Goran Gocić je diplomirao anglistiku i magistrirao medije i komunikacije. Napisao je poglavlja u petnaest knjiga o masovnoj kulturi – pored ostalih, u zbornicima Degradirana moć: Mediji i kosovska kriza i Želimir Žilnik: Iznad crvene prašine, koji su objavljeni na po tri jezika. Gocić je radio kao novinar i urednik u tridesetak medijskih kuća, i dobitnik je više nagrada za svoje eseje. Objavio je studije: Endi Vorhol i strategije popa i Emir Kusturica: Kult margine. Autor je dugometražnih dokumentarnih filmova Bloody Foreigners i Balkanski dnevnik: Bugarska. Radovi su mu dosad prevedeni na deset jezika. Njegov prvi objavljeni roman, Tai (2013), dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine.
* * * * *
Dragi Gorane,
Čestitam vam što ste dobili poziv da date prilog u zborniku o teorijama zavere. Uprkos mom dugogodišnjem istraživanju te neobične građe, ja nikad ne dobijam takve pozive. Ali da vama pomognem da zavirite iza fasade, da dođete do istine, za mene je dovoljno velika čast.
Pre toga hteo bih da vam i sam uputim par reči koje se tiču teme.
Kao što znate, živeo sam i radio u više zemalja. Moram vam reći i ono što vam je zasigurno već poznato: svaki narod ima svoju specijalnost. Umberto Eko kaže: „Englezi su moralizirali, Amerikanci merili i definisali, Evropljani, naročito Italijani i Francuzi, teoretisali.“ Možda je u pravu.
Ja sam pak čuo kudikamo precizniji rezime od jednog srpskog biznismena – Nemci su oduvek bili dobri u proizvodnji. Pogledajte nemačke solidne automobile, njihove neuništive kućne aparate. Englezi su dobri u strategiji: iako su izgubili skoro sve svoje dominione, njihov uticaj je još prisutan. Englezi su se održali kao vladari iz senke. Za Italijane, pak, trans začet u Renesansi i dalje traje. Oni su opsednuti lepotom: pogledajte italijanske modne kreatore, njihov industrijski dizajn.
Šta je, međutim, specifično za Srbe? Šta oni imaju više nego drugi? U čemu prednjače? Na šta mogu da se oslone? Šta mogu da ponude svetu?
Mislim da ste vi Srbi po jednoj osobini vrlo specifični. Koja je to osobina, pitate me vi. Reći ću vam. Pominjete i našeg zajedničkog prijatelja L-a. Kad smo već kod srpskog i L-ovog nedovoljno ispitanog, premalo zapaženog, dokazanog, dijagnostifikovanog i na kraju nedovoljno lečenog ludila, mogu da, povodom svega toga, iskažem vlastiti sud.
Srbi su, naime, dobri upravo u teorijama zavere. To je vaša specijalnost. Najluđe – a samim tim i najrealnije – srodne teorije sam čuo ili od Srba ili u Srbiji. Gde god da se okrenete, od taksista do kafanskih mudraca, od neznalica do akademika, od đačića do staraca, svi kultivišu, razvijaju, raspredaju i šire vlastite poglede na skrivenu suštinu stvari; sve vrvi od podlih konspiracija, tajnih planova, naivnih masa i velikih istorijskih zabluda.
Ova nacionalna razbibriga na prvi pogled može delovati jalovo i glupo – možda kao veliko i uzaludno trošenje energije i talenta. Ali, kako Srbi i ja duboko verujemo, ništa nije onako kako deluje na prvi pogled. Pa ni ova opsesija. Za vas Srbe naprosto ništa nije onako kako izgleda, kako je zatečeno, kako se tvrdi, kako svi veruju. Sve ima skriven smisao, kriptične uzroke i nevidljivo značenje. Ja mislim da je ovo neprestano pronicanje iza privida, ova neprestana bitka za suštinu, ovo otvaranje Pandorine kutije, težnja za prauzrokom, za skrivenim smislom, za nedostupnom istinom, bogomdan talenat.
To je, verujem, verovatno najbolja polazišna tačka za mnoge profesije: za programere, naučnike, preduzetnike, konstruktore, novinare, pisce, istraživače svih vrsta. Ne znam kako vi gledate no to, ali da ne bude zabune, moram priznati da fascinaciju teorijama zavere delim sa Srbima iako sam Čeh: veliki sam potrošač ovakvih teorija i ne samo što mislim da su mnoge od njih, uz male modifikacije, vrlo realne. Verujem, štaviše, da mnoge od njih zapravo kaskaju za stvarnošću.
