Ilija Bakić je pesnik, pripovedač, kritičar i urednik iz Vršca. Kao pripovedač, zastupljen je u antologijskim izborima srpske i jugoslovenske fantastike. Objavio je knjige: Resurekciona seča početnog položaja, Ortodoksna opozicija alternative slobodnog izbora, Prenatalni život, Želite li besplatno da letite, Novi Vavilon, Koren ključa, naličje ravnodnevnice, Slava dekadnog sistema ili o A E I O U, Protoplazma, Jesen skupljača, Filmovi, Nastaviće se..., Bagra diše, U odvajanju, Led, Mudrijaši, te Futurista u odstupanju ili Unezverijada. Na sajtu Projekat Rastko, objavio je zbirku priča Dole, u zoni.
* * * * *
„Previše pričaš te tvoje... fantastične priče. Bolje bi ti bilo da slušaš šta ti JA pričam“, odbrusi prosedi gospodin u oblaku aromatičnog „Virdžinija“ dima. Njegova jaka donja vilica zasija kao slonovača a oštri zubi koji grizu vrat lule zlobno namignu.
„Nej TI da MENI držiš predavanje kak da sem nekakvo đače. JA odavno ne grem u šolu. Ni kad je trebalo ijti ja nisem išel pa ne bum ni sad. A imam i preko 60 godina“, odgovori prozvani drčno.
„Ih, danas svaki balavac ima 60 godina.“
Nabeđeni balavac zausti da odgovori.
„Dobro de, nemoj da se žestiš. Nisam te zvao da se naganjam s tobom nego da vidimo šta ćemo. Stvar je ozbiljna...“
„Čak šta više.“
Ispod crnih obrva sevne pogled. „Ne možemo da dozvolimo takve stvari. Nismo mi glineni golubovi. Ovo mora da se istera na čistac i preseče. To mora da se sredi brzo i po kratkom postupku. Zato sam te i zvao. Ti ćeš da nađeš krivce i središ ih. Jasno?“
„Majku ti božiju imperijalistićku...“
„Ne psuj!“
Držeći balavac guste kose sa prirodnim loknama, kao da se ne prebacuje njemu, skrene pogled sa sagovornika na veliki prozor kroz koji navaljuje bistra planinska svetlost. Onda iz unutrašnjeg džepa, elegatnog, po meri krojenog i od najboljeg engleskog materijala sašivenog, sakoa izvadi zlatnu kutiju, otklopi je i izvuče debelu havanu, pažljivo skine celofan sa nje, odgrize jedan zašiljeni kraj i lizne ga, drugi takođe gricne i gurne među zube pa, kresnuvši dugačku šibicu, počne dugi posao paljenja cigare. Ljuti dim konačno počne da se vije iz zažarenog vrha i, čas posla kasnije, nadvlada finu, aromatičnu virdžiniju. Lulaš je ceo ritual pripreme i paljenja gledao ispod oka, desna beonjača je bleskala od besa a zubi škripali. Ipak, ništa nije omelo predanog pušača.
Konačno, zadovoljan količinom i gustinom dima ovaj se zavali u starinsku fotelju i uzdahne: „E sad je bolše. Ovo ja volim. Ovo je dobro... Gdje smo ono stali?“
„Predugo smo stajali, ako se ja pitam – a pitam se. Dakle, imam za tebe zadatak. Neću da angažujem ni Vitezove ni Priorat. Nisam zadovoljan onim što Vitezovi i Priorat rade, mislim da mnogo drame, kao da je ovo pozorište, a rezultati su im nikakvi. S druge strane, nemam ni mnogo poverenja u sve te klipane i mutivode i lezileboviće koje su angažovali kao spoljne saradnike. Hoću brzu i diskretnu akciju bez buke. I sa rezultatom. Zato sam te zvao. Ti si navikao na konspirativni rad, umeš to, da kažem ide ti od ruke i od pištolja, ako treba – a trebaće. Razumeš?“
„I da i ne. Kao ono kad su pitali onog koji se bode opijumom da li se drogira a on će ’U ednu ruku da, u drugu ne’. Razmem te al te ne kužim. Kaj bi u stvari ti štel? Da ja budem policaj? Il, kak se to zove, detektiv? Nemrem ti ja to.“
„Možeš, možeš, nemoj sada da mi se prenemažeš. Neće ti pomoći. Ovo moraš da odradiš. Vreme je da vratiš malo od duga. Ili si, možda, zaboravio šta si sve dužan? Hoćeš da ti nabrajam? Po abecedi ili hronološki?“
Prozvani odbije dugi, gusti dim.
