ili s nedovoljno pažnje. Moj suprug je u strahu za sebe, užasnut je pomišlju da ću mu pasti na grbaču. Kao da sam ja kriva što sam zapela za pojas čiji je mehanizam za uvlačenje bio pokvaren.
Ubacujem se na suvozačevo sedište i izvijam se da ga poljubim. On namešta glavu i istura obraz, ali ne pomera se više od toga jer je sputan pojasom. Čekinje na licu neprijatan su podsetnik da smo zaboravili da mu kupimo sapun za brijanje.
„Šta je toliko hitno da nije moglo da sačeka vikend?“, kaže dok isparkirava automobil.
Čekam da me pogleda, ali njegova pažnja je usredsređena na vožnju. Prepričavam mu telefonski razgovor dok prolazimo pored kuća s velikim prednjim dvorištem i izbijamo na raskrsnicu sa semaforom. Nastavljam kao navijena, pokušavam da mu dočaram sav traj strah koji se mogao namirisati iz svake izgovorene reči. On povremeno klimne glavom, koliko da mi pokaže da je čuo šta sam rekla, ali i dalje gleda ispred sebe.
„Stani tamo“, kažem mu, pokazavši na prodavnicu, ali on prolazi ne zaustavivši se. „Zašto nisi stao“, pitam i čujem u sopstvenom glasu prizvuk revolta.
„Ne smem tu da parkiram“, kaže on. „Panduri jedva čekaju da ti na takvim mestima uzmu pare.“
„Nigde nisam videla pandura.“
„U tome i jeste stvar“, kaže on. „Oni su nevidljivi običnim ljudima. Uostalom, šta ti treba iz prodavnice? Cigarete?“
Odmahnem glavom. „Ne“, kažem. „Htela sam da im kupim nešto.“
„Šta da kupiš?“
„Nemam pojma“, kažem. „Šta se nosi u ovakvim prilikama? Voće? Neki sok?“
Moj suprug ćuti. „Hajdemo negde na piće“, naposletku kaže kao da do njega nije doprla ni jedna jedina reč.
Isprva pomislim da nisam dobro čula, ali on još kaže: „Ti i ja. Kao nekada... Šta kažeš?“
„Oni nas čekaju...“
„Neće pobeći... Jesi li im rekla u koliko sati dolazimo?“
Odmahnem glavom.
„Eto, vidiš“, kaže. „Imamo vremena da popijemo jedno piće. Baš bi mi prijalo. Samo jedno i ništa više.“
Nastavljamo da se vozimo. Ne prigovaram mu i on skreće na stajalište restorana s brzom hranom. Tek nekoliko automobila je na asfaltiranom parkiralištu. Ulazimo i biramo jedan sto kraj izloga, malo dalje od zvučnika iz kojih dopire neki soft pop. Ubrzo nam se pridruži kelnerica, odevena u crvenu košulju kratkih rukava i crne pantalone sa ispeglanim šavom na koji bi čovek mogao da se poseče. Iznad njenih grudi, kod levog džepa, nalazi se pločica sa natpisom Doris. Naručujem kafu i pitu od borovnica, a suprug uzima pivo. Doris se zahvali i ode.
„Možeš li da budeš manje upadljiv.“
On pilji u mene s tim dečačkim izrazom zbunjenosti na licu, ali ja ne dozvoljavam da me njegova gluma zbuni.
„Manje zveraj u njene sise“, kažem ravnodušno.
„Samo sam pogledao šta piše na pločici“, kaže on.
„Mogao si izdaleka da pročitaš njeno ime, ali ti si nastavio da buljiš kao da je na tome siže nekog romana. To je tako ponižavajuće.“
„Nije mi bila namera da te ponizim.“
„Nisi ponizio mene, već nju. Ali ti to ne kapiraš, zar ne?“
Odmahuje rukom, kao da će na taj način oterati probleme poput roja dosadnih letnjih mušica, na kraju krajeva ljut što je svojim ponašanjem izazvao moj prezir. Sad ćuti, osramoćen i zagledan kroz prozor ka parkingu na kome se ništa ne dešava. Doris stiže s porudžbinom. Spušta moju kafu i pitu i njegovo pivo, ali moj suprug se i dalje pravi da gleda napolje. Tačno znam šta radi – gleda u kelniričine sise u odrazu. Oćutim: mala zaista ima dobre grudi, pitam se kakve bi bile pod mojim stiskom. Verovatno čvršće nego moje.
