Darko Tuševljaković je rođen u Zenici, a živi i radi u Beogradu. Prvu priču objavlio je 2002. godine i od tada je prisutan u raznim štampanim i elektronskim časopisima i antologijama. Godine 2004. dobio je nagradu „Lazar Komarčić“ za najbolju fantastičnu novelu. Piše kraću i dužu prozu. Bavi se prevođenjem i muzikom. Do sada je objavio roman Senka naše želje i zbirku priča Ljudske vibracije.
* * * * *
„Šta misliš, zašto Ujedinjene nacije nemaju predsednika, nego samo generalnog sekretara?“
Počeo je novogodišnji vatromet. Njeno pitanje se izgubilo u opštem ludilu na trgu, dok se Đule Van Gog sa bine drao u mikrofon i čestitao nam svima nešto. Valjda ne opet Novo uvo. Niko ga nije razumeo. Ako se moglo suditi po dočeku, godina će nam biti poluslepa i nagluva.
I pripita, doduše.
„Molim?“
„Kažem, nije slučajno to što Ujedinjene nacije nemaju predsednika, nego samo generalnog sekretara. Priča se da u sedištu u Njujorku postoji jedna soba rezervisana za predsednika. Prazna je, sa velikim prestolom i velikom metalnom rukavicom pričvršćenom za desni rukonaslon.“
„Ko priča?“
„Šta?“
„Ko to priča?“
„Imaš na internetu.“
„Tamo sve ima.“
Pogledala me je ispod obrva, dok joj je vatromet bleskao iz očiju.
„Kad se predsednik pojavi“, nastavila je, „ubaciće ruku u rukavicu i to će označiti početak kraja. Biće to ruka prekrivena krljuštima i ona će nam svima presuditi. Diktatori? Globalno zagrevanje? Amerika? To je smešno.“
„Molim?“
Ruka u kojoj sam držao plastičnu čašu sa šampanjcem zadrhtala je i morao sam da se odmaknem od Sunčice da joj ne upropastim uniformu. Kako mi je nekoliko puta naglasila, to nije bila uniforma devojke sa šaltera za čekiranje bagaža, njihove su bile tamnije i malo lepše. Rekao sam da putnik na aerodromu prvo na njih naleti i one mu posle, dok je međ’ oblacima, ostaju u sećanju. Očekivao sam ljubomoru, ali nije ček-in bio ono što je Sunčica želela. Na aerodromu niko ne voli prtljag.
„Ti ništa ne veruješ šta ti pričam za predsednika!“
Podigao sam čašu sa šampanjcem do svog uha.
„Ja te ništa ne čujem.“
Osvrnula se po masi po kojoj su padale konfete, kao da traži novog sagovornika.
Ruka prekrivena krljuštima?
* * * * *
Sunčica.
Upoznao sam je mesec dana ranije, na žurci kod poznanika koji je bio zemaljski stjuard i instruktor joge. Ženski Petko, na prvi pogled, a zapravo je bio mnogo više od toga. Tvrdio je da je uspešan zbog izuzetne savitljivosti uma i tela, ali ja sam znao da je to zato što je delovao feminizirano. Mislile su da su sigurne. Mogle su da ga štipkaju i vataju, kao da je jedna od drugarica. Ali on to nije bio. Kad bi im ga Aca uvalio, već bi bilo kasno.
Sunčica se na toj žurci dosađivala, tako da sam joj posle kraćeg merkanja prišao i ponudio da je odvedem negde gde ne toče samo cveklu & šargarepu. Završili smo u Optimistu, lokalu sa pravim imenom. Njena spremnost da provede veče sa mnom i pristane da me ponovo vidi zaista je ulivala nadu. Tri dana kasnije, romantiku prvog izlaska zamenila je suvoća drugog susreta.
Ispričala mi je svoju životnu priču. Počinjala je na Vračaru, gde su se nalazile osnovna i srednja škola, a završavala se u Surčinu, na koji je sletela odmah posle poslednjeg srednjoškolskog zvona.
„Zemaljska stjuardesa od osamnaeste? Baš nisi imala vremena za zezanje.“
Nisam bio u pravu, jer po njenim rečima, ceo joj je život zezanje. Pogotovo posao na aerodromu. Prođe ti kroz šake stotine ljudi dnevno, stalno upoznaješ nove face, slušaš nove priče, gledaš avione. Čoveče, gledaš metalne zmajeve kako se dižu sa tla i svakog dana se pitaš kako je uopšte moguće da polete.
„I znaš šta? To i nije moguće. Desi se čudo, svaki put. Zamisli da radiš na poslu na kom se svakodnevno, svakih pola sata, dešavaju čuda.“
„Blago tebi kad voliš svoj posao.“
Odmahnula je glavom.
„Volim avione.“
„Čudo da onda nisi prava stjuardesa. Mislim, ne ’prava’, nego ona leteća.“
Iskrivila je usne u osmeh.
„Muka mi je u avionu.“
E, to je stvarno bio bedak. Da ti se životna priča završi tamo gde zapravo treba da počne. Naša je započela te večeri, odgovorom na nepostavljeno pitanje: „Možeš kod mene, samo da ne probudimo Bakija.“
Nažalost, Baki je imao lak san i počeo je da laje pre nego što smo stigli do brushaltera. Dok ga je ona ubeđivala da je „čika naš prijatelj“, proučavao sam zidove Sunčicine spavaće sobe. Slike zmajeva i zmija, fotografije aviona, dve, tri slike Bakija kako se plazi u kameru.
„Nešto ne vidim mnogo to ’zezanje’“, rekao sam u šali, ali Baki me je shvatio ozbiljno. Zalajao je još par puta pre nego što je pristao da se povuče u kuhinju.
„Radim po smenama. Videla bih što bi ti izlazio mnogo. Baki je moj najverniji prijatelj. Uvek je sa mnom. Ne treba mi mnogo drugih ljudi.“
Ljudi?
„Gde ćeš za Novu godinu?“
„Nigde. Slobodna sam tek od jedanaest i biću mrtva.“
„Zar iko leti za Novu godinu?“
„Znaš ko ne leti?“, pitala je i znao sam.
* * * * *
„Stvari koje su te učili u školi nisu tačne“, rekla je te novogodišnje noći, negde oko 2 ujutro, dok smo ležali na njenom krevetu prepunom Bakijevih dlaka. „Istorija čovečanstva je lažna, sve vreme skrivaju činjenice od nas.“
„M-hm“, rekao sam, zagledan u staklenu suknjicu lustera koja je, obasjana nečim s ulice, svetlucala u mraku. Zvezdano nebo usred spavaće sobe. Ili dve flaše šampanjca i nekoliko povećih buksni.
„Jesi li čuo nekad za reptilijance?“
„M-hm?“
Osetio sam njen dah ispunjen dimom na svom uvetu i odmah mi se digao. Bolje reći digucnuo; oboje smo bili umorni od šetanja po hladnoći i polupijani.
„Drakonce iz sazvežđa Zmaja. Iz sistema zvezda alfa Drakonis. Naše pretke, ako nisi znao. Mislim, ako si čuo samo za Darvina i Sveto pismo...“
„Svetog Darvina...“, promumlao sam i nastavio da zurim u sazvežđa koja su se rotirala ispod plafona. Mogao sam da im razaberem oblike, nove horoskopske znake, sazvežđe koka kole, sazvežđe hleba, sazvežđe pljuga, sazvežđe klozeta, sa dignutom daskom koje me je pozivala... Slušao sam Sunčicu kao dete koje sluša priču pred spavanje. Sve što je govorila odmah se u mom umu pretvaralo u sliku, pomešanu sa tim tek rođenim zvezdanim nebom. Drakonci su rasa koja je svojevremeno „oplodila Zemlju“ i tako stvorila nas. Delimo deo genetskog nasleđa sa reptilijancima, koji su izuzetno agresivna i grabljiva rasa i jednog dana će se vratiti, da požanju ono što su posejali. Mi ćemo im biti robovi, hrana, šta god. Potrošna roba. Stresao sam se na krevetu. Hteo sam da joj kažem da zatvori prozor, ali rekao sam samo: „M-hm“.
„Oni već imaju svoje agente ovde, među nama, infiltrirani su kako bi lakše pokorili svet. Većina ih je pasivna, čekaju nešto da ih ’okine’. Kao teroristi. Traje to već dugo. Šta misliš, otkud priča o vampirima?“
Nisam mogao da odgovorim. Osetio sam kako nešto toplo ističe iz mene. Bilo me je sramota, ali tek u dubokom svemiru moje glave. U plićaku svesti, ljuljala su se dva brodića. U jednom je stajao Lalegator i kezio se ka meni, u drugom je sedeo Baki i lajao na njega.
„Baki, tišina!“, dreknula je Sunčica i prekinula mi mlaz. „Reptilijanci su hladne krvi i stalno traže izvor toplote i energije. To smo mi, naša krv je vruća.“
Nasmejao sam se. Lalegatoru su izbila dva vampirska zuba kojima je zagrizao Bakija. Baki je ućutao i sklupčao se na dnu svog čamca.
Ostatak noći je postao toliko gust i crn da je bilo teško probiti se kroz njega, a sutradan još teže ustanoviti šta se prethodne noći dešavalo.
„Otkud ti ona trava?“, pitao sam je kada smo se našli tog prvog prvog, otekli od slavlja.
„Od Ace“, odgovorila je postiđeno. Pomislio sam da je to zbog onoga što mi je pričala dok smo ležali, ali se ispostavilo da ne zna kako da mi kaže da sam se upišao u krevetu.
Nonšalantno sam raširio ruke. „Stavi Aci na račun.“
Ispratio sam je do aerodroma. Dok je sedamdeset dvojka zavrtala za poslednje krivine pred terminal, Sunčica mi je stezala ruku, zagledana u staklene zidove zgrade.
„Ipak sam bio u pravu. Voliš svoj posao. Toliko uzbuđenje...“
„Nije to zbog posla.“
„Onda mora da je neki zgodan pilot.“
Stegla mi je šaku još jače, a onda je naglo pustila.