„Ako zanemarimo sva školovanja i incidente sa školskim upravama, sva krstarenja i gozbe, da ne kažem bahanalije sa par onih devojaka koje si ostavio u blagoslovenom stanju... Kažem, ako sve to zanemarimo jer si bio mlad, a kad je neko mlad onda mu priliči i da je lud i nepromišljen pa i osion, dakle, ako se samo koncentrišemo na period otkako smo te ubacili umesto onog drčnog revolucionara – a što si, da te podsetim, ti tražio i molio da ti damo da se malo igraš – šta misliš koliko nas je tvoja zabava koštala? Mnogo, jako mnogo. Od tih cifara se i meni zavrti u glavi...“
„Ih, majku ti božju...“
„Rekao sam ti da ne psuješ a posebno ne rodbinu.“
„Ispričavam se.“
„I treba.“
„Ali, nije da ja nisam odužio svoj dug. Ili barem deo duga. Šta je sa mojim historijskim 'Ne' i našom općenarodnom borbom, pa historijsko 'Njet' SSSR-u? Malo li je?“
„Nemoj molim te. Samo si vikao 'ne' pa 'ne'. Čudna mi čuda. Drugi su zbog toga fasovali a tebi nije ni dlaka falila s glave. Kad smo kod toga, je l' ti to farbaš kosu?“
„Ne. Ranije jesam, kaj jest – jest. Ali, od kak sem bil u Švici, na onoj klinici gdje su mi zamljenili krv sa nekim mladcem, sve mi se popravilo, i vid i kosa i ona stvar. Bogme, baš se popravilo.“
„Koliko znam, ta stvar ti je uvek radila i više nego što je trebalo. Sećam se kako si se hvalio da si i za vreme rata svake noći... ono, pa su te drugovi molili da budete tiši.“
„Je, bil je tak, al sem ih posle dal streljat il sem ih bacil na frontu pa se više niki ni bunil.“
„Što mi se tako bečiš. Govori normalno.“
„Ne mrem. Ako tako pričam bojim se da ću zaboraviti kako trebam da budem Zagorec pa budem negde neš zjebal. A s vremena na vreme se to i otme i krene samo, hteo ja ili ne.“
„Dobro, dosta o tome. Da se vratimo na temu. Dakle, hoću da se stvar istraži i to bez uplitanja zvaničnih službi i redova. Imaš podrešene ruke. Ne pitam šta košta. Hoću rezultate. Moramo da reagujemo i kaznimo krivce. Ne može naše da skenjava svako kome se digne. Jasno?“
Prozvani umesto odgovora odbije oblak dima.
„Za početak mislim da treba da odeš do njihovog najčasnijeg oca i porazgovaraš s njim. Smisli neku priču, kao da hoćeš da se preobratiš ili nešto slično, i ispitaj mu puls. On je meni najsumnjiviji. Sve te njihove dogme i kerefeke i tajni redovi, sve to je smišljeno da nas eliminišu. Podmeću nam noge otkako su napravili Crkvu i izbacili nas iz podele plena. Kad su ojačali krenuli su da nas vijaju po svetu pa smo morali da odgovorimo. Zato i pomažemo sve revolucije, da ih oslabe i daju nam šansu da se vratimo na presto. Mada... ne bih zanemario ni druge koji nas napadaju, ima ih, nakupilo se tog šljama a imaju i pare... Ipak, počni sa papom.“
„Dobro. Samo bit će problema. Ne mogu tamo da odem otvoreno, morat ću da se skrivam. A u zemli niš ne sme da se zna... Nezgodno.“
„Pa ubaci nekog od dvojnika. Bar njih imaš. Neka se šetkaju i mašu iz auta. Biće to sasvim dovoljno.“
„I ja sem ranejše tak nekak mislil ali... imal sem problema prošli put sa dvojnikom. Bil sem malo... kak da velim... bil sem u šteti na Brijunima.“
„Opet?“
„A kaj ću kad je to jače od mene. Volim sve što vole mladi. Posebno napupele pionirke i o-ho-ho omladinke. I tak je bil par njih s kojima sem se upoznal i reč-po-reč...“
„Ako se to zove reč.“
„Jest... Odužil se to, dan-dva-nedeljica-dvije. To je bil pre neke transfuzije pa sem mal zaribal i trebal mi je mal više cajta da to zrihtam kak valja. I tak je to išlo kad upada moj posilni, provaljuje vrata, Reks skoči na njega da me odbrani, ja skočim, viknem na peseka pa na onoga: ’Kaj se zgodilo’ a on će:
’Druže Stari, veliki problem. Dvojnik se oteo.'
’Kak se otel?’
’Počeo da izdaje naređenja, da pravi reforme, zakuvava, zadruge razbucao...’
’Kaj?’, vrisnem i mal se ne onesvestim.
’Neki drugovi politički su s njim i vodaju ga po plenumima i skupovima.’
’Koji su ti? Rvati?’
’Ima i nji i Srba.’
’Nemrem verovati. Srbi i Rvati da se složiju.’
’Jeste, jeste. Pokupili se i rovare.’
’Da nisu strani plaćenici?’
’Ko bi ga znao? Uglavnom su stari partijaši, prvoborci, ima i jedan Španac.’
’Aj-jaj-jaj i oho-ho.’
’Morate nešto odmah da preduzmete inače ode sve u propas.’
Ja se zamislim i dosetim pa navučem gaće. Kaj god. Prvo je prvo. Onda potapšem onu omladinku po guzi, baš lepoj, onako jačoj, i izađem u kabinetu.“
„I šta je bilo sa tom damom?“
„Kaj ga znam? Niš nismo zrihtali pa su je udali za nekog druga. Da je ostal blagoslovena poslali bi je u posebni centar gde su porađana ta deca i čuvana kak valja. To je bilo u ono vreme kad je plan bil da imam što više dece koja buju zauzeja najvijše i najodgovornije funkcije. Ja sem se trudil kolko sem mogel al to ni bi dovoljno. A nisem štel da moje seme ugrađuju doktori. Ni mi se ono ručno radilo, tak sem delal kad sem bil mali. Više volim kad to sam ugradim. Al, nema se vremena, posla je puno, obaveze mnoge i... tak. Posle sem čul da je i ta druga priča propala, tam u Brazilu. Dobro, niš. Kaj sem mogel ja sem zdelal...“
Delatnik i pregalac zaćuti da povuče dim pa utone u misli.