S tim u vezi, prilažem vam i pismo koje ste tražili. Skromno dodajem da ono ne bi bilo napisano da nije bilo moje inicijative. U njemu je vrlo lepo i nadasve ispravno, sročen neobičan globalni sindrom. Delovaće vam možda da je to samo jedna od mnogih teorija zavere koja strpljivo čeka na red iako nikad neće biti prihvaćena. Ali vrlo specifičnu i tesno krojenu hipotezu na kojoj je zasnovana nisam nikad čuo u Srbiji. Tome uprkos, ona dobro upotpunjuje paralelne teorije koje su isprepletane oko nje.
Bolje je da sada zaćutim, i da reč dam onima koji znaju više od mene.
Odano vaš
Ivan
P. S. Neka stvar, bar zasad, ostane među nama. Kontakt sa mojim prijateljem, makar i posredan, može vam doneti neprijatnosti.
* * * * *
Draga braćo,
Jedan moj saborac mi se obratio s neobičnom apelom. Nažalost, nisam u situaciji da na njegovu molbu u potpunosti odgovorim. Od 1997. sam zatočen u francuskom zatvoru gde služim kaznu od dve uzastopne doživotne robije te, na svoje veliko žaljenje, nisam u mogućnosti da vam konkretnije pomognem u pravednoj borbi protiv zapadnog imperijalizma.
Verujte da su zidovi ove tamnice jedino što me sprečava u tome. Čak je i moja komunikacija sa spoljnim svetom problematična, ali uspem da proturim poneku poruku ili obavim koji telefonski razgovor (ali takve akcije, ako su otkrivene, koštaju me samice). Iako mi je preko šezdeset godina i moje telo nije hitro a oko oštro kao nekad, još sam, kao što vidite, krepkog duha.
Živo se sećam i vašeg gostoprimstva u Srbiji (tada Jugoslaviji) i nesebične pomoći palestinskom narodu u borbi protiv cionizma. To mi i dan-danas budi lepe uspomene. Moje srce je s vama. Čitam svu raspoloživu štampu i pratim vesti. Želeo bih da vam uputim, ako mi dozvolite, jedan dragocen savet.
Savet se tiče, s vašim dopuštenjem, ludila. Vašeg ludila. Pre nego što se namrštite i uvredite, sabraćo i saborci, pre nego što napustite ovu internet stranicu ili bacite ovu publikaciju na policu, dajte mi još koji trenutak svog dragocenog vremena i delić svoje dragocene pažnje. Obećavam da nećete zažaliti.
Znam, naime, da su takozvani „Ratovi za jugoslovensko nasleđe“ ostavili duboke ožiljke i ozbiljne posledice po mentalno zdravlje vašeg naroda. To me ne čudi. Protiv vas je upotrebljena sva sila ne samo konvencionalnog, već hemijskog, meterološkog, propagandnog i psihološkog rata. Sve to je bilo u opticaju još dok sam se ja vojno angažovao. Mogu samo da zamislim do kakvog stepena je ta vrsta specijalnog dejstva dovedena danas.
Naime, ludilo ostaje ludilo samo ako je nekontrolisano i iracionalno i nekanalisano i nasumično – dakle, kakvo je vaše – odlepljeno od realnosti i ravnodušno prema njoj. Ako se zadrži tamo gde je poteklo – isključivo pri svojim nosiocima – i ne prodre u vojnu i političku sferu, onda i samo onda zaslužuje tu svetu titulu.
Ako je, narotiv, bes pojedinih psihopata prema svetu, pa i prema njihovim eventualnim žrtvama, na neki način kontrolisan, to rezultira sasvim drugačijom situacijom. U slučaju da je, dakle, ludilo racionalizovano i kanalisano i usmereno prema određenim realnim (ne daj bože, strateškim ili političkim) ciljevima, onda ono nije više pusto i puko ludilo. Tada se (recimo u mom slučaju) zove teror i terorizam, a katkad (u nekim drugim slučajevima) i državni teror, državni terorizam. Meni možete verovati, jer ako se u išta razumem, onda su to ovi pojmovi.
Znam podosta i o ludilu. Zašto se, recimo, fascinantna saznanja o cirka 2% psihopata čiji je broj konstantan u svim zajednicama, pa pretpostavljam i među vama, ne bi primenjivala i u mirnodopskim, a ne samo ratnim uslovima, pitao sam se, a još pre mene pitale su se izvesne tajne službe (s kojima sam dugo održavao poslovne odnose i bliske kontakte) i donele neke nadasve interesantne i društveno korisne zaključke.
Pa evo tih novosti (bile su jednom novosti i za mene, naime, pre nego što sam ih saznao, te pretpostavljam da će biti i za većinu vas).