„Pričaću ti. Dođi po mene, može?“
„Može. Kao keš-kredit.“
Smešio sam se dok nije nestala sa druge strane staklenih vrata, a onda sam se na peti okrenuo od zgrade aerodroma i lupio dlanom po čelu. Kakva loša fora... Požurio sam da prvi uđem u autobus koji je okretao ka gradu.
* * * * *
Možda bi trebalo da kažem nešto o sebi.
Osamdesetih su me tukla deca iz komšiluka, jer sam živeo s majkom, imao bubuljice, iskrivljene, žućkaste zube na nepostojećeg oca i oblačio se bednije od ostalih.
Devedesetih sam, kao i većina komšiluka, švercovao šta sam stigao, a ponajviše benzin, tako da sam sredio zube i konačno se obukao bolje od ostalih.
Dvehiljaditih sam pomislio da bi bilo pametno studirati, kako ne bih ostario sa praznim kanisterima na ćošku, pa sam upisao ekonomiju.
Dvehiljadedesetih sam spojio devedesete i dvehiljadite i postao savetnik gradonačelnika za pitanja zaštite životne sredine. Mudo u gradskoj vlasti, ni manje, ni više. Ali onda su malo veće glavonje od mene odlučile da nisam dovoljno dobar muvator i smenile me. Namestili su mi omanju aferu (sve u vezi sa tom karijerom je, kad razmislim, bilo omanje: omanje sam se obogatio, stekao omanje iskustvo u širenju ramena po skupim mestima, zadobio nekoliko omanjih prijatelja i neprijatelja), jednu od onih redovnih sa gradskim zelenilom i tenderima, (ispalo je da sam sredio prijatelju da sadi sadnice u parkovima, iako je postojala bolja ponuda, koja, zapravo, nije ni došla do mene), što me je u trenutku slave dovelo i do Rade u Beogradskoj hronici (priznajem, digao mi se dok je sedela preko puta mene onako, prekrštenih nogu, dominantna, i to ne zato što me je podsećala na majku – sigurno ne zato). Sasvim dovoljno da sletim sa funkcije, ali srećom nedovoljno da privučem pažnju pravosuđa. Niko nije želeo previše da talasa.
Sve u svemu, tokom godina sam naučio kako se treba ponašati u raznim gradskim krugovima – ili sam bar mislio da je tako. Pročitao sam sve nepročitane knjige iz lektire, prošao sve vežbe u teretani, naučio da igram golf. Lako sam muvao ribe, još ih se lakše ratosiljavao, ali postojao je urođeni problem koji nikakav trening niti gluma nisu mogli da reše. S vremena na vreme bi ispod maske gradske face izvirilo bubuljičavo lice onog klinca iz osamdesetih, koji se plaši da pređe na drugu stranu ulice, jer će ga na čistini primetiti ekipa zadužena za maltretiranje maminih sinova i seka-persi. Trideset i kusur godina vodio sam borbu s njim, mlatio sam ga od trenutka kada su komšijski dripci prestali, ali on bi opet izvirio, da prokomentariše nešto kretenasto.
„Može. Kao keš kredit.“ Glupa reklama za banku.
Jedino je dobro to što kad čujem njegov glas znam da je vreme za uzbunu.
Sranje, pomislio sam. Delom zato što sam shvatio da sam se zatreskao u Sunčicu, delom zato što mi je, dok sam se vraćao sa aerodroma, zazvonio telefon.
* * * * *
„Kaži. U prevozu sam.“
Aca, joga-jebač, zvao je da mi čestita. Rekao je da mala nije loša i da voli onu stvar kao i sve one. Ali, fina je devojka, nemoj da mislim da on misli drugačije, nego samo kaže, ima da se otkinem od tovarenja. Bio sam siguran da on sve to zna iz ličnog iskustva, iako je zvučao kao da je samo slušao priče, kao svaka prava prijateljica.
Zahvalio sam mu na lepim željama i prekinuo vezu. Prethodno sam mu rekao da više ne daje onu travu Sunčici. Nasmejao se.
„Što? Da se nije upišala?“
* * * * *
Još nešto bi, verovatno, trebalo da kažem o sebi.
Dok sam devedesetih ćoškario, redovno mi je dolazio tip u bemvejcu, širok kao slovenska duša, i točio pune rezervoare kada su ljudi kupovali benzin na čaše. Voleo sam ga u toku dana, dok mi je punio džepove, ali sam ga žestoko mrzeo noću, u kafani, dok je naručivao duplo više i duplo skuplje od svih nas zajedno.
Na ekomonskom fakultetu, AISEC-ove žurke su kolokvijumi koje moraš položiti ako želiš da te iko uzme za ozbiljno. Ja sam njih uzeo za ozbiljno i stvarno se trudio. Već na trećoj godini mi nije bio problem da u toku neke od njih završim sa nekoliko devojaka, konsekutivno. Osećao sam se kao car, vladar univerzuma, ali sam mrzeo svakog ko bi to isto postigao, samo simultano. A bilo je i takvih.
Prvoj sa kojom se nisam zezao i koja me je prevarila hteo sam da ubijem psa i smestim ga na moju stranu našeg dotad zajedničkog kreveta. Umesto toga, ispod mamine suknje je izvirio bubuljičavi debil i umesto mene plakao mesec dana. Na kraju je majka morala da me obiđe, jer sam toliko izgubio na vagi da me je gravitacija sve slabije držala na tlu.
Bio je to poslednji put da sam video majku. Mesec dana kasnije, pregazio ju je na pešačkom tip u bemvejcu. Ne onaj moj, neki drugi. Ali morao je da bude bemvejac. Rada je u Hronici pročitala vest.
* * * * *
Čekao sam trenutak kada ću se obući i otići pred Sunčicu. Tog prvog prvog, između našeg nedavnog rastanka i budućeg sastanka nije postojalo ništa, iako je protekla jedna duga autobuska vožnja, zatim jedna kraća šetnja, kupovina u lokalnoj piljari, obrok, tuširanje, opuštanje tela na trosedu, što je bilo kao da lebdim u želeu. Vreme se zgusnulo i popunilo prostor.
Zaspao sam od zadovoljstva.
A onda sam se trgao na zvuk telefona.
„Kiša.“ Sunčicin glas sa druge strane zvučao je skrhano. „Jesi stigao? Nisam ponela kišobran.“
Na trenutak sam ostao bez daha.
„Nisi još ni krenuo.“
Kada sam doleteo taksijem do aerodroma, od Sunčice nije bilo ni traga ni glasa. Prišao sam devojci na šalteru informacija.
„Povezao ju je neko, čini mi se.“
„Ko?“
Devojka je treptala ka meni.
„Da?“
„Šta?“ pitao sam.
„To ja treba da pitam. Ko ste joj vi? Radite li ovde?“
Odmahnuo sam rukom i vratio se u stan. Usput sam pozvao Sunčicu nekoliko (desetina?) puta, ali automat mi je svaki put trtljao iste beskorisne informacije o njenoj dostupnosti. Kada sam odustao, pozvala me je.
„Nisi me sačekala“, zakukao je Bubuljičavi.
„Nije bilo potrebe da i ti kisneš. Povezao me je kolega. Šta misliš, kako sam se vraćala pre nego što si ti osvanuo?“
„Koji kolega?“
„Sa pasoške.“
„Ako te čuvaju snage reda, da se ja sklonim?“
Nasmejala se kroz nos.
Pola sata kasnije, stajao sam u njenom hodniku sa flašom vina u ruci. Lenjo se skinula i legla na krevet tako da sam shvatio da ću sve morati sam. Ne bi mi bilo teško da mi, potpuno nepozvana, kroz glavu nije proletela slika Ace koji se hvali izvrsnom razgibanošću svog tela.
Dao sam sve od sebe da odgovorim izazovu, ali se ipak osetio nedostatak pažnje. Doduše, ne samo kod mene.
„Šta je bilo?“, pitao sam.
„Misli su mi na desetoj strani.“
Na strani reda i zakona?
„Sećaš se da sam ti rekla kako imam nešto da ti pričam. Pa, zato sam se i vratila s tim policajcem, Simovićem. On je gore, na graničnom prelazu.“
„Da?“
„Pa ti policajci su zaduženi za brigu o izgubljenim putnicima.“
„Ja sam mislio da se vi starate o onima što se gube.“
Navukao sam gaće i seo na ivicu kreveta. Natočio sam nam po čašu vina, ali je Sunčica pokazala rukom da neće. Svoju sam popio naiskap, njenu uzeo da gustiram.
„Mislio sam da zemaljske stjuardese sprovode putnike u zgradi aerodroma, sve do aviona. Ili do parkirališta.“
„Ne pričam ti o tome. Ovo su putnici koji su zaglavljeni u međunarodnoj zoni. S vremena na vreme se gore pojavi putnik koji ne govori nijedan od poznatih jezika, nema dokumenta, ne znaš sa kog je leta došao. Nemaš kuda da ga vratiš, a ne smeš da ga pustiš u zemlju. On mora da ostane tu, na ničijoj zemlji. Takve odvode u karantin.“
„Kao da su zarazni?“
„Nisu zarazni, nego su opasni. Ili potencijalno opasni, tako kažu policajci.“
„Ja nešto nisam navikao da verujem policajcima.“
Sunčica je odmahnula glavom.
„Nije bitno. Ionako me slušaš s pola pažnje.“
„Ej, stani malo. Šta ti je? Slušam te i zanima me. Uzmi malo vina.“
Otpila je gutljaj iz moje ruke i naslonila se na mene.
„I? Kakve veze ima Simović s tim?“
„Opet su jednog smestili tamo.“
„U karantin?“
„Niko nije video kako izgleda, a panduri neće da pričaju. Nikad nisu bili tako tajanstveni. Samo je Simović pristao da mi kaže da je jednog jutra u karantinu, na kraju starog terminala, pronašao nešto što je ličilo na sasušenu kožu. Oko tih gejtova je osvetljenje loše, niko ne menja neonke, ali je rekao da mu je ličilo baš na kožu.“
Probao sam da zamislim kako izgleda sasušena ljudska koža. Je li svetla? Ili je providna? Crna? Je li skvrčena ili ispravljena? Ko to, uopšte, zna?
„Ja bih rekao da se tipu prispavalo pred kraj smene.“
Sunčica se odlepila od mene.