Lulaš takođe odluta ali kad tišina potraje on je prekine: „I šta je bilo posle?“
„Kaj?“
„Sa dvojnikom. Zaboravio si?“
„Nisem zabil nego sem se setil onih omladinki... kakvih je bilo. Rskave, za prste se lepile. Prste da poližeš.“
„A dvojnik?“
„Dvojnik? Da. Pa, bil je povuci-potegni. U kabinetu stavim prs na čelo i zamislim se. Kom morem verovat? Ak su i Srbi i Rvati skupa to nemre bit dobro. Da su samo Srbi ne bi bil problema – napujadal bi jedne na druge, to je uvek funkcioniral. Ali sa izdajničkim Rvatima... šta s njima? I u koga drugog da se uzdam? Slovenci? Ma ajde... Crnogorci? Ih. Makedoncite? Zaboravi. Kaj sem mogel neg da pozovem Bosance. Oni kak da su stvoreni i zrihtani za takve rabote.
Okrenem telefon i zovnem tamo svog čoveka... ne vredi da ti kažemo koga, ne znaš ga a ne buš ga ni znal jer ni više živ. Ne valja ostavljati tragove, razmeš?
I tak, zrihtamo da ga on i njegovi opkole i uhite živeg ak je možno, da proverimo ko ga je poslal i ko su njegovi fantje, e jeb ga, sad još i slovenščino mešam, velim ti, ne je ovo lak posel. A ja bum došel čim prije. Pa prekinem vezu, sednem da popijem neki konjak i naredim da mi privedu neku napupelu pionirku da mi odigra onu sletsku vežbu sa špagom, pa ću sutra da krenem posle doručka. Odavno sem ja naučil da nikaj ni trebalo hitat pred rudu. Boljše je pustit da drugi zgotovi kaj ima.
Al sem se preračunal, pionirka je bila talentirana pa sem krenul tek prekosutra. Dotad su oni moji pojurili dvojnika iz Beograda. On nie znal ko ga vija pa je bažal baš u Bosnu. A ja Bosnu znam kak svoj džep, tu sem išel gori i doli, i vam i tam. Samo, u tim brdima je tak lak skriti se i izgubiti človeka.
Vijali smo ga četir-pet dana a on je bil uvek ispred nas i ni se dal uhititi. Pravi mangup. Baš je ličil na mene. Onda sem svatil da je opasno toliko se smucati okolo jer mnogo ljudi će to videti i početi priče. Zato kažem mojim da moramo da mu se približimo na pet kilometrov. Jer, svakom dvojniku je u gornju vilicu ugrađen zubni most u kome je bil eksploziv koji se aktivira radiom na daljinu. Moral sem to tak udesiti da ne bi neki dvojnik pal u ruke neprijatelju. Ak se to zgodi neko pritisne gumb i puf! Niko ne može da kaže ko je bil taj čovek jer glava postane kašica. To je sredstvo za krajnju nuždu a ovo je bil to – krajnja nužda.
Trebal nam je još tri dena da mu se približimo dovoljno. Mislim, bil smo mu mi i bliže al zbog tih planina i dolina signal ni mogel da stigne do eksploziva. Kažem ti, trebal nam je puno ali smo došli na čistinu i – tu ga on zjebal! A ja sem naučil da ni dvojnicima ni za verovati.
Posle sem streljal se koji su bili z njim. Oni su se brenili da nisu znali da je to dvojnik al to je bil slab izgovor pa sem ih lako osudil.
Odonda ne volim da sem predugo tajno odsutan. Ali ak sad moram – moram. Bum se nekak snašel.“
„Snađi se, nego šta. Ovo mora da se obavi. Čast i, još važnije, vlast Mrvnga je napadnuta i ugrožena i mora se uzvratiti udarac. Razumeš?“
„Razmem, kak ne bi.“
* * * * *
Vrhovni pastir svih pravovernih blaženo prekrsti ruke na povelikoj trbušini i, kroz raznobojnu svetlost koja je dolazila od prozorskih vitraža, zaškilji na molitelja. Odlično skrojeno odelo, sjajne cipele, bleštavobela košulja i krvavocrvena kravata. I povrh svega muževna glava odlučnih crta i prodornog pogleda koji govori da će biti teško govoriti s njim opušteno i neobavezno. A ne sme mu se ni povlađivati niti ga ljutiti. Boja njegove kravate suviše je ubedljiva. Pastir zažali što nije bolje pazio na savete svojih mentora kada su pričali o veštinama ubeđivanja. Ili da je, makar, zaista naučio kako da igra šah. Jer muškarac pred njim ne deluje ni kao molitelj ni kao neko kome je pomoć potrebna. Dok izgovara: „Zahvaljujem, Vaša Visosti što ste me udostojili pažnje i primili“, blistaju mu zubi u moćnoj čeljusti.