Srknem kafu i izvadim cigaretu iz paklice.
„Moraš li?“, kaže on.
Pokazujem mu prema delu za nepušače, ako mu se baš ne sviđa to što sam pripalila cigaretu. Otpuhnem dugačak dim i prekrstim noge. Zar je zaista pomislio da ću piti kafu bez cigarete? Pomišljam da me ni posle svih godina braka uopšte ne poznaje.
Popio je pivo, pa naručio još jedno. Toliko o jednom piću. Ništa mu ne govorim. Ali ne odobravam da pije i vozi, iako je dobar vozač i ne rizikuje. Na polovini druge flaše, on kaže: „Mogu li da te zamolim nešto?“
„A ne“, kažem i pripretim prstom. „Znam šta ti je na umu. Oni su i tvoji prijatelji, i nećeš se izvući.“
„Oni jesu moji prijatelji, samo... Ne osećam se najbolje“, kaže moj suprug.
„Ne osećaš se najbolje?! Sad si prevazišao samog sebe!“
„Hajde, znaš da nisam dobar u tim stvarima. Ne znam kako da se postavim.“
Skrećem pogled s njegovih očiju i gledam po restoranu. Ima istine u tome što je rekao. Moj suprug u nekim situacijama zaista ne ume da se razumno ponaša.
„Fali mi ono...“, kaže on i pucketa prstima. „Kako se to kaže...“
„Empatija?“
„E, to! Fali mi ta empatija.“
„Previše se plašiš, dušo“, kažem pomirljivim tonom. „Oni očekuju malo saosećajnosti sa situacijom u kojoj su se našli, to je sve. Niko od tebe ne traži da preuzmeš probleme i podmećeš se za drugoga.“
Gasim cigaretu, a moj suprug izmiruje račun kod Doris. Ne sme da podigne glavu, gleda u svoje ruke i novčanice u njima. Okrećem se i izlazim napolje, dajem mu priliku za još jedan pogled.
* * * * *
Uplakana žena, koju bih jedva prepoznala da nisam znala o kome se radi, otvorila nam je vrata, stiskajući papirnu maramicu u ruci, a oči su joj bile naduvene i krupne kao dva plava meseca. Zagrlila sam je i ona poče da rida na mom ramenu. Jecala je izvesno vreme da bi me konačno pustila i obrisala suze. Moj suprug promrmlja nešto i šmugnu pored nas.
Slegnula sam ramenima. „Ne ume da se nosi sa situacijom.“
„Razumem ga“, reče ona. „Od kako sam čula, ni ja se ne ponašam normalno.“
„A tvoj muž? Kako je on?“
Odmahnula je rukom. „On teši mene, možeš misliti!“
Ušla sam u kuću. Dok je zatvarala vrata, ponovo sam primetila tipa koji se vrzmao oko kanti za đubre preko puta kuće, svaki čas gledajući u našem pravcu, od kako smo suprug i ja izašli iz kola. Rekla sam joj to, a ona iskrivi lice. „Susedi... Namirisao je da se nešto događa. Ti ljudi su kao lešinari, mogu da osete krv i pre nego što se prolije.“
Predsoblje je vodilo pravo u kuhinji, a sa leve strane hodnika nalazila su se vrata dnevnog boravka i kupatila. „Idem da vidim gde je nestao ovaj moj“, rekla sam, a ona klimnu i uđe u sobu.
Naravno, zatekla sam ga kako bulji u frižider.
„Da li si ti uopšte normalan?“
On se uspravi i pogleda me. „Imaju jagode“, rekao je pokazujući prstom. Ne vidim unutrašnjost jer mi otvorena vrata zaklanjaju pogled. Piljim u njegovu šaku na vratima frižidera i pitam se kako sam mogla sebi da dozvolim da me ta ruka dodiruje, miluje, da ti prsti ulaze u mene.