„Ne razumeš. To je to. To je on! Logično je da se pojavi tako, niotkud. Verovatno i nije došao avionom, samo se stvorio u zoni. Nije stupio na tlo neke države, kako bi nam dao do znanja da će upravljati svima. Došao je na neutralnu teritoriju, odakle će zavladati svetom.“
„Koji on? Ko je to?“
„On. Predsednik. Vidiš da je promenio kožu, kao zmija. Došao je među nas. Reptilijanac.“
Krevet se zatresao – ima tih položaja posle seksa u kojima mišići zadrhte, ali problem nije bio u meni, nego u Sunčici. Stisnuo sam je natrag uz sebe.
„Otkud znaš da je tako? Možda si pogrešila.“
„Zato i hoću da proverim. Moram znati da li je to on.“
Radijatori u sobi su se ubrzano hladili i noć generalno kao da je prebrzo proticala. Za tren oka Sunčica je zaspala, sunce je izašlo, ja sam se obukao, pekare su zamirisale, tramvaji su mi presecali put do kuće.
* * * * *
Prošlo je dve nedelje. Još sam čuo o onome što nas čeka, ali nisam imao srca da je prekidam. Bilo je očigledno da nema s kim da priča o kataklizmi. Klimao sam glavom i postavljao potpitanja o budućim zlodelima Drakonca koji će nam doći glave, ali uglavnom sam bolje prolazio kao fizička podrška, rame na koje se može nasloniti ili krilo u koje može sesti.
„Zašto ti je to toliko važno?“, pitao sam je. „Ima pred nosom važnijih stvari.“
Spustila je kapke i opustila usne kao da će zaspati.
„Pred nosom mi poleću avioni.“
„Nemoj da spavaš. Treba da krenemo.“
Volela je da ide na žurke koje su organizovale njene kolege sa posla. Tako se osećala kao kod kuće, a istovremeno i na nekom čudnom mestu, jer su poznata lica bila bez uniformi i van konteksta.
Na žurci na koju smo te večeri otišli nije bilo Ace joga-majstora. Odmah sam se opustio. Sunčica je odlutala nekim svojim putem, ostavivši me samog u hodniku. Pošto sam na brzinu obišao gajbu, završio sam u kuhinji, gde je uvek najbolja žurka.
Četiri devojke pile su pivo iz flaša i smejale se kolaču u kojem je neko ostavio otisak dlana.
„Kao zvezda u Holivudu“, rekao sam i nazdravio im.
Pitale su me u kojoj sam službi.
Poslovna pratnja, odgovorio sam.
Prsnule su u smeh. One su radile na ček-in šalterima. Kada sam ih pitao za imena, odgovorile su mi: „Alfa, Bravo, Čarli i Delta.“ Četiri aviona.
Prišao sam im i proanalizirao kolač.
„Devojke, kad već niste u vašim lepim uniformama, ruke na uvid. Moraću da liznem svaki prstić, pa koji bude sladak...“
Mogao sam da nastavim. Malo je falilo da to i učinim, kada se iz dnevne sobe čuo aktuelni radijski hit. Rijana je izbacila nešto samo mesec dana ranije i svi su poludeli za uzdisanjem u refrenu. Čekerke su ostavile flaše pored silovanog kolača i odlepršale u dnevnu sobu. Poslednja u nizu me je povukla za rukav.
Kada su mi se oči privikle na mrak, primetio sam je. Plesala je na sredini sobe, trljajući leđa o nekog mršavog tipa iza sebe. Tip je zurio u njen vrat i dekolte i kezio se u prazno. Rukom je posezao za njenom butinom, ali se nije usuđivao otvoreno da je dograbi. Kad je svetlo iz hodnika blesnulo kroz otvorena vrata, učinilo mi se da koža na njegovoj šaci svetluca, kao posuta konfetama. Ili sačinjena od glatkih pločica.
„Lepo se zabavljaš?“
„Mmmm“, odgovorila je Sunčica, lica skrivenog pramenovima kose. „Dok još imamo vremena.“
„Ko je entuzijasta?“
„Šta treba, momak? Vidiš da igramo?“
„Momak“, namignuo sam mu dok sam odvlačio Sunčicu iz gužve. „Budeš li hteo nešto utroje, rado ću te naguziti.“
Tip mi je spustio šapu na rame. Uhvatio sam ga za zglob slobodnom rukom (u drugoj sam već držao Sunčicin kaput) i izvrnuo ga.
Obojicu je zabolelo. Pederko je sigurno nosio sat sa metalnim kaišem.
„Hoću u parkić“, rekla je Sunčica kada smo izašli na svež vazduh. Odveo sam je preko puta na dečje igralište.
„Dobro će ti doći ovaj minus.“
„Hoću da se ljuljam.“
„Bolje nemoj.“
Zagrlio sam je da je sklonim odzaleđenih lanaca, ali se izmigoljila i ipak sela na ljuljašku.
„Moram da se čeličim.“
Pet minuta kasnije, turao sam joj prst u grlo. Unakazivši mi cipele kiselinom iz želuca, uspravila se. Poljubio sam je u čelo dok je pokušavala da me dovede u žižu. Bio je to romantičan trenutak.
* * * * *
Nekako sam uspeo da objasnim Bakiju šta se desilo. Nepoverljivo me je gledao i malo režao, ali mu nije trebalo mnogo da shvati kako sam, s obzirom na stanje njegove gazdarice, verovatno učinio dobro delo. Pustio me je da je unesem u spavaću sobu, a nije se pobunio ni kada sam skinuo mokru odeću s nje i zatvorio mu vrata pred nosom, da ne hladim prostoriju.
Spustio sam je na krevet. Nisam hteo da svlačim s nje najlonke i brushalter. Planirao sam da je pokrijem ćebetom i ostavim na miru. Povukao bih se u dnevnu sobu i dočekao novi dan pod Bakijevim budnim okom, ali zadržao sam se iznad nje duže nego što je trebalo. Gledao sam u butinu u koju je pre nekoliko sati zurio onaj ljigavac. Zamislio sam ga kako spušta dlan na nju.
Dovršio sam njegov pokret. Mislio sam da ću je zateći smrznutu, ali koža joj je bila topla. U Sunčici se i dalje kuvala žurka.
Vrelina je i u meni pokuljala duž kičme. Zažmurio sam. Nije vredelo buditi je. Verovatno nije ni bilo moguće. A morao sam nešto da uradim. Otkopčao sam pantalone i uzeo ga u ruku.
Nije dugo trajalo. U jednom trenutku se promeškoljila i zakašljala i uplašio sam se da će me zateći kako stojim nadvijen nad njom, ali taj san je bio čvršći od moje sprave.
Čim sam završio, cimnuo sam šlic na gore, tako naglo da zamalo nisam uštinuo kožicu. Sunčicine najlonke više nisu bile čiste. „Jebem ti...“ Trebalo je provući se pored Bakija u hodniku i doneti ubrus, maramice, bilo šta. Otvorio sam vrata sobe i suočio se s velikom, crnom glavom koja me je posmatrala iskosa.
„Pomeri se, pseto...“
Ništa. Gledao me je crnim očima bez treptanja. Izgledalo je kao da nešto ozbiljno razmišlja. A onda je bez najave prošao pored mene i otkaskao do kreveta.
„Beži odatle!“
Mislio sam da će skočiti pored nje, ali zaustavio se na mestu na kom sam stajao do malopre i onjušio Sunčicinu butinu. Zatim je, pre nego što sam bilo šta rekao, olizao sve tragove s nje.
* * * * *
Temperatura u januaru nije rasla, a ja sam uporno izigravao džentlmena. Bio sam zahvalan Bakiju što ne ume da govori, ali sam svejedno osećao obavezu da se iskupim za nedolično ponašanje.
Dva dana posle žurke, uzalud sam čekao ispred terminala i zagledao lica stjuardesa i čekerki koja su kroz staklena vrata izbijala na kišu. Svako od njih je moglo biti njeno. Stisnute oči, skupljene usne, glava umotana u šal ili uokvirena kapom, sitan, oprezan hod, uniforma zamaskirana kaputom. Ostao sam napolju baš da bih je lakše primetio – unutra je među putnicima i uniformisanim prilikama bilo nemoguće pratiti ko ulazi a ko izlazi iz zgrade – ali, onespokojen nevremenom, preispitivao sam plan cupkajući na autobuskoj stanici.
A onda je konačno izašla. Kako sam znao? Tako što sam prepoznao njenog pratioca, čuvara reda i zakona Simovića. Video sam mu pločicu s imenom na grudima junačkim. Pošao sam prema njima, pa stao u sred koraka. Simović ju je obgrlio oko ramena i poveo ka službenom parkiralištu.
Šta je trebalo da uradim? Možda sam mogao da je sprečim da sedne u kola s njim i pustim aerodromskog taksistu da me odere do grada. Ili sam mogao da sednem u kola s njima, kad sam već tu.
Poslušao sam treći glas i vratio se u autobus. Hladna glava je uvek pametnija. Naprosto ću je pitati otkud opet pandur i ona će mi reći. Kao i do sada. Želela je da izvuče iz njega nešto o predsedniku, možda neki detalj koji će joj pomoći da preživi promene koje će on doneti. Nismo mi prva rasa na koju su se Drakonci namerili. Svojevremeno su postojali i Lirani, miroljubivi žitelji triju planeta iz sazvežđa Lira, koje su reptilijanci pretvorili u svoj izvor hrane. Predsednik sigurno zna ponešto o tome.
Možda će nešto u toj priči ostati nedorečeno, ali nije da sam ja bio etalon za zaokruženost.
Zatvorio sam oči i zamislio crveni kružić ispred sebe. Kružić je pulsirao, širio se i skupljao. I taman kada je, negde na Ledinama, uhvatio pravilan ritam od oko 70 otkucaja u minuti, moje uši su uhvatile nešto što je sve poremetilo.
Jedva sam čekao da izađem. Nisam otvarao oči, jer nisam želeo da vidim ništa oko sebe. Mora da sam delovao sumanuto, pokušavajući slobodnim dlanom da preklopim oba uha. Naizmenično sam ćuškao levu, pa desnu stranu lica, a onda naprosto izleteo iz autobusa na nekoj od stanica i prepešačio ostatak puta. Mislim da je put toliko trajao da sam se kući vratio u februaru.