Sveti otac oseti ledene prste na potiljku.
„Ali svakako, sine... Majka Crkva i ja, kao njen najponizniji sluga, uvek smo spremni da prihvatimo i saslušamo, posavetujemo i pomognemo svakome, bez obzira na njegov dotadašnjih život. Jer, grešiti je ljudski kao što je i pokajati se ljudski. Što je veća greška to je veći i oprost.“
„Razmem vas kaj velijte. Al, ni mi nikad to bil jasno. Što veći greh – veći oprost. Kaj to znači? Da nema granice greha posle koje nikakvo pokajanje ne vredi? To mi nikdar ni bilo jasno.“
„Dok god je čovek živ postoji mogućnost pokajanja i iskupljenja. Život je dat za čast i za greh. Ni najokorelijem ubici i palitelju ne sme se uskratiti pravo na kajanje i oprost.“
„Ne znam. Kad sem bil mali i išel v školu tak su nam pripovedali. A kad sem porasel i videl kaj se dela, v ratu in v miru, niš mi ni jasno... No, sad to i ni bitno. Poštovani, ja sem dešel da se nas dvojica nekaj zdogovorimo, ak je moguće. Ja ne držim do sveg tog cifranja i cinculiranja. Ne pazim na to kak pričam. Ni mi bitnega ak omašim.“
„Da, vaš je govor vrlo, vrlo... živopisan.“
„Kaj god. Tak da vam ja ne bum okolišal i, ak je možno, čekam izravan odgovor.“
„Razumem....“
Molitelj zaćuti zagledan u pozlaćeni ram velike slike na kojoj nekoliko vojnika kopljima probada golog muškarca na koga, iz procepa oblačnog neba, pada blistavo svetlo.
„Dobro, dajte, govorite već jednom.“
„Je... Daklem, vi znajte ko sem ja. Došel sem da od vas čujem kak stoje stvari i da odlučim kaj mi je činiti. Možem da se odlučim da ništa ne menjam, da sve ostane kak je, a možem i da okrenem list i dođem tam di me više želiju in više mi nudiju.“
„Oprostite ali o pitanjima vere ne možemo tako govoriti. Mislim, nije to kao na pijaci, merenje i sabiranje, nego mnogo složenije i dublje... Suviše pojednostavljujete duhovnost. To je odlika svih komunista koji čoveka svode na mašinu koja radi i za to joj samo treba goriva i osnovnih uslova za rad. U toj matematici nema mesta za veru.“
„Matematika je čudo, ne biste poverovali. Jest da sme mi sadi komunisti ali ne bumo to večito ostali kak što to nesmo bili ni pre. Se se menja. A kad je tak, valja nam viti šta ko nudi. Ne razmem zakaj bismo se tu prenemagal? Nami nekaj treba pa ak vi imate – dobro, ako nemate – niš.“
„Zanimljivo gledanje. Dobro, neka vam bude. Dakle, ja mogu da vam ponudim, ukoliko pređete na, da tako kažem, ovu stranu, bogatu finansijsku pomoć, kredite pod najpovoljnijim uslovima, odlične trgovinske statuse. Tu su i lične privilegije. To je okvirna priča. O pojedinostima ćemo se detaljno odgovoriti. Uveravam vas da se nećete pokajati.“
Molitelj koji je postao tražitelj značajno klimne glavom.
„Pa, ak je tak, onda ostaje semo jedno pitanje na koje mi treba odgovor da donesem odluku.“
„Ako je samo to, pitajte.“
„Gdo je vubil Kndja?“
* * * * *
Vila blista na vrhu brežuljka okruženog maslinama. Slani vetar sa pučine nestašno dolazi i odlazi. Vazduh je pun mirisa lavande i pesme bezbrojnih buba. Na maloj plaži, dvojica muškaraca leškare u platnenim liegeštulima i pijuckaju ledenu votku iz oznojenih čaša. Na desetak koraka iz njih, ispod velikog suncobrana postavljen je sto okružen poslugom u belim uniformama.
„Siguran si da nećeš da ručaš? Imamo odličnog kavijara. Juče je stigao“, pita domaćin.