Naime, itekako se to ludilo primenjuje, u svim uslovima, i ratnim i mirnodopskim. Kažu da je to puka spekulacija, odnosno takozvana „teorija zavere“, ali možete me držati za reč po ovom pitanju – ipak sam ja bio taj koji je kovao mnoge zavere i pretvarao ih u stvarne pretnje i konkretne akcije. Kao i fanatizam, ludilo je korisna moneta za razne vidove terora i delovanje ove vrste.
Dakle, čitajući vesti otkrio sam da je vašem (srpskom) nepatvorenom ludaku Mihajlu Mihajloviću mrak pao na ko zna čime zaslepljene oči i on se nasumično fiksirao i usmrtio jadnu Anu Lund, benignu švedsku političarku. Kažem benignu i jadnu po svemu – osim po njenoj pripadnosti oligarhiji imperijalističkog tabora, što je, naravno, dovoljno loše po sebi. No rekao bih ipak, po relativno lošem izboru mete, da je momak hrabar, ali ne i bistar. Usuđujem se reći, ako mi dopustite da dam mišljenje, da je on zanemarljivo uračunljiv.
S druge strane, navodno nekontrolisani američki ludak (sic!) Majkl Čapman odstrelio je baš irskog levičarskog aktivistu nastanjenog u Njujorku koji je bio sposoban da regrutuje mase muzikom za radikalne ciljeve i diskretno finansirao Šin Fejn – Džona Lenona, glavom i bradom. Kakva neobična slučajnost! Dozvolite mi, molim vas, da izrazim sumnju da se ovde uopšte radi o bilo kakvoj koincidenciji.
Nema tu nasumičnosti. Cilj je izabran pažljivo, a egzekutor programiran. Siguran sam da ste čitali roman Mandžurijski kandidat. Uostalom, sam Lenon je rekao sledeće: „Naše društvo vode ludi ljudi sa ludačkim ciljevima. Mislim da nama vladaju manijaci sa manijačkom svrhom, i mislim da sam kandidat da me sklone kao ludaka zato što sam ovo izrazio. To je ono najluđe od svega.“
Ovo se, naime, dešavalo i ranije. Nije li, u istom duhu, nemačkog levičarskog aktivistu Rudija Dučkea, šezdesetosmaša koga sam i lično poznavao i koji je akutno smetao nemačkim vlastima svojim radikalnim pogledima i neprijatnim aktivnostima, 1968. godine takođe pokušao da ubije neki navodni nekontrolisani ludak, njegov sunarodnik, i nije li Dučke, iako je preživeo, kasnije umro od posledica tog atentata?
Vidite, kad sam se borio za palestinsku stvar, mi u Popularnom frontu nismo skrivali svoje akcije ni identitet izvršilaca, naprotiv – javnost delovanja i zastrašivanje bili su deo naše političke borbe. Ali kada se države odaju teroru, one, naprotiv, hoće da rade tajno, hoće da skriju ili prekinu svoje veze s navodnim atentatima i operu svoje krvave ruke.
Šta hoću da kažem? Da srpski anonimni ljubomorni psihopata nasrće na svoju mučenu ženu ili ljubavnicu i zabija joj sekiru u leđa. Imali smo i mi dosta takvih slučajeva u Venecueli. No nemački anonimni ljubomorni psihopata Ginter Parhe, pak, nasrnuo je 1993. baš na vašu teniserku Moniku Seleš koja je u tom trenutku bila najbolji sportista planete i nepobedivi reket broj jedan već od svoje osamnaeste godine – a sve to nastupajući pod omraženom jugoslovenskom zastavom (što joj je već donelo nekoliko pretnji smrću).
Sve je naglo stalo kad joj je Parhe zabo nož u leđa koji mu se slučajno našao u džepu i to usred četvrtfinalnog teniskog meča s teniserkom Magdalenom Malejevom u Hamburgu – i to pred TV kamerama. Koliko ja znam, brzo je pušten na slobodu.
I pored ovog javnog pokušaja ubistva, dakle javnog zastrašivanja, i iskaza u kojem je tvrdio da je vatreni obožavalac Štefi Graf, rečeno je da je Parhe psihotičan, ali bezopasan. Turnir u Hamburgu je nastavljen i okončan kao da se ništa nije desilo i dobila ga je Grafova. Kasnije se ispostavilo da je otac Štefi Graf zatečen u dugovima i finansijskim malverzacijama, ali veza između njega i Parhea, ili BRD-a i Parhea, ili bilo koje treće strane i Parhea nikad nije utvrđena. A verovatno ni razmatrana. Parhe je navodno radio sam: on je, kao i druge psihopate, bio i ostao usamljen u svojoj psihozi. No njegova je akcija bila vrlo delotvorna. Selešova je zastrašena, te je kasnije zatražila i dobila američko državljanstvo.