* * * * *
BRAVO (bahato i preglasno): „...više nisam s njom, mada nije problem. Mogu da je pozovem kad hoću. Došla bi, sigurno. Samo joj ostaviš otvorena vrata, kao mački. Poslednji put kad je bila, nisam ni čuo kad je otišla. Smotao sam jedan i ispušio ga pred spavanje, a ona se posle iskrala. To mi se najviše i sviđalo, što je shvatala da, brate, neću nikakvu obavezu.“
ČARLI (malo tiše, ali i dalje dovoljno glasno da se čuje u drugom delu autobusa): „Upala ti sekira u med.“
BRAVO: „Izdresirana mala. Ujutro kad ustaneš, nema tragova zločina. Čista stvar. Posle se vidite na poslu i sve je u redu. Ćao – ćao. Sećam se da sam joj napričao neke priče o alergiji na gumu, tako da mi je davala bez kaputa, razumeš. Nagovorio sam je na tabletu i pristala je. Sve vole onu stvar, čoveče, kao da je od zlata...“
ČARLI (u krivini, tako da mu se glas krivi, valjda od napora koji ulaže u održavanje ravnoteže): Ma, kažem ti da ti se posrećilo. To je ta tvoja takva. I šta? Jeste zajedno ili niste?“
BRAVO: „Brate, ja ne znam šta to tačno znači. Kad smo zajedno, zajedno smo. Kad nismo, nismo, pa onda opet jesmo. Nemoj da si isključiv. Ovde ti je svako sa svakim. Zavisi od rasporeda i smena.“
ČARLI se smeje.
BRAVO: „Znaš, recimo, Svetu, onog matorca iz Surčina? Radi već sto godina kao zemaljski stjuard. Otvara gejtove i vozika naokolo babe u kolicima otkako je aerodrom otvoren. Kažu da već ima svoje stalne putnike, one koje samo on vozi, jer zna da daju dobre bakšiše.“
ČARLI: „Čekaj, stara kuka, suv kao grana, visok, malo poguren?“
BRAVO: „Povio se valjda od tih kolica, nisko su im postavljene ručke... E, taj ti je pravi lisac. Ako sam ih ja do sada promenio mnogo, on ih je promenio previše. A previše ne postoji, jer Sveta dan-danas ne staje. A samo što nije otišao u penziju. Pazi, taj ti vodi dva biznisa, živi dva života. U Surčinu ima ženu i decu, ima svoje imanje, drži životinje i suši meso, pravi čvarke, kobasice, sve žive prerađevine. To je jedan život.“
ČARLI (bez sluha): „Imam jedan život...“
BRAVO: „Da. A drugi je aerodrom. Dobro došli, Willkommen. Sve je on lepo smislio. Bolje i od nas dvojice. Lepo donese svoje proizvode na posao i prodaje kobasice koleginicama. Tako, valjda, navlači ove starije; babe se lože na seljake, vole grube ruke, miris slanine i dima, to ih pali. A možda se samo karaju za besplatne čvarke. Ali ove mlađe... Čisto ludilo. Sve po dvadeset godina, ko ova moja, u štiklicama im noge duge do vrata. Vaćari ih po hodnicima, cmače se s njima kad niko ne gleda...“
ČARLI: „Tip ima brkove!“
BRAVO: „Znam da ima brkove, slušaj šta ti pričam. Cmače ih, zaključava se s njima po praznim gejtovima. Pričao mi je jedan od koordinatora da mu je jednom ostala uključena motorola. Ceo kanal je slušao direktan prenos snoške. Dobro je da su avioni tog prepodneva uopšte poleteli... Viđaju ga kako prati čekerke u klonju, ali nijedna se ne buni. Razvozi ih po kućama posle posla, iako živi daleko od grada. A ako ne žure kući, vozi ih do Boljevačke šume. U nekakav restoran tradicionalne kuhinje koji on snabdeva mesom, pa se tamo, izgleda, i on snabdeva mesom. Mladim i mekanim.“
(Obojica ćute, kao da im je potrebno vreme da svare informacije.)
BRAVO: „Kakva priča, a? To ti je, druže, aerodrom.“
ČARLI: „Pa u čemu je fora? Ima crnačke gene?“
BRAVO: „Ima kurac. Mislim, ima ga, sigurno, ali nije samo to. Nije taj brkati Sveta smislio celu foru. On je samo koristi. Kao što je koriste mnogi. Ceo sistem je tako organizovan, razmisli malo. Šta znaju te klinke? Dolaze da rade slabo plaćene, nisko kvalifikovane poslove odmah posle srednje škole. Aerodrom voli da ih zapošljava mlade. Mlade i lepe, jer rade s putnicima, moraju da ostave prijatan utisak. Da, ali ne na putnike... Šta one znaju? Dolaze kao ovce na klanje. Ništa od života nisu videle, a kako stvari stoje, neće ni videti kad ih aerodrom uhvati pod svoje. On im postaje druga kuća, zamenjuje im sve, prijatelje, porodicu, zabavu... Slobodnog vremena ionako ima malo, para isto toliko, a dovoljno ljudi radi u firmi da uvek možeš da se družiš s nekim ’iz kuće’. Aerodrom čak podržava to zajedništvo. Organizovani jebarnik, druže moj.“
ČARLI: „Eh, sad još ispade da postoji plan...“
BRAVO (prvo ćuti, zatim šmrkće i čisti grlo): „Naravno da postoji plan. I to plan koji su odavno smislili supervizori i šefovi smena, predstavnici agencija i šefovi obezbeđenja, dispečeri, direktor saobraćaja i kojekakvi tipovi u odelima koji se motaju po aerodromu, šefovi ovog ili onog sektora. Plan za obezbeđivanje lakog plena. Pazi ovako: primiš klinku da radi na mestu o kom je od ćaleta i keve, odraslih u neko drugo vreme, slušala sve najbolje. San snova. Bićeš stjuardesa, nosićeš uniformu, upoznavaćeš strance, družićeš se sa pilotima, dinamika, kinta, sve živo. Nema te koja se ne bi navukla. S vremenom postaje jasno da od te bajke baš nema mnogo, ali do trenutka kada je klinka to skapirala, ti je već imaš prikovanu za ustanovu iz koje ne ume, a najčešće i ne pomišlja, da pobegne. Jer, kažem ti, ne zna za bolje. Misli da sve što joj se dešava mora tako da se dešava, da je svaki stepenik ka zvezdama obeležen rukom službenog matorca koji je u noćnoj smeni u tranzitu službeno hvata za dupe. Znaš kako zovu kancelariju šefa smene? Kokpit. Šta misliš zašto? Neki pošandrcaju pa se ožene tim fuficama, ili im one postanu zvanične ljubavnice. Tad obično nastane sranje. Ali, većina se ne buni da ih bratski deli sa ostalima, sve pod prećutnim geslom da se na aerodromu, koji je život u malome, to tako radi.“
AUTOBUS ropće, pokušava da krene posle semafora. Njegova spora smrt je bučna, glasnija od dvojice sagovornika.
BRAVO: „Šta?“
ČARLI: „Kažem, otkud ti to sve znaš?“
BRAVO (posle kikota): „Reci mi, koji procenat devojaka sa aerodroma ima stalnu vezu s nekim ko ne radi tamo? Pazi, govorim o stalnim vezama, ne kombinacijama za veče, mada je i to retko. I koji procenat starijih koleginica ima muža koji im nije kolega? Ili je uopšte udato? Siguran sam da na aerodromu procentualno i proporcionalno, radi najveći broj neudatih i razvedenih žena. Aerodrom ih ne pušta iz stiska. Mogu sad da ti nabrojim bar pet cica koje su dobile otkaz jer nisu bile sa onima sa kojima je trebalo da budu, nego su ’švrljale naokolo’.“
ČARLI: „Ma daaaj... To već zvuči kao teor...“
(Razgovor se prekida, vrata se otvaraju, kao i oči.)
* * * * *
„Što te nema? Prošla je cela nedelja da se nismo videli!“
Kakvo pitanje. Što me nema? Pa...
„Bio sam bolestan, to znaš. Zujalo mi je u ušima danima. Ne znam šta me je spopalo. A posle sam se nalazio sa nekim tipovima sa starog posla. Sastančili smo toliko da mi se kafa i koka kola neće piti sledećih pola godine. Možda se ponovo ubacim u neke priče. Nemam pojma, videćemo...“
Sunčica je potegla veliki gutljaj tople čokolade sa plazmom i šlagom kroz široku slamčicu i raširila oči.
„To bi baš bilo fino. Da budem gospođa Ministarka.“
„Ehej, polako“, nasmejao sam se, ali usne su mi ostale krute i tanke. „Mislim, požuri, zakasnićemo na film.“
Film u Sinepleksu, iliti dva sata tokom kojih sam mogao da širim negativne vibracije, toliko naelektrisan da sam verovatno sijao u mraku. Sunčica je namakla 3D cvikere na oči i nije nijednom pogledala ka meni, što je mom pregrejanom mozgu samo dalo prostora za gimnastiku.
Što me nije bilo?
Bio sam zauzet.
Trebalo je svakog dana ustati ujutro, kao da ideš na posao, pravi posao, obući se, sesti u gradski prevoz, klackati se njime dok ne zaboraviš odakle si pošao i kuda ideš, a onda se iskrcati, i sve to trudeći se da ostaneš neprimećen, da postaneš nevidljiv, i kao takav se ušunjati u zgradu aerodroma, pa provesti nekoliko sati u njoj – i napustiti je pre nego što bilo kome od osoblja, od prodavačice u trafici do radnika KD kontrole na pauzi, postane sumnjiva njuška koja se ponavlja.
Nisam nosio sveščicu, nisam škljocao telefonom, nisam šaputao u mikrofon, niti čitao novine sa rupama za oči.
Ali, jesam pratio, nju i njene kolege, sve koji su mi zapali za oko. Šetao sam se holom u prizemlju, od starog terminala do kraja novog, motao se oko šaltera za informacije, silazio stepenicama u hol za dočekivanje putnika, peo se na sprat i posmatrao glistu putnika koji čekaju da ih uniformisano osoblje pusti iz zemlje. Ispijao sam kafe u kafiću, razgledao ponudu časopisa i suvenira, zaustavljao tu i tamo ponekog čekera ili predstavnika agencije da ih pitam nešto o letovima. Učio sam ko je ko, prisluškivao sam komunikaciju preko motorola.