„Ne sad. Mož bit kasnejše. Umoran sem od puta i natezanja z onim... što ima crvenu kapicu.“
„Nezgodan?“
„Zaguljen. Prvo je se bil med i mleko, ’ova čemo – onak’, ’samo vi prijte nami i se bu dobro’. A kad sem tražil da kaže kaj daje odma je stal s pričom. Tak da je ostal da on pita njegove i da se opet vidimo. Pa sem zato skočil do tebe. Zakaj da sedim v hotelu a da te ne vidim?“
„Dobro si uradio. Lepo od tebe što se sećaš starih drugova.“
„Kak ti je tuni?“
„A, kaj ga znam – evo vidiš kako je to tvoje zarazno. Dobro je. U jednu ruku je, u drugu ni. To je onaj štos... znaš.“
„Znam, znam.“
„Fali mi moja stepa. I mnogo mi je toplo ovde. Nema nikakve zime. Cele godine možeš da ideš bez košulje. A kad je vrućina nije mi ni do čega, samo ležim, pijuckam...“
„A služavke juriš, a matori?“
„Onako, kako kad. Nije mi puno do toga. Omatorio sam.“
„Eh omatoril a nema ni 100 godina. Jel ideš na transfuzije?“
„Idem ali sve kraće me to drži. Brzo se vratim na staro.“
„Al je bolše neg pre. Samo teraj to. A svi ti doktori kojima dajemo peneze sigurno buju smislili nekaj novega za nas pa bumo trajal još duže. Pazi kaj ti velim.“
„Ti i tvoje fantastične priče.“
„Živi bili pa bumo vidli.“
„Pusti to. Hoćeš još malo votke? Ili da ručamo? Nisi se predomislio?“
„Znaš da više volim konjak ali...“
„Sećam se kad nisi birao ni piće ni piče. Samo si grabio.“
„Bil je tak. Bil. Samo i vremena tad bila drugejša. Revolucija, mladost, polet... Sve je bilo lako i po kratkom postupku, i streljanja i jebanja. Samo ’davaj, davaj’. Svakog dana drugi grad, drugi pored zida i druga u krevetu... To su bila vremena. Čičko Lnn je vumeo da pravi zabavu. Baš. A kaj ti ja velim kad i ti znaš? Bil si tam.“
„Bio, bio. Do kraja. A jesu oni istražitelji viteški konačno otkrili ko mu je došao glave?“
„Kak se spominjem bil je ta ženska. Od onih drugih. Kak i onaj što je zakucal Trockog. Gdo ga je poal, si to prokužil?“
„Da ga jebem, kaj ja znam.“
„Čekaj malo, gdo ovde priča ko ja? Ti ili ja? Ja se ne mešam u tvoje Ruse.“
„Bilo je jače od mene. Izvini. A da ipak ručamo, a?“
Gost ustane. „Ne bum, morem još i da se vratim u Rm a posle do Vtkna. Posel prvejše a posela preko glave.“
„A kako je tebi? Planiraš da nam dođeš?“
„Bože sačuvaj, pomeri se s mesta, pu-pu-pu. Ima vremena. Gde sad da umrem pa posljše da me teraju da puštam mustaše kok što su tebe naterali da se obrijaš pa sad ispod nosa imeš te... kaj je to? Bubuljica.“
„Nije to bubluljica nego mladež. Uvek je bio tu al se nije video dok nisam skinuo brkove.“
„Ili kak što se obrijao Hića? Jal ga viđaš?“
„Ne pamtim kad smo se videli. Zadnje što znam je da se zavukao na Himalaje. Govorio je da ga podsećaju na Alpe.“
„E pa onda ja znam više. Sad je negde na Andima. Planinski človek.“
„Lako je tebi kad možeš da se muvaš po svetu. Meni vesti stižu s zakašnjenjem. To je mana ovoga: jeste mir i uživancija ali ja sam navikao da sve znam i da komandujem. Kome ovde da komandujem? Konobarima?“
„Dobro, nemoj da si na kraj srca. Došel ti je vreme da uživaš pa uživaj. Sad neki drugi teraju dalje. Važno je da se plan sprovodi i da mi pobeđujemo.“
„A ovo što su sredili našeg čoveka?“
„Bumo našli gdo je i bumo ga srediti. To mi je rekkel i naš Gospodin Alfa.“
„Dobro, ako nećeš da jedeš, onda neka ti je sretan put i lov.“
* * * * *
Drug Tt brzo odustane od čitanja izveštaja o radu Bilderberg grupe. Zanimljivija od izlaganja bila su mu zapažanja o oblačenju i ponašanju govornika na poslednjoj sednici. Onaj koji je davao komentare bio je nadahnut, pominjući „kravatu u neadekvatno purpurnom desenu“, odela koja nisu dovoljno sužena, cipele na kojima se vide tragovi nošenja... Kako li je sve to video? Naravno, sednice kluba su tajne ali to ne sprečava viteške služba da ih detaljno prate. Isto je tako siguran da i druge strane prate i snimaju istu sednicu. Tekstovi izlaganja su isti, samo se komentari razlikuju. A možda ni oni? Ponekad ima utisak da svi svakoga prate pa su se operativci konačno, da olakšaju sebi posao, dogovorili i pokrivaju jedini druge pa dele poslove i izveštaje. Kao „ti idi tamo a ja ću ovamo pa ćemo da razmenimo izveštaje“, „ne mogu više da slušam sastanke ovog tajnog komiteta, odbora, komisije, idi ti mesto mene a ja ću ti to vratiti kao zasedaju neki koje ti ne možeš da smisliš“. Moraju ljudi da se dovijaju. S druge strane, sigurno je da u svakoj od tih organizacija postoje i ubačeni špijuni suprotne strane, koji svojim šefovima podnose izveštaje.
Kako bilo da bilo, ništa ne može da bude potpuno tajno. Ali tako i treba da bude... Promenila su se vremena za proteklih par hiljada godina, tehnika je napredovala, ljudi se izveštili.
Ono što je ostalo isto su namere da se svi drugi pređu a u korist onih koji ih varaju. Tu nema promena.