„Pa“, kažem srdito. „Šta bi trebalo da drže unutra? Komšijsku mačku?“
Gleda me netremice. „Jesen je a oni jedu jagode... Zar ti to nije čudno?“
„Možda su smrznute?“
„Nisu“, kaže on. Uzima jednu i zagleda se u nju. Jagoda je velika i rumena kao trbuh komarca napijenog krvlju i, kada ju je zagrizao, prokrvarila je po njegovim prstima slatkim sokom. Pojeo ju je u dva zalogaja a peteljku ubacio u prednji džep pantalona. Izvadio je flašu piva i zatvorio vrata.
Vratili smo se u hodnik i prišli zastakljenim vratima dnevnog boravka. Nikakvi pokreti nisu mogli da se nazru kroz mutno, žuto staklo i ja pokucah.
„Primamo goste samo ako darove nose“, začuh muški glas. Opsovah u sebi. Smetnula sam s uma da nismo svratili do prodavnice. Odškrinula sam vrata i promolila glavu.
Ležao je na krevetu i čitao novine. Kad sam otvorila vrata, on ih spusti i pogleda me preko naočara.
„Uplašio sam se da ću prvo ugledati tvog muža, a to ne bi bio dobar znak“, reče on i osmehnu mi se.
Prišla sam preko sobe i zagrlila ga. Poljubila sam ga u obraz, a on pređe rukom po mojim leđima i preko kopče na brushalteru. „Dobro izgledaš“, rekla sam.
„Trenutno“, rekao je i kiselo se osmehnuo. Moj suprug se uvukao za mnom i podigao flašu u pravcu čoveka na krevetu. Ako bude rekao ’nazdravlje’, šutnuću ga u međunožje.
„Rekao bih ti da se poslužiš pivom, ali vidim da si to već uradio“, reče naš domaćin i podiže se u sedeći položaj.
Smestili smo se preko puta u naslonjač, a domaćica nam privuče stočić i pruži podmetač za flašu. Napetost se osećala u vazduhu i trebalo je probiti led. Na sreću, prvi je to uradio onaj od koga se to možda najmanje očekivalo.
„Verovatno se pitate kako je došlo do ovoga?“, reče čovek na krevetu.
Klimnula sam, a moj suprug je potegao iz flaše.
„Kako to občno biva, otkrili su ga slučajno. Što bi se reklo, to je bila sreća u nesreći. Ali, postoji jedan problemčić...“
Čekala sam nastavak i znala sam da neće biti dobar. Osećaj nelagodnosti i teskobe i dalje je bio tu, kao da smo snosili krivcu što i sâmi nismo bili teško oboleli.
„U pitanju je tumor pankreasa.“ Glas mu je zadrhtao, ali se on brzo pribrao i nakašljao. „Nije ga moguće odstraniti operacijom, tako da mi preostaju hemoterapija i zračenje. Naravno, moj lekar ne želi da daje nikakva predviđanja o daljem toku bolesti, ali statistika kaže da više od devedeset pet posto obolelih umre najkasnije dve godine posle postavljanja dijagnoze.“
Uzdahnula sam i zagrizla usnu. Mašila sam se za kutiju cigareta, ali sam pocrvenela shvativši šta sam uradila.
„Samo napred“, rekao je. „Malo dima neće me ubiti. Za to će se postarati moje sopstveno telo. Uostalom, daj i meni jednu.“
Pogledala sam njegovu suprugu, ali ona ništa nije rekla, niti je bilo čime pokazala želju da se suprostavi muževljevoj odluci. Činilo se da je odsutna duhom, i niko joj na tome ne bi mogao zameriti.
Pripalila sam mu i za divno čudo, on koji je čitav život bio nepušač, uvuče dim u pluća kao iskusni nikotinski zavisnik. „Eto, bespotrebno sam lišio sebe jednog zadovoljstva“, rekao je gledajući u žar cigarete. Uvukla sam dim kada sam krajičkom oka primetila da mi je suprug uzeo kutiju cigareta i izvadio jednu.
„Mislio sam da si ostavio duvan“, reče naš prijatelj.