Što me nije bilo?
I te kako me je bilo. Više nego ikad pre. Bio sam apsolutno prisutan. Postoje one knjige, prepune su ih knjižare, što ti pomažu da preživiš u današnje doba, praktični saveti za dosezanje lične sreće, zdravlja, bogatstva. Neke od tih banalnih priručnika sam čak i pročitao svojevremeno, dok sam se ložio na karijeru u Starom dvoru. I što sam više čitao, to sam više shvatao da nema formule. I da nema ko da ti pomogne. Ali dok sam sedeo u neudobnoj plastičnoj stolici na aerodromu, negde oko osam ujutro, i pio espreso koji se osećao na deterdžent za sudove, shvatio sam da mi se, bez tuđih mističnih intervencija, dešava baš nešto iz tih mudrijaških brošura. Živeo sam u sadašnjem trenutku. Bio sam usredsređen na svet oko sebe, nisam se bavio prošlošću, nisam gledao u budućnost. Skenirao sam okolinu, upijao sve što mi je nudila – i čakre su se otvarale: počinjao sam da shvatam šta se dešava.
U retkim trenucima, zadremao bih. Tada bi BRAVO i ČARLI opet došli, da potkrepe moje strahove.
„Sviđa li ti se film?“
„Mhm?“, trgao sam se iz sna.
„Deluješ kao da se dosađuješ.“
„Ma jok, samo me ovaj 3D malo žulja po nosu.“
Sunčica je slegla ramenima i vratila pogled na platno. Film je prikazivao kraj sveta, godzila ili nešto slično rušilo je vrhove zgrada, delom slučajno, delom namerno. Pitao sam se da li je za nju ovo dokumentarac.
Nastavio sam da presabiram u sebi učinak od prethodnih nekoliko dana. Postepeno sam se na aerodromu upoznavao sa fetišima i običajima, recimo, izvesnog Bore, predstavnika crnogorske avio-kompanije. Svakog jutra on bi u svojoj kancelariji u holu potegao nekoliko gutljaja kafe iz automata, pokrštene kapljicom-dve iz pljoske koju je držao u džepu odela, a onda bi krenuo u prepodnevnu vizitu. Prvo bi obišao red ček-in šaltera. Tu bi se zadržao kod Jasne, plavuše sa Bežanije, i Vesne, malo matorije crnke iz Zemuna. Jasnu bi obavezno poljubio u usta i ’pustio’ je da mu malo sedne u krilo. Stezao bi zube dok bi je stiskao oko struka, a ona bi se kikotala i tobože sklanjala pogled, kao da se stidi. Iz razgovora između dve njene koleginice sam, naravno, saznao da Jasna želi da pređe u neku od kompanija. Zapravo, većina devojka sa ček-ina želi da pređe negde. Zato je posao predstavnika na aerodromu bio više nego zahtevan i veoma zahvalan.
Bora bi posle prešao na Vesnu. S njom je bio malo drugačiji slučaj. Njoj bi šaputao na uho dok prima bagaž i zavlačio ruku ispod pulta, tako da bi sve pocupkivala na stolici.
Zarumenjena, Vesna bi brže-bolje obradila svoj red putnika, proveravajući nervozno kada će let biti zatvoren. Tad bi žurno napustila mesto za šalterom i nestala u pravcu toaleta, gde bi, pre nje, otišao Bora.
Posle Bore, u holu bi osvanuo neko od šefova smene, recimo Siniša, da obiđe svoje stado. Motorola u jednoj ruci, druga ležerno ubačena u džep pantalona. On bi se samo javio devojkama na šalterima, poslao bi pusu ili dve, namignuo par puta u prolazu, a onda bi izašao ispred zgrade, da proveri ko je na puš-pauzi. Tu bi uvek zatekao nekoliko zemaljskih stjuardesa i čekerki kako, poput srednjoškolki na malom odmoru, panično uvlače oblake dima u sebe i trtljaju o poslu. Sinišina pojava sve bi to poništila. Odjednom, nervoza je nestajala, odnesena njegovim dlanom vešto postavljenim na nečijoj guzici, mali odmor bi se pretvarao u veliki dok bi Siniša štipkao obraze prešminkanih klinki.
Posle pauze, jedna bi mu se uvek pridružila u obilasku zgrade, a posle bi se povlačili u kokpit. Koordinatori bi urlali preko motorola, tražeći da devojka ta i ta odmah, ali ODMAH, ode na gejt taj i taj i uradi to i to, ali čim bi ih neko obavestio da je tražena kod šefa smene, galama bi prestala. „A, u redu“, govorili bi i snalazili se kako znaju i umeju. Bilo je preko motorola i razgovora koji se nisu odnosili na problem s ljudstvom. Bilo je i pitanja koja su se odnosila na nekog neodređenog, na putnika koji je došao niotkud i koji, izgleda, nikud ne putuje; raspravljalo se o njemu, upoređivale su se priče, sve su bile tačne za one koji su ih pričali i nijedna nije bila tačna za one koji su slušali, jer su oni već imali svoje. Bilo je i onih kojima je sve skupa išlo na živce ili su se bar tako izjašnjavali. Dispečeri bi utišavali glasove, supervizori iz avio-mostova mumlali bi u mikrofone, šefovi smene ućutkivali bi znatiželjne. Posao. Mislite na posao, mi radimo s avionima, sećate se?
Jednom, samo jednom, Sunčica me je videla kako se motam terminalom. Ja sam nju šacnuo bezbroj puta, kako ide na pauzu sa koleginicom, kako kupuje užinu na trafici, kako preuzima nepraćeno dete, kako sedi za šalterom i osmehuje se putnicima. Kako uzvraća poljubac na daljinu šefu smene. Kako se grli s Borom.
„Otkud ti ovde?“, pitala je, iskreno iznenađena, kao da je svima drugima u tom trenutku bilo mesto na aerodromu osim meni.
„Čekam ortaka iz Beča“, imao sam pripremljen odgovor.
„Vidimo se posle, može?“, pitala je, lepa i prijatna, po pravilu službe.
„Može.“
„Kao keš-kredit“, zakikotala se i otišla.
* * * * *
„Tebi se film uopšte nije svideo“, rekla je sada, dok smo se iz bioskopa ulivali u gužvu oko pokretnih stepenica.
„Nema šta da mi se ne svidi. Monstrum uništava Njujork. To je uvek lepo.“
„Nisi nešto raspoložen, a?“
Ugrizao sam se za usnu. Bilo je besmisleno pratiti Sunčicu danima, a ne videti se s njom. Zato sam pristao kada je predložila film. Ili šta god da smo upravo gledali. Ali bilo je teško ostati miran pored nje, kada sam znao sve ono što su mi šapnuli aerodromski glasovi.
„Rešila sam neko vreme da ne pijem i sad sam ti dosadna. Moraću da smislim kako da te oraspoložim.“
* * * * *
Čekali smo je da se pojavi na vratima spavaće sobe, Baki i ja. Obojica smo bili nervozni, ja sam znao svoje razloge, u njegove nisam želeo da ulazim. Dahtali smo, on malo glasnije od mene.
„Ćuti...“
„Nisam ništa rekla“, uzvratila je Sunčica, polugola u dovratku. Baki je zarežao, toliko se osećao moj bes. „Napolje!“
Pseto je poslušalo, ja nisam.
Dohvatio sam je i oborio na krevet. Nasmejala se, jer je mislila da je to deo večerašnje igre.
„Vidim, već ti je bolje. Skini me.“
Nije bilo mnogo toga za skidanje. Gaćice su praktično spale same, brus sam morao da pocepam. Opet se nasmejala, samo što je sada smeh kraće trajao.
Okrenuo sam je potrbuške tako da je ostala bez daha.
„Ej, manijače... Baš se dugo nismo videli?“
Smračilo mi se pred očima. Svest je ostala negde tu, u blizini; napipavao sam je s vremena na vreme, iako se trudila da utekne. Podmetala mi je klipove, još čvršće od onog kojim sam prodirao u Sunčicu.
* * * * *
ČARLI (konspirativno, jer u holu terminala i šalteri imaju uši): „Gordana sa informacija? Meni to niko nije rekao. Pričao sam i sa njom pre neki dan, i ništa.“
BRAVO (glasnije od kolege, možda baš da bi ga neko od putnika iz kafića čuo): „Je l’ ti misliš da ja imam neki interes da te lažem? Brate, kažem ti da je ona već dve godine sa Ciletom.“
ČARLI: „Šefom smene? Za njega sam mislio da je oženjen. I da ima decu. Prošle nedelje sam mu video ćerku, pratio ju je na avion.“
BRAVO: „Nikako da naučiš da ne budeš isključiv. Cile jeste oženjen, a i bio je oženjen. Prvo je bio oženjen ženom koja mu je rodila tu ćerku. A onda se pre dve godine uhvatio u šemu sa Gocom. Bila mu je stalna ljubavnica na aerodromu. Svi su znali i niko je nije dirao. Ali, on nije u to verovao. Tako da joj je jednom prilikom u kokpitu polomio obe ruke. Tako ju je snažno tresao da su joj ciknule podlaktice, zamisli... Naravno, raskinuli su. I ne samo to, Goca je otišla sa rukama u gipsu pravo kod njegove žene i sve joj ispričala.“
ČARLI: „Španska serija!“
BRAVO: „Naravno, žena se odmah razvela od Cileta. Znaš šta je još uradila? Zalupila mu je vrata pred nosom baš kada se uhvatio za dovratak, ne bi li je sprečio da ode... Kad ga je Goca posle videla sa rukom u gipsu, sažalila se i otad su zajedno.“
ČARLI: „Sereš.“
BRAVO: „Idi i pitaj je ko joj je kupio prsten koji nosi na ruci. Motao si se oko nje, a? A to nisi video, paceru?“
ČARLI cokće u neverici.