Zato su dosadne sve te priče o prevlasti, dobrima koja se moraju oteti, interesima koji se moraju obezbediti, masama koje se moraju držati u neznanju i pokornosti. Sve je isto. Možda je poslednji koji je malo prodrmao stvari bio onaj Maltus. Ovi što sad govore o „zlatnoj milijardi“ samo ga prepisuju.
Ostatak vožnje Drug Tt provede u gledanju zalaska sunca, uz kraće pauze posvećene osvežavajućem dremežu.
* * * * *
Ponoć se približila na polovinu kruga kad je njegov poverljivi šofer, momak zadužen da ga pazi još za vreme rata, parkirao ručno pravljeni „mrcedes“ uz glavni ulaz hotela sa pet zvezdica. Vratar okićen pozlaćenim gajtanima i kićenkama, istupi iz svoje kućice, skine šapku i nakloni se.
Šofer zakoči, povuče ručnu pa hitro izađe iz limuzine da uslužno otvori vrata da Drug Tt izađe. On se polako uspravi i istegne. Noćni vazduh ga natera da blago zadrhti gledajući niz praznu ulicu. Samo dvojica vremšnih džentlmena sa polucilindrima i štapovima prolazi trotoarom. U trenutku kad nameri da krene Drug Tt zapazi brzi pokret i osvrne se. Džentlmen bliži šoferu digne štap iz čijeg vrha sevne oštrica koju hitro zabode u neopreznog čuvara. Šofer se skljoka na tle bez glasa.
Drugi džentlmen priđe Drugu Tt s leđa i uhvati ga za desnicu kojom je ovaj nameravao da izvuče valter PPK iz unutrašnjeg džepa sakoa, istovremeno mu iza levog uveta gurajući hladnu cev prigušivača na čijem drugom kraju je poveliki luger.
Vratar se zbunjeno uspravi, a kad ugleda okrvavljeno sečivo pred nosom digne ruke i uđe u predvorje kao da se ništa ne događa.
Drug Tt bi gurnut na sedište sa koga je malopre ustao a onda se pomeri prema drugim vratima da ustupi mesto napadaču koji mu u rebra ubedljivo gurne cev pištolja. Uto motor zabruji kad ga pokrenu ubica. Limuzina bešumno krene ostavljajući nepomično telo pod svetlima večnog grada. Posle par skretanja automobil zađe u periferijske uličice sa retkim lampama a onda potpuno neosetno izađe iz grada u potpuni mrak i ubrza. Videvši to, zarobljenik se zavali u sedište pa polako, da ne uznemiri svog saputnika, iz unutrašnjeg džepa sakoa izvadi debelu cigaru i posveti se njenom paljenju što potraje barem desetak minuta. S one strane prozora ništa se ne promeni. Posle par odbijenih dimova vozač se zakašlje a cev lugera jače upre o rebra pa Drug Tt gunđajući otvori prozor da razbistri vazduh u kabini.
Pola sata kasnije limuzina bez usporavanja prođe kroz kapiju od kovanog gvožđa koja preseca visoki zid gotovo nevidljiv u mraku. Par krivina potom putnici stignu pred dvospratnu, blistavo osvetljenu vilu građenu u prošlom veku. Livrejisani vratar lako otvori vrata kraj Druga Tta a da ne bude zabune mahne lugerom prema otvorenim vratima. Nevoljni gost pomno praćen uđe u vilu, prođe predvorje i siguran da treba da nastavi prema sledećim otvorenim vratima to i učini. Nađe se u salonu na sredini koga ga dočeka muškarac oštih crta lica, prosede kose, u tamnoplavom svilenom fraku.
„Poštovani gospodine Brz“, izgovori kroz stisnute usne.
„Ja nisem gospodin, ja sem Drug.“
„Oprostite. Dakle Druže ili Tovariše ili Kamrade Brz. Ili preferirate Tt? Svejedno. Dakle, milo mi je što smo se konačno sreli mada ne baš kako to propisuje bon-ton ali... takve su okolnosti. Najvažnije je da smo se sreli. Dođite, sednimo kraj kamina. Večeri ovde umeju da budu prohladne...“
„A gde punktno bi bil to ovdi? Ak to ni tajna.“
„Ha, duhovito... Neka ipak ostane naša mala tajna dok se bolje ne upoznamo. Sedite, molim vas, sedite. Uskoro će i večera. Koliko znam niste ni ručali.“
„Vrlo ste obavešteni gospodine...“
„Ah, neka i to ostane tajna. Mada sam siguran da pretpostavljate ko sam. Zato ništa neću priznati i ostaviću vas u neizvesnosti još malo. Ipak, reći ću da imamo zajedničke prijatelje što bi trebalo da je dovoljno za početak. Dakle, hoćemo li?“ Negovana šaka pokaže na fotelje.
Drug Tt sedne a za njim i njegov domaćin. Na stočiću ispred njih su boca i dve kristalne čaše. U kaminu gori borovina.
„Da li vam je po volji malo starog konjaka? Znam da ste ljubitelj i poznavalac. Sećam se one živopisne anegdote po kojoj ste, za vreme rata, usred ciče zime poslali neku četu da Vam donese led sa neke planine, kako biste rashladili piće, čini mi se viski.“
„Rekel sem da ste obavešteni ali to ni potpuno... to je problem z vami zapadnjacima. Izvlečite zaključke brez fakti in još potpunega promašite. Al, to ni bitno. Nejmo trošiti časa. Ispijmo.“
I naspe sebi gotovo punu čašu pa ostavi bocu domaćinu da se sam služi. Ovaj se osmehne i sipne sebi dva prsta pića. Za to vreme gost otpije dug gutljaj.