„Odavno“, rekao je. „Zaboravio sam koliko je vremena prošlo. Ali to ne znači da vam se u ovom trenutku neću pridružiti.“
„Kad si u Rimu radi što i Rimljani“, rekla sam i pružila mu upaljač. Pripalio je cigaretu, povukao dim i zažmurio. Na kraju je otpuhnuo dim, šumno, i rekao: „Sad se sećam zašto sam tokom krize bio u stanju da ubijem za cigaretu.“
Ćutali smo i pušili u tišini, potpuno prepušteni ritualu, svi osim njegove supruge, i to nam je savršeno odgovaralo. Nekome sa strane, možda bismo ličili na vremenske putnike koji pohotno posežu za zaboravom u nekoj opijumskoj pušionici iz devetnaestog veka. Dim je stvarao kratkotrajne oblike dok se peo u visinu i tu se rastakao, iščezavao tik ispod tavanice. Ili su naša čula bila nedovoljno fino podešena da bi primetila da postoji još toliko toga.
„Pre neki dan, čovek je skočio s krova naše zgrade”, reče ona pogledavši u mene. Podišli su me žmarci i malo pepela s vrha cigarete palo je na moje pantalone. Obrisala sam ga rukom, a ona je dodala: „Pao je tu, na pločnik, tik ispred našeg prozora.“
„Verujte mi na reč, bolje vam je da nikada nešto takvo ne vidite“, reče čovek na krevetu. „Bilo je kao grom iz vedra neba.“
„Nije kriknuo dok je padao?“, upitala sam.
„Draga moja, samoubice ne viču kada polete. Znaš zašto?“
Odmahnula sam glavom.
„U svojim mislima, oni su pomireni sa ishodom. I pre nego što se bace sa ko zna kog sprata, oni su već mrtvi. Udarac o tle je samo fizička potvrda tog stanja.“
„Stvarno veruješ u to?“, upitala sam ga.
Klimnuo je. „Na neki način i ja sam poput tih nesrećnika. Neću vikati dok padam jer sam se pomirio sa sudbinom.“
„Ne govori tako“, reče ona.
„Ko umre u strahu, prde mu na sahrani“, reče moj suprug. Pogledali smo ga. „Ne sećam se gde sam to čuo.“
„Koji je pa tebi đavo?“, nisam mogla da se suzdržim.
Poigravao se praznom flašom i prelazio pogledom po nama. „Idem po još jedno“, reče on.
„Donesi i meni“, reče domaćin. „Devojke?“
Odbila sam. „Moram da vozim.“
„Naravno“, reče on. „Ja nisam bio te sreće. Moja lepša polovina nije vozač.“
Njegova supruga pocrvene i obori glavu.
„Ali joj to nikada nisam uzimao za zlo“, nastavio je. „Čak sam joj zahvalan što sam mnogo puta ostao trezan u situacijama kada bih, da je bilo drugačije, verovatno napravio budalu od sebe.“
Moj muž se vratio s dva piva. Pogledala sam kroz prozor i zamislila kako izgleda kad ti se neko ubije ispred dnevne sobe, praktično pored stolice iz koje gledaš televizor. Da li je, dok je padao, mogao da oseti miris gardenija sa terase?
„Ipak, nije sve tako crno“, reče naš prijatelj. „Predložili su mi da se priključim grupi za pomoć obolelima od raka. Fini neki ljudi. Imamo jednog alkoholičara, zatim zavisnika od morfijuma, i nekoliko teških depresivaca kojima se neprestano po glavi vrzma jedno isto pitanje: Zašto baš ja? Probaj da provedeš pola sata u njihovom društvu, i poželećeš da se baciš s vrha zgrade. Ko bi ga znao, možda je tip što nam je aterirao ispod prozora bio u nekoj sličnoj grupi za podršku.“
„Ne budi tako zajedljiv“, reče njegova žena. „Samo su hteli da ti pomognu.“
„Toga se najviše plašim – njihove pomoći“, rekao je. „Da li znate koliki je biznis to sranje s hemoterapijom? Milioni obolelih širom sveta, a gospoda iz farmaceutskih kompanija prošle godine uložili su više para u reklamnu kampanju nego u istraživanja. Živimo u vremenu kad su lekari postali pogrebnici jer je bolest, dragi moji, najunosniji biznis. Što teža, to bolje. Zbog toga sam odlučio da se neću trovati. Ne dam da se bogate na mojoj nesreći.“
„Ne govoriš to valjda ozbiljno?“, reče ona.