* * * * *
„Je li te ovako karao?“
Boleli su me kukovi od siline nabijanja. Nisam osećao kolena, ni butine, ni leđa, ni vrat. Sve je bilo ukočeno i tvrdo poput kamena. I nije moglo da se zaustavi. Znoj mi je sa čela kapao na Sunčicina leđa, dok je ona jaukala.
Sad se okrenula ka meni. Poslednji jauk se protegao u dugi ton i završio pitanjem.
„Molim?“
„Jel’ te ovako karao? Reci mi!“
„Ko... Ej, stani, boli me... O kome pričaš? Alo, idiote... Stani!“
„Jel’ te ovako jebao?“
Izvukla iz mog stiska i sklonila u ćošak kreveta, dok sam ja nastavio da radim u prazno bar još nekoliko krugova. Tek kada sam se srušio na dušek, postalo mi je jasno da ispod mene nema nikoga. Obrisao sam znoj čaršavom i brže-bolje se pridigao na kolena. Šta se desilo? Zašto smo stali? Šta je bilo?
„Ti nisi normalan...“
Srce mi je udaralo u grlu, u ušima mi je zujalo, leđa su mi gorela od upale. Istovremeno mi je bilo vruće i hladno. Počeo sam da se tresem.
„Št...“
Sunčica je podigla prst i odmahnula glavom.
„Reptilijanac“, rekla je.
Borio sam se da dođem do daha. Je li to bilo pitanje? Da li je očekivala odgovor?
„Videla sam, malopre, dok si divljao...“
„Zaštosisamnom?“ Kada mi se disanje popravilo, ponovio sam pitanje. „Hajde mi objasni, zašto si sa mnom.“
Sunčica je i dalje odmahivala glavom, sa prstom uperenim u mene.
„Videla sam ti krljušt po rukama.“
Nasmejao sam se.
„Ne, Sunčice.“ Podigao sam bolna kolena sa kreveta i potražio gaće. „Pomešala si me s nekim. Sa Borom, možda. Ili sa Sinišom. Ko zna, možda i sa Simovićem.“
„Baki!“
„Čekaj. Stani...“
„BAKI!“
„Sunčice...“
„Izlazi napolje.“
Pustila me je da se obučem. Na vratima, dok je držala Bakija na kratkom povocu nalik na čuvarku logora, objasnila mi je. Znala je da sam se motao u gradskoj vlasti. Nije znala koja mi je tačno bila funkcija, ali je znala da sam u jednom trenutku bio neko i nešto. Za to je čula pre nego što smo se smuvali. Videla me je svojevremeno u Hronici, sećala se koliko mi je bilo neprijatno, samo što nije mogla znati da je to bilo zbog onog u gaćama, a ne zbog onog u fascikli na Radinom stolu. A i Aca joj je pomenuo moju kratku karijeru... Mislila je da bih možda mogao da potegnem neke stare veze, da saznam nešto više...
„O reptilijancu? Je l’ opet pričamo o predsedniku?“
Nije više ništa rekla. Nije ni klimnula glavom. Samo je Baki iskoračio ka meni, skoro se ugušivši povocem, da mi omiriše međunožje.
Poznat miris, a?
Otišao sam.
* * * * *
Sunčica je mogla da me otera sa svog praga, ali nije mogla da me otera s aerodroma. Štaviše, sad je postojala jedna prednost: nisam morao da se krijem. Naprotiv, puštao sam je da me vidi svaki put kada bih se našao tamo. Nisam joj prilazio, niti joj se obraćao, ona je radila svoj posao, ja svoj. Ako je hiljadu drugih ljudi koji su bili ispreplitani ko zna kakvim vezama svakodnevno moglo da radi u toj zgradi, mogli smo i nas dvoje. Postojala je prošlost? Pa šta. Ja sam živeo u sadašnjem trenutku i u njemu sam imao zadatak.
Prepoznao sam ga čim je ušao u glavni hol. Dan je bio vedar i hladan i svako otvaranje staklenih vrata unelo bi svežinu u ustajali vazduh terminala, ali kada je on prešao prag zgrade, aroma se u trenu obogatila za još jedan sastojak. Miris dimljenih kobasica, aerodromske poslastice. Posle toga su usledili brkovi, kao i povijena ramena. Nije bilo sumnje.
Kao i ostali, prodefilovao je ispred šaltera za čekiranje, a onda se popeo na sprat i prošao pasošku, pa nestao u međunarodnoj zoni, gde se nalazila soba zemaljskih stjuardesa. Ispratio sam ga na posao, a posle nekoliko sati i sačekao s posla.
Planirao sam da ga presretnem na parkiralištu, što dalje od uniformi, ali pre nego što je izašao napolje, namignuo je nekome od kolega i ogradio usta dlanom, da se bolje čuje.
„Večeras, u Meraku. Vidimo se?“
O, i te kako.
Stigao sam u Boljevačku šumu pre sumraka.
Pronašao sam kolibu na kojoj je pisalo MERAK dok je nebo postajalo ljubičasto.
Unutra sam pronašao Stevu dok još nije bilo sveta. Stajao je za šankom i sam sebi točio vino iz plastične flaše. Lice mu je bilo rumeno, oči vodnjikave. Spremao se za večerašnju zabavu. Piletina punjena kobasicom. Prišao sam mu i pružio ruku. Otpio je gutljaj vina, pa ostao da gleda u dlan, kao da nije siguran šta treba da radi s njim.
„Jel’ se znamo mi?“
„Znamo se, kako ne. Ti si onaj što me je navozao.“
„A?“
„Vozio si me. Levo, pa desno. Sve u krug.“
„Stvarno?“
Iskezio mi se i prihvatio moj dlan.
„Kažu da sam najbolji.“
„Ne sumnjam.“
Nisam ga puštao iz stiska. Dok je još postojao trag želje za karijerom u meni, u teretani sam dizao poteške tegove. Muževne šake, zvale su ih žene. Doduše, nisu mirisale na slaninu.
Steva je predložio da ga ostavim na miru i popijem nešto, ako hoću, ili prosto odem iz kafane, jer će uskoro da dođe veće društvo i tada više neće biti zajebancije, ali odmahnuo sam glavom i doveo ga do jednog od stolova, za koji smo onda seli. Video sam kako mu se znoji čelo, od vina i bola koji nije želeo da prizna. Vilica mu se stegla, a oči zapretile da ispadnu iz duplji.
„Mmmmneznamšta... hoćeš?“, promrmljao je, lupivši slobodnim dlanom o sto. „Okani... me... se.“
„Ti si taj koji će morati da se okane.“
„Koga?“
„Znaš ti koga.“
„Koga?!“
„Ne foliraj me, matori. Voliš da opališ, a? Da zvekneš malo. Dohvatiš kad ti se ukaže prilika. Je li?“
Stevino lice više nije bilo rumeno. Krv kao da se povukla dublje u njega. Umirio se i zakolutao očima. Malčice sam popustio stisak, ali to kao da ga je još više zabolelo.
„A-ali, bio sam samo jednom“, počeo je da se pravda, da bunca, nemiran na stolici poput deteta. „Rekli su mi da može, da neće biti problem. Posle, kažu, ne bude ništa. Čoveče, svi su već bili... Što si se mene dohvatio. Nisam ja jedini. Panduri nas puštaju. Kažu, nema kome da se požali. S-smeju se.“
Pustio sam mu ruku. Pridržao ju je drugom da ne otpadne.
„S-smeju se“, ponovio je kroz stisnute zube. „Kažu, nije mu ništa, čoveče.“
Sedeli smo neko vreme u tišini, a onda su došli prvi gosti.
„Stevo, jesi dobro?“, pitao je neko.
„Dajte mu da popije nešto“, dobacio sam, izlazeći iz kafane. „Nije mu legla kobasica.“
Na putu do kuće, shvatio sam da i mene boli dlan kojim sam stegnuo Stevinu šaku. Pregledao sam ga na uličnom svetlu i shvatio da je ispresecan sitnim rezovima koji krvare.
Reptilijanci. Sisači devojačke krvi.
Pozvao sam Sunčicu. Da joj kažem da se skloni s aerodroma, da joj kažem da da otkaz i nikad više ne priđe Surčinu, da od sada pa nadalje, kud god da ide, putuje isključivo kopnenim prevoznim sredstvima, ali još dok sam izgovarao sve to u slušalicu, bilo mi je jasno da će me odjebati. Rekao sam joj da je aerodrom opasan, da će je jednog dana dokrajčiti, uništiti. Odgovorila mi je da je jedino što je opasno na aerodromu onaj tip u karantinu. Budući predsednik. Taj će nas sve uništiti.
„Uništiće tebe tvoj posao“, rekao sam. „Isisaće ti krv vampiri, ima samo vreća od tebe da ostane. To je ona suva koža koju je video Simović ispred gejta. Oni bukvalno izvlače život iz vas. A ti to ništa ne vidiš. Slepa si kod očiju. Veruješ tamo u nekakve zmije, a ne vidiš da ti rade o glavi pred nosom...“
Nešto se čulo iza nje. Veza je pucketala, ali ovaj zvuk je potekao od čoveka. Neko je šmrknuo. Ili se nasmejao.
„Ko je to? Ko je tu s tobom? Sunčice?“
„Smiri se“, rekla je. „Pozvao si me usred treninga.“
„Treninga? Kakvog treninga?“
„Smiri se.“
„Aca je tu? Aca? Pa on je jedan od njih. Kako ne razumeš?“
„Iskuliraj.“
Bio sam miran. Rekao sam joj da sam savršeno miran. Toliko miran da mogu da dođem tamo, da radimo jogu utroje.
„Ne, ja sam mirna. Savršeno mirna. Ti hoćeš da pukneš, a ja hoću mirna da dočekam kraj.“
Klik.
* * * * *
Biiip.
„Imate li još nešto u džepovima?“
Odmahnuo sam glavom.