„Hu, dober. Vaš? Franceški, ne? Dober. Pravi. Ni potrebno da se stidite, gospon Rršld."“
„Bravo! Znao sam. Nije vas lako zbuniti.“
„Stari sem ja lisec.“
„Ak je tak onda se bumo dovoril... He, he, živopisan Vam je ovaj govor. Zabavno. Vidim zašto insistirate na njemu. Dobro. Vratimo se važnijim stvarima...“
„Pil bumo još?“
„Ha, ha. Da. Pil bumo. Ako vam bude po volji ima i hladne srnetine za meze... No, bez obzira na vaša ometanja, ja ću da nastavim. Dakle, kako čujem od našeg zajedničkog poznanika, izgleda da ste zainteresovani za promenu tabora. Naravno, uz odgovarajuće garancije i beneficije. Zanimljivo. Smem li da zapitam otkud takva ideja? Do sada ste spadali u krug najpoverljivijih i nepokolebljivih.“
„Ha, vremena se menjadu. Ni viš vse tak sigurno in odlišno kak je bil. Pa, ko velim, zakaj ne bi proveril kak je z drugi strani. Dal im potrebuju kakvi kadrovi. Sad kad je vami krenulo na bolše ni zgorega da se priupita. Dobri ljudi nikad ni dosta. I tak... Bil sem ja u vojni, onoj velikoj, kak običen soldat i znam da poslušam kad mi narediju. Al, ak već moram da slušam, onda nek je bar od onih koji bediju.“
„A vi mislite da mi pobeđujemo?“
„Kak ne, kak ne. Od kak ste skenjal onega Kndja to je tak jesno.“
„A vi mislite da smo to mi uradili?“
„Kak ne? Pa gdo bi drugi to mogel? Ni to sam tak... bum-bum. Ima tu puno rabote i pre i posle. To je kak v vojni. Operacija, ofenziva. Ne mreju to oni preko bare, zaboravili su kak je v vojni. A kod vas... Pa, sećam se kad ste vi organiziral ona transport Lnna u zapečaćenom vagonu iz Germanije do Rusije. Bil to pred vojnu, ne? Bil. Ni to malo. Ne, ne. Ni to malo. Ak neko to ume zrihtati njemu ni problem da organizira i atentatu. Kaj ne?“
„Neću vas ubeđivati ni da grešite niti potvrditi da ste u pravu. To će ostati tajna. Ali mi svakako imponuje ako verujete da smo tako nešto u stanju da uradimo... Da. A sad da se vratimo vašoj ideji...“
„Bumo se vrnul, bumo al ni mi prijetno da me tak, kako da velim, zaobilazite... Ak ste sredili tog momka kaj se imate sramiti? On je bil veliki človek za stvar i ne buju Mrvngi tak lašno našli novega. Ne, bogumi ne. Što bude značil da ste ih vi pretekli in da pobedujete. Kaj bi se tu trebalo krit?“
„Ne ide to baš tako... Uostalom, zašto bih vam to objašnjavao kad i sami znate? Niste vi od juče u ovim rabotama. Ovim pričama samo odlažete glavnu temu našeg razgovora. Znači li to da ste se predomislili?“
„Pogrešno ste razmeli. Ni meni do tega nego, velim, bu vam ostal više cajta da mi date bolšu ponudu.“
* * * * *
Pred hotelom Drug Tt sačeka da mu engleski gospodin sa polucilindrom, onaj koji mu je pretio lugerom, otvori vrata limuzine, pa izađe i ovlaš pogled mesto gde je pao njegov pratilac. Na asfaltu nema nikakve mrlje od krvi. Klimne i nonšalantno naredi da auto parkiraju u hotelskoj garaži pa, ne osvrćući se, krene prema ulazu u hotelu. Onaj isti vratar koji je video otmicu sada se udrveni i uslužno, bez ikakve grimase na licu, otvori staklena vrata. Vrli Drug na recepciji uzme ključ svog apartmana, naravno, iznajmljenog pod lažnim imenom, i ode u isti, dakle, u njega. Posle duge tople kupke koja je, samo da bi mu napakostila, ovlažila omiljenu mu havanu, umotan u debeli, topli frotirski ogrtač, sa nove dve čaše konjaka u želucu zbog kojim mu odakle dolaze talasi topline, pospan ali i dalje revnostan, pozove šefa na broj koji znaju samo odabrani. Posle dugih minuta šuštanja i metalnih klikova koji su značili prespajanja veza, odazove se poznati, oštri glas: „Zašto zoveš?“
„Štel sem da raportiram kaj sem zdelal. Pričel sem z njiovim vrhovnim ocem i niš mi ni rekel kaj mi već ne znajemo. Posle sem svratil do Druga Stljna a kad sem se vraćal u otel bil sem kidnapiran do onog bankara Rtšlda. I taj je štel da čuje kaj ja znam al ni mi rekel niš novega.“
„Sve to mi je poznato, već sam dobio transkripte od prisluškivača. Obavešten sam i o razgovorima i otmici. Interesuje me kakav je tvoj utisak o njima. Lažu? Ili govore istinu? Snimci mi nisu dovoljno jasni. Kakav je tvoj utisak?“
„A kaj bi rekel? Ni sem baš siguren... Kad veliju da ne znaju ja nisem siguren. Čisti svakak nesu. Veseliju se. Al da li su oni ti koji su dali da spucaju Kndja? To nemrem tvrdit... Ali, da smo mi smaknjivali samo one za koje znajemo da su krivi koliko bi još sveta šetalo po zemlji, ih.“
„U pravu si. Samo, ovaj put neću da odmah skačemo jer je ulog veliki. Dobio sam večeras i informacije da se ona ekipa oko Rkflra nešto uzmuvala. Nešto spremaju. Onaj njihov ćelavi viđen je na sastanku sa ortacima iz bande sa fakulteta, iz onog društva 'Lobanja i kosti'. Razmahao se, ubeđivao, sve se oznojio i zacrveneo u licu, onaj mladež ispod nosa svetleo je kao semafor.“
„Mladež?“
„Mladež ili fleka, ne znam tačno šta je, ali to im je porodični beleg. Skoro svi ga imaju samo neki to sakrivaju brkovima i zulufima...“
Drug Tt klimne i prema plafonu pošalje gust oblak dima.