„U životu nisam bio ozbiljniji“ rekao je. „Rešio sam da idem na alternativnu varijantu lečenja – ulje od kanabisa.“
Naš domaćin je zastao, verovatno željan reakcije i izraza podrške za svoj naum, ali nas troje smo mudro ćutali.
„A kad smo kod kanabisa“, reče on, „hteo sam da vas nešto zamolim dok ste ovde – da li još imate onu nargilu?“
Klimnula sam. Kupili smo je odavno na buvljaku, ali nismo je koristili godinama.
„Mogu li da je pozajmim dok... znate već, dok traje ovo sranje?“
„Naravno“, rekla sam. „Jel’ tako, dragi?“
„A? Naravno, naravno... Sigurno da možeš.“
„Odlično“, rekao je i dokrajčio pivo. „Čovek je vreća ispunjena krvlju, kostima i govnima. Najviše govnima. I baš na to je ličio taj tip – bačeni džak iz koga su se prosuli krv, kosti i mnogo govana. Zamislite kako bi bilo da su umesto toga ispali njegovi snovi. Svud po pločniku naša najintimnija nadanja i želje. Mislim da bi to bio lepši prizor... Mada, ko bi ga znao, možda i grešim...“
Zagledao se u praznu flašu iako se na njoj, pretpostavljam, nikada neće materijalizovati odgovor na ono famozno zašto? Zašto baš ja? I zašto sada? Ne znam šta su njih dvoje imali na umu, ali svi ljudi prave planove za budućnost, ma koliko ovi bili nerealni. Sanjamo na javi, a onda nam nečije telo bubne pored prozora i snovi se rasprše kao oblak pare.
Naš prijatelj je ponovo legao na krevet, a njegova žena mi je očima dala znak.
„Moramo da idemo“, rekla sam i povukla supruga za rukav. On me bezizražajno pogleda i reče: „Idemo? Kako ti kažeš...“
* * * * *
Vozila sam u povratku, a moj muž je dremao na sedištu pored mene. Bilo je mračno i počela je da sipi kišica. Na ulicama gotovo nije bilo automobila. Zaustavila sam se na semaforu a on je stavio ruku na moje koleno. Pogledala sam ga krajičkom oka i vratila pogled na put.
„To je baš bez veze“, rekao je.
„Šta to?“
„To sa bolešću...“
Ništa nisam rekla. Nisam ni znala šta bih kazala na to. Naravno da je sranje, ali ko nas išta pita. Zavukla sam ruku u džep da bih uzela cigarete, ali sam tamo samo napipala ključeve. Opsovala sam u sebi: mora da sam ih ostavila u kući naših prijatelja.
Pomislila sam na ono što je naš prijatelj rekao o farmaceutskim kompanijama i njihovoj zaveri protiv ljudi kojima bi trebalo da pomažu. Onda sam primetila da prolazimo kraj istog onog stajališta u čiji smo restoran svratili kada smo dolazili: upitala sam se da li bih, kad bismo se tu zaustavili i kada bih ušla na ulaz za osoblje, u sporednim prostorijama zatekla Doris koja se presvlači na kraju svoje smene i vadi iz bluze velike grudne proteze umesto dojki amputiranih zbog kancera.
„To je život“, promrmljala sam. Mislila sam na to kako sam zaboravila cigarete kod prijatelja; mislila sam na to kako me više ne zanima kakve bi Dorisine grudi bile pod stiskom mojih ruku.
„Kaži mi da me voliš“, reče on.
Iznenadio me je, priznajem. Zaustila sam da nešto kažem, ali sam samo glasno uzdahnula. Proklet bio, uhvatio me je nespremnu. Možda sam i sâma želela da to izgovorim, trebalo je to uraditi pre nego što je zatražio, ali sada je bilo kasno.
„Ti znaš da te ja volim“, rekla sam.
„Znam... Samo bih voleo da čujem kako to izgovaraš.“
Pokušala sam, te dve reči su mi stvarno bile na vrhu jezika, ali nikako nisu uspevale da se skotrljaju do usana, suvih od ispušenog duvana, i ja sam ih ovlažila jezikom.
Usredredila sam se na put pred sobom i nastavila da vozim. Prošli smo prodavnicu kod koje sam u odlasku tražila da stanemo i ja sam se zapitala zašto se nismo zaustavili da kupimo cigarete.