„Onda cipele. Moraćete da ih skinete. Imaju metalnu kopču.“
Ovaj put se nije čulo ništa. Đole, radnik KD kontrole, samac, četrdeset i tri godine, svojevremeno bio u dugoj vezi sa Sanjom iz VIP salona, ali kada su pre par godina ukinuli pregledanje na izlasku iz zemlje, prestali su da se viđaju. I ovako i onako. Sada je kontrola opet tu. Strah od terorizma ili ljubav prema komplikovanim procedurama, svejedno. Ko zna, možda ih je dnevna maršruta opet spojila. Sve zavisi od rasporeda i smena. Nisam poznavao Đoleta, kao ni Dragana, njegovog kolegu za monitorom, ali sam znao ponešto o njima. Vratio sam pojas u pantalone, obuo se, pokupio stvarčice iz plave gajbice i rasporedio ih po džepovima. Sa pasošem i kartom za ukrcavanje stao sam pravo pred Simovića, koji, naravno, nije imao pojma u koga gleda.
Prelistao je pasoš, pogledao kartu za ukrcavanje, lupio pečat na prazno mesto i pokazao mi pokretom glave da izađem iz zemlje. „Sledeći“, čuo sam ga kako mumla u staklo šaltera.
Ukrcavanje na let za koji sam kupio kartu trebalo je da počne za nešto manje od pola sata, ali na mene se to nije odnosilo, pošto nisam zaista bio putnik. To jest, bio sam putnik koji će, umesto ukrcavanja, sačekati tetkicu koja čisti toalete, pa u njenu kantu ubaciti svoja dokumenta, sve što bi na bilo koji način poslužilo za identifikaciju onoga koji se sprema da postane niko i ništa u međunarodnoj zoni.
Tetkica je zviždukala neki od generičkih foršpila sa Pinka i nije ništa primetila. Računao sam na to da neće prekopavati veliku kantu koju je vukla za sobom (ostaviti dokumenta u nekoj od malih, postavljenih na sve strane po aerodromu, bilo je rizično, jer je lovac-skupljač u našim genima šumu i bobice zamenio kontejnerima) ili bar da joj to neće pasti na pamet dovoljno dugo da stignem tamo kuda sam krenuo.
Sledeće što mi je trebalo, bio je Incident.
„Alo, momak, kuda?“
Putnik koji nema dokumenta kod sebe i koji pokušava da uđe u zemlju? To je garantovalo pažnju i posvećenost snaga reda.
Dok sam razrađivao plan, boreći se sa porivom da opet okrenem Sunčicu i nastavim sa uzaludnim ubeđivanjem, pomislio sam da je najbolje ničim ne pokazivati da razumeš šta ti govore, ali praksa je pokazala da je veoma teško ignorisati poznat jezik. Zaigraće ti brk na neku glupost, trgnućeš se na neku pretnju. Stoga sam pustio oči da me razotkriju, ali sam čvrsto zašio usta i ćutao na svako njihovo pitanje.
Nekoliko sati sam proveo na stolici u policijskoj sobi u tranzitu, dok su se oko mene smenjivali razni uniformisani tipovi, neki namršteni, neki bezizražajnog lica, neki ćutljivi skoro koliko i ja, neki razgalamljeni kao da sam ih svojim činom, svojim neverovatnim pojavljivanjem na ničijoj zemlji, lično uvredio. Jedan krupni pandur me je uhvatio za ramena i divljački protresao, kao da ćutim zato što sam pospan. Opalio mi je šamar. Zatreptao sam, ali nisam ni reč rekao. Nemate izbora, momci, moraćete da me odvedete tamo.
„Kapetane, kako ćemo sad?“, pitao je neko od mlađih, na šta je prosedi policajac, koji je krio zapaljenu cigaretu pod radnim stolom od samog sebe, slegnuo ramenima.
„Kud svi, tu i mali Mujo.“
* * * * *
Stigli smo do kraja, gde me je čekao on.
Sedeo je na podu na kojem nije bilo nikakve prostirke, ni ćebeta, ni jastuka. Gejt je bio prazan, čak su i stolice namenjene putnicima koji čekaju ukrcavanje bile povađene. Osim na podu, moglo se sedeti jedino na redu niskih radijatora uz stakleni zid koji je gledao na platformu. Službeni pult, za kojim sam odmah zamislio Sunčicu, bio je praktično nevidljiv od đubreta koje se nagomilalo u tom ćošku gejta; papiri, alu-folija, ostaci hrane, zgužvane plastične čaše, umrljane salvete, a ispod pulta, prenosivi hemijski toalet (dečje izdanje), odavno prepunjen. Miris koji me je zapahnuo kada su zaključali vrata za mnom najviše je ličio na med, kad bi med mogao da se pokvari. I slatko i gorko i kiselo. Štipalo je za oči. Okupan suncem koje je udarilo u stakla, čkiljio sam ka nepomičnom čoveku, naslonjenom na zid nasuprot vrata.
Kada sam podigao dlan da se zaštitim od svetla, izgledalo je kao da salutiram pred njim.
Šta bi Sunčica rekla?
Nisam znao smem li sada da progovorim. Pitao sam se koliko je ova gomila stakla i metala zvučno izolovana, ali nije ni morala biti, jer su se snage reda koje su me dovele u karantin već udaljavale ka uposlenim gejtovima dalje niz hodnik. „Let za London je spreman za ukrcavanje...“
Ovde, na kraju zgrade, vladala je tišina. Tolika da mi je, čak i kada sam se uverio da nas niko ne sluša, bilo neprijatno da ispustim glas.
Srećom, nije ni bilo potrebe.
Sedeo je na podu u turskom sedu, bos, u svetloplavim farmerkama i običnoj, beloj majici, nalik na pojednostavljen crtež čoveka. Na skicu deteta koje je dovoljno veliko da shvata proporciju, ali i dalje nema oko za detalj. Sa daljine od nekoliko metara, nije bilo moguće proceniti mu godine, ali kada je podigao ruku i pozvao me da mu se pridružim na podu, i kada sam ga poslušao, primetio sam da mu je koža prepuna sitnih bora.
Starac.
Sunčicin predsednik bio je običan, neugledni matoran koji me je posmatrao ne trepćući, kada nije gledao ka platformi i suncu koje je zalazilo za zgradu terminala. Uzvratio sam mu pogled i shvatio da zapravo trepće, ali da je to proces koji traje. Uživao je u tome. Kapci su mu se polako primicali jedan drugom, oči bi gledale pravo, usredsređene na nešto nevidljivo, da bi, trenutak pre nego što će se kapci dodirnuti, zenice odletele naviše, kao da je došlo vreme da se pozabave nečim unutar glave. I onda bi se činilo kao da spava. Nekoliko sekundi. Da bi se kapci, uz kratak titraj koji bi prethodio rastegnutom, lenjom pokretu, opet razdvojili.
Ne znam koliko dugo sam sedeo i gledao ga, hipnotisan ravnomernim smenjivanjem dana i noći na njegovom licu, ali kada sam došao sebi, shvatio sam da se sunce dobrano pomerilo preko neba. Vreme ostalo za nama dvojicom pretvorilo se u razvučenu mrlju. Događaji od pre samo nekoliko sati, moj dolazak na aerodrom, stajanje u redu pred KD kontrolom, bacanje dokumenata u đubre, sve je to izgubilo oštrice. Jasne konture dobile su zamućene ivice, bistre boje postale su mutne. Vreme u kom smo obitavali postalo je gusto i opipljivo, dobilo je zlatnu boju i bilo je sačinjeno od sitnih čestica koje sam mogao da vidim u prostoru oko sebe. Nalik na prašinu, samo su se kretale mekše i još sporije.
Svet koji sam ostavio sa druge strane vrata gejta i dalje me je vukao sebi, jer sam, odjednom se unervozivši na podu, shvatio da čekam da se nešto desi. Tamo, u daljini, dešavalo se svašta. Avioni su se smenjivali na avio-mostovima, supervizori i radnici na platformi su obigravali oko njih i opsluživali ih, puš-bek vozila, vatrogasci, granična policija, ketering, uniforme su se ređale, ali odavde, iz izolacije, sve je to delovalo neozbiljno i nevažno. Nije to bilo ono što sam čekao da se desi.
Ustao sam i uzvrteo se. Čak sam i promrmljao nešto sebi u bradu.
Starac je nastavio da sedi, mudar kao Kinez.
Zastao sam usred koraka.
Osvrnuo sam se prema onom bubuljičavom klincu iz osamdesetih. Stajao je poluskriven iza prodavca benzina, kojeg je zaklanjao student, koji se krio iza savetnika, ispred kojeg je stajao ovaj vickasti tip. „Mudar kao Kinez?“ Zamahnuo sam rukom i obrnuo se oko svoje ose, u želji da opalim šamar svoj petorici. Video sam ih u staklu gejta. I oni su se okrenuli za 360 stepeni, toliko je snažan udarac bio.
„Au!“, viknuo sam, ali zvuk je, u vakumu karantina, progutao sam sebe.
Starac je pogledao u mene i trepnuo. Bio je to znak da se smirim i vratim na pod. Ubrzo, prestao sam da čekam. Možda je šamar rešio stvar. Ili me je topli, smrdljivi vazduh omamio.
Zadremao sam.
Trgnuo me je zvuk otključavanja vrata i bat čizama. Neko je uključio svetlo, pošto se mrak već skupio u ćoškovima gejta.
„Sad ih je dvojica“, zagrmeo je glas, uljez iz spoljašnjeg sveta. „Baš da vidimo šta će da bude.“
Metalne tacne bačene su pred nas, na njima dva suva sendviča i poluprazne čaše s vodom. U jednoj je plivalo nešto, nečija pljuvačka ili spljeskana buba. Starac je pogledao u mene, pa u momke u uniformama koji su nas okružili. Bilo je među njima i par onih u civilu. Delovali su napeto. Uzbuđeno. Zatim je zatvorio oči.
Prvo su udarili njega, a onda mene. Šutirali su nas čizmama i cipelama, u bedra, po leđima i nogama, a pesnicama su nas mlatili po glavi. Teško su disali, napinjali su se, tu i tamo neko bi uzviknuo nešto. Trajalo je nekoliko minuta. Nekoliko spoljašnjih minuta. Sunčicinih minuta. A onda je prestalo, naglo kao što je počelo. Prvo su završili sa starcem, a onda, posle jednog udarca više, i sa mnom. Isključili su svetlo i povukli se na drugu stranu stakla bez reči.
Možda je ipak ovo bilo ono što sam čekao.