Konačno, i pored srčanog, upornog i izdašno finansiranog zalaganja i uzimanja američkog državljanstva, te zaklinjanja i igranja pod američkom zastavom, Selešova nije dobila nikakvu odštetu od organizatora turnira u Hamburgu ili bilo kakvo zadovoljenje na sudu zbog doslovno prekinute i praktično uništene karijere. To je zanimljivo, naročito za demokratske pravne sisteme, jer sam čak i ja, koji sam, ruku na srce, bio profesionalni politički aktivista, da ne kažem teroristički vođa, imao poneko fer suđenje.
Treba li da nabrajam dalje? Izvesni srpski siledžija Miladin Kovačević nokautirao je nekog pihtijastog Jevrejina u kafani zato što je ovaj pipao devojku njegovog prijatelja. Istina, možda bih i ja tako reagovao. I ja sam umeo da radim stvari u afektu, naročito kada su 1982. uhapsili Magdu. Ali ovaj čovek, očito slabe kontrole i nekanalisane energije, delao je bez politički profilisanog, dakle bez jakog razloga. S druge strane, albanske siledžije bi prebile španskog novinara u Barseloni zato što je u negativnom svetlu predstavio Albance u svom dokumentarnom filmu. Dakle ovde je na snazi sasvim druga strategija.
U pitanju je opet zastrašivanje.
Nemački medijski terorista Stefan Švarc napravio je, plasirajući gnusne i lažne informacije vrlo vešto i uporno u Bundestagu, monstrume od čitavog vašeg naroda. Verovatno ne i slučajno: zanimljivo je da je Nemačka, upravo na platformi monstruoznosti Srba i Srbije (što je izgleda njeno trajno opredeljenje u pogledu vas) izglasala svoj prvi ratni angažman izvan svojih granica od 1945.
I tako redom... srpski ludaci sa iracionalnim i samo njima znanim ciljevima protiv američkih, nemačkih i albanskih nazovi-ludaka, s racionalnim i dobro izračunatim ciljevima. Čini mi se da ćete izgubiti rat na ovoj platformi.
Setite se istorije. Vaš je nevini Sarajlija sa imenom anđela pre tačno jedan vek odstrelio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Niko, naravno, nije rekao da on nije znao šta radi, da je ludak, da su on i njegovi saradnici neuračunljivi, i da im treba psihijatrijska nega. Naprotiv, munjevito je uspostavljena direktna, racionalna i strateška veza između njega, njegove organizacije „Mlada Bosna“ i srpske vlade. Prvo se srpska zajednica u Bosni našla na udaru odmazde, a potom je i čitav srpski narod u Srbiji je proglašen odgovornim.
Pozicija srpskih ludaka nedvosmisleno je govorila o vašoj raspojasanosti, vašoj naivnosti, vašoj dezorganizovanosti. Zaključujem da su srpski ludaci i siledžije nekako više ludi budući da su slabije kontrolisani – odnosno, štono kažu, slabo povezani s maticom i njenim tajnim i javnim službama i da ne daju pet para za srpske kolektivne političke interese.
Ako nije vaše pravosuđe nezavisno, ako nisu vaši mediji nezavisni, ako nisu vaši intelektualci nezavisni, ako čitava vaša zemlja nije (više) ponosna, nezavisna i uspravna pred imperijalizmom kao što je nekad bila, onda su bar srpski ludaci potpuno nezavisni i suvereni u svom ludilu. U protivnom bi danas makar jedan od njih opalio šamar Medlin Olbrajt (jedna relativno benigna češka akcija može u tom pogledu da vas postidi), ili gađao cipelom Ditriha Genšera, pa šta košta da se plati. A medikamenti, elektrošokovi i samica im ionako ne mogu ništa, od toga može samo da im bude bolje.
Da rezimiram, prave psihopate i ludaci obitavaju u nasumičnosti: oni ubijaju članove svoje porodice, svoje supružnike, ljubavnike, poznanike, slučajne prolaznike, i dižu ruku na sebe. Ako su im meta političari, predsednici, prinčevi, novinari, politički aktivisti, sva je verovatnoća da počinioci nisu prosto ludi, već ucenjeni, programirani, iskorišćeni. Tako makar govori istorijsko (a i moje) iskustvo.
Primite na kraju puno pozdrava od vašeg
Iljiča Ramireza Sančeza
široj javnosti poznatijeg pod imenom Karlos.
(engleski nadobudni novinari nadenuše mi i nadimak Šakal)
Zatvor Klervo, Francuska.