Veoma polako, razmotao sam se iz fetusnog položaja i naslonio na zid. Pitao sam se kako je starac izdržao ovolike batine, čak ni ne zaklonivši stomak i grudi kao ja, ne zabivši instinktivno glavu sebi u krilo. Lice mu je bilo natečeno, na rukama su već izbile crvene modrice, koje će, kao i nebo, postajati sve tamnije. Ni ja nisam izgledao ništa bolje. Lice mi je ostalo sačuvano, ali zato prste i podlaktice nisam osećao, sve je bridelo od udaraca. Kao i leđa, ona su najviše stradala. Za sada sam mogao da se pomeram, mada uz jauke, ali plašio sam se noći, kada se telo ohladi.
Još sam prepipavao otekline po sebi, kada je starac posegnuo za sendvičem, razmotao celofan i zagrizao suvi hleb. Mljackao je žvaćući okrvavljenim zubima kao da se ništa nije desilo. Štaviše, izgledalo je da uživa. Zatim je otpio gutljaj vode, i to baš iz čaše u kojoj je plivala buba, kao da pije planinski potok direktno sa izvora. A onda se okrenuo ka meni i nasmejao se.
Imao je žute, iskrivljene zube, poput mojih pre nego što sam ih sredio. I jezik koji je palacao po ustima.
Otkinuo je još jedan zalogaj sendviča, sa još većim žarom. Klimao je glavom dok je žvakao, i sve vreme se smejuljio. Gutao je s mukom, grlo mu je verovatno bilo povređeno u batinanju, ali to ga nije sprečavalo da merači obrok.
Pokazao je ostatkom svog sendviča ka mom. Hajde, kao da je govorio, šta čekaš.
Digao sam obrve i osmotrio ketering. Starac se opet nasmejao, sad još glasnije. Pomislio sam da se zagrcnuo, ali zapravo mu je osmeh bio takav, bučan i odsečan.
Bio je u pravu. Ceo dan ništa nismo jeli. Stomak me je boleo od policijskih čizama, ali negde ispod, dublje u meni, krčala su creva od gladi.
Uzeo sam preostali sendvič i razmotao ga. Smrdljiva salama je zamirisala kao najukusnije đakonije. Zagrizao sam. Osmeh mi se razvukao licem. Mortadela je virila između zuba, osetio sam kako me golica po usnama. Starac mi je pokazao svoje parče užeglog sira na jeziku i zacenio se.
Nisam mu ostao dužan.
Smejali smo se kao dve budale sve dok nismo počeli da kašljemo, a onda smo legli pored praznih tacni i, kada se noć sasvim spustila na aerodrom, zaspali u svojoj jazbini.
* * * * *
U snu je sve kako treba. U snu osećam da sam na pravom mestu, na mestu koje mi pripada. Čak i batine nisu problem – kad nisam platio na mostu, platiću na ćupriji. Smešim se. Smešim se stvarno, onom sebi koji se smeši u snu. Razdragan sam, skoro pa srećan.
Sanjam čudan san. U njemu, vrata karantina se otvaraju i sa druge strane nekoliko policajaca, šef smene i Sunčica čekaju da izađem. Čim to učinim, ona mi se baca u naručje. Plače i smeje se. Šef smene mi, dok držim Sunčicin obraz uz svoj, razvaljuje šamar po onom drugom, slobodnom. I to je smešno, nekako, na mestu je. Sunčica se odvaja od mene, gleda me tim srećno/setnim pogledom.
„Sve sam ti oprostila. Oprosti i ti meni.“
Opraštam joj, dok nam sunce greje obraze, toplije od svakog šamara.
Osećam suze u očima, pogled mi se muti, a kad se konačno izbistri, više nismo na aerodromu, već u kafani Merak, na našoj svadbi. Dovezli smo se bemvejcem i sedimo za stolom za kojim nas služi Sveta. Prilazi sa flašom šampanjca u ruci i namiguje mi. Pokazuje vegetin znak, okej smo mu, savršeni.
Tu je i muzika, dva tipa sa gitarama, imaju glasove kao slavuji. Eh, BRAVA i ČARLIJA bih prepoznao i zatvorenih očiju. Kum Aca ih časti krupnim novčanicama, a pored njega je i njegov dečko, niko drugi do Simović. Odeven je u punu uniformu, ali obe ruke su mu u gipsu, svi ga, pa i Aca, zbog toga još više volimo.
Toliko sam ispunjen ljubavlju, da je plač neminovan.
* * * * *
Oko mene je još bilo mračno, neka mala avijacija prispela je na bravo poziciju i daleki zvuk motora ostao mi je u ušima, iako ga, kad sam se povratio iz sna, više nije bilo. Bilo je teško razbuditi se; promaja je milovala brojne rane i modrice na mom telu i nije mu dozvoljavala da se sabere. Ostao sam da ležim, okrenut na bok, pogleda uperenog u bela svetla na platformi.
Sve dok nisam shvatio da to nije promaja.
Starac je klečao nada mnom i ono što je strujalo vazduhom bio je njegov dah. Ukočio sam se, poželevši da se na brzinu nekako vratim u san, ali to je bilo nemoguće.
Pomerio se bliže meni. Čuo sam hrapavo struganje po linoleumu gejta i šta je drugo to moglo biti osim njegovih dlanova ili farmerki. Spustio je glavu bliže mom boku i ruci koja je ležala na kuku. Zastao je na trenutak, taman dovoljno da se zapitam hoće li je zagristi. I zaista, razjapio je usta, koja su, iznenada osvetljena spoljnjom rasvetom, delovala prepuna zuba, i priljubio usne uz izubijanu kožu. Osetio sam njegov jezik na sebi. Prevukao ga je duž podlaktice, ka šaci, i odjednom mi je na tom potezu postalo hladno, prijatno hladno, a onda je bol počeo da jenjava.
Starac se uspravio, pa nagnuo na drugu stranu i prešao jezikom preko gornjeg dela moje ruke, onog koji su gnječile policijske čizme.
Fiksirao sam pogledom daleko svetlo iznad tehničkog izlaza sa avio-mosta na nekom od udaljenih gejtova, sve dok se nije proširilo u meni i na trenutak me progutalo. A onda sam opet bio u hladnom mraku karantina. Cela površina kože me je peckala od pljuvačke kojom sam premazan. Drhtao sam, kao da ležimo napolju, na zimi, sve dok me starac nije prekrio nečim suvim i laganim, pomalo hrapavim, nečim što me je savršeno prekrilo, maltene se ne spustivši ni sa jedne strane na pod. Bilo je po krojeno po mojoj meri. I po njegovoj. U mojoj pospanoj glavi postalo je odmah „ćebe od paučine“, iako starac, sa onakvim zubima, nikako nije mogao ličiti na pauka. Eto kako izgleda, pomislio sam, ali na šta se to tačno odnosilo ostalo je nejasno, jer je belo svetlo opet ušlo u mene i nije me napustilo sve do jutra.
* * * * *
Naravno da sutradan na sebi nisam imao ni jednu jedinu modricu.
Bio sam kao nov, kao i starac koji je, kada sam otvorio oči, već sedeo na svom mestu uza zid, miran poput bubice, zagledan u nešto daleko ili duboko.
Naravno da su, negde u toku posle podneva, panduri i ostali gosti karantina opet došli. Da nam donesu hranu. I batine. Zato su i dolazili da biju. Nije im bilo jasno, a ono što nisu mogli da shvate, nerviralo ih je. Ali kako su uopšte mogli da shvate svet unutar karantina? Njihove misterije ovde ne važe za misterije, ono što je njima bitno ovde je možda sasvim nebitno. Dan prolazi, avioni sa druge strane stakla uzleću i sleću, sunce prelazi preko neba, vetar šiba ravnicom. Na platformi je zimi uvek nekoliko stepeni hladnije nego bilo gde drugo u Beogradu i šire. A leti je nekoliko stepeni toplije. I vetar je uvek jači. Eto im njihova misterija.
Starac i ja trpimo udarce, a onda jedemo krvavih usta. I smejemo se.
Ovde, kod nas, sve je u redu.
* * * * *
Te noći, usnio sam kako ova priča treba da se završi.
Vrata karantina se otvaraju i Sunčica stoji tamo, sa druge strane. Nije srećna, gleda me prekorno. Gleda i iza mene, u dubinu gejta, nepoverljivo, stisnutih očiju. Govori mi da sam idiot i da me je odmah provalila, jer sam se registrovao u prizemlju, na šalteru, a nisam prošao kontrolu pred ukrcavanje, na gejtu. To joj je odmah reklo ko je kreten bez papira. Bez imena, prezimena, funkcije: niko i ništa.
„Dovedite ga“, govori pandurima i oni me hvataju za ruke, ali ne stavljaju lisice na njih, već jednu, veliku, oko mog vrata.
Otimam se koliko mogu, ali jači su od mene, u boljoj su kondiciji i nisu prekriveni masnicama koje bole kao đavo.
Želim da im kažem da nisam pas, ali iz mene dopire lavež. Av, av. Av.
Panduri me puštaju i lanac zvekeće za mnom dok na sve četiri trčim ka Sunčici. Ona me ipak prima u naručje, grli me, uzima me za povodac.
„O, Baki, Baki, idiote jedan, mogao si stradati od tog... monstruma. Šta bih bez tebe, ti si mi jedini oslonac u životu. Ko će da spava sa mnom kad me svi ostave? Ko će da me štiti od napasnika?“
I dok odmičemo bescarinskom zonom, iza nas se čuje zvuk koškanja, lomljave, povici uspaničenih ljudi, histerija koraka i ispaljenih metaka, a onda i nešto krupnije, tromo ali veoma snažno, sve dok svaki veštački proizveden zvuk nije utihnuo.
Februarska košava fijuče kroz razvaljena stakla koja gledaju na platformu.
Sunce je zašlo za mali, ali veoma taman oblak koji će sigurno doneti kišu.
Preko neba, iznenada bezbojnog poput praznog papira, leti ogromni zmaj.
„Direktan let za Njujork“, šapuće prestravljena Sunčica i čvršće steže povodac koji mi se urezuje u ionako već bolan vrat.
Av.
* * * * *
Kad sam se sutradan probudio, modrica opet nije bilo.
Nasmejao sam se.