„Imaš li još nešto novo?“
„Nemrem se setiti. Niš. Bum ostal ovdi još den ili dva dena ak se neko predomisli.“
„Dobro. Dvojica telohranitelja su na putu prema tebi. Do jutra će stići. Čekaće te u predvorju hotela.“
„Kak ih bum prepoznal?“
„Javiće se oni tebi.“
„A ak to ne buju pravi nego neki kidnaperi ili ubice? Bolše bi bil da imaju neki znak raspoznavanja, crveni karanfil u reveru ili najnovejšu 'Pravdu' v žepu.“
„Ništa ti nemoj brinuti. To su pouzdani i provereni momci. Spavaj mirno.“
Udaljeni klik prekine vezu baš kad je Drug Tt hteo da kaže da su i svi njegovi dosadašnji čuvari bili pouzdani i provereni ali to ga nije spasilo svakakvih problema.
Jedini koji ga je zaista branio „bil je njegov verni pesek a i taj je zginul.“
* * * * *
Jutro nikako nije moglo da reši da li želi da dođe ili ne pa se, s one strane prozora, šunjala nekakva bleda siva svetlost. Ni u glavi Druga Tta nije bilo bolje. Ili je konjak bio jači nego što je izgledalo ili je onu havanu između butina urolala neka babuskera a ne vrla, jedra omladinka, tek, nešto se unutra poremetilo pa je svetlo bilo prejako, zvuci bolni a njegovo teme neprijatno hladno, mada je, na dodir, delovalo utrnulo.
„A mogel bi bit i onaj šok posle stresa, kak ga zoviju oni mudrijaški doktori. Pa ja sem jučer bil kidnapiran, videl sem kak ubivlju čuvara. A posle sem morel govoriti z tim bitnim a ne prijatnim človekom. Od svega teg saki običen človek bi popizdil. Jak človek bi bil makar uzdrman... A i ja sem jak človek pa...“
Drugi glas žustro odvrati: „Nej se tu pekmeziti. Ni to za prave človeke. To su gospodske igre in zajebancije da slude pošteni svet.“
„Ali i jes sem gospon. Imam pedigre i familijarno drvo. Moji su svugder po svetu, čak do Indije.“
„Ni to istoga. Ti si drugejši človek. Iskren in pošten. Revolucioner!“
„An pak...“
„Niš više! Ne zbori. Muči. Kuš. Vse te sitne buržoaške govorancije, vse je to napravleno da zlude človeka pa da on nemre delat. A na tebi je da delaš in tak i treba da vostane. Jasno? I zakaj i ti pričaš kak i ja? Ti si iz drugše priče...“
„Kaj pa je to? O čem ti pričaš? Kakvo je ovo deljenje in separatizam? Smeta ti kak govorim? Ja bum pričal kak mi se zdopađa i ti tu niš ne moreš...“
„Al ti se sam pretvaraš. Ti ne si Zagorec.“
„Nesem, pa kaj? Ni ti ne si Zagorec. Ti si samo uloga. Ja se sam pretvaram da sem ti. Tebe više ni. Ni kosti nesu vostanule od tebe.“
„Ha! Ja sem življi no što ti razmeš. Pa ti stalno pričaš kak i ja. Zakaj ak ja, kak ti veliješ, ne postojim? A?“
„Nemoj se praviti nevešt i naivan. Ne priliči ti. Kukaš kao onaj matori Drug Stljn. Sad mu fali vlast, nema kime da komanduje... Tako i ti, sav si naivan kô kafanska pevaljka. Kao oni Slobodni zidari koji se predstavljaju kao melem na rani a ovamo... Ili oni Rosenkrojceristi. I još 100 drugih. Sve same dobričine, filantropi, duše od ljudi a ovamo, šta oči vide – ruke ne ostavljaju. Pričaj ti nekom drugom te priče. Nisam ja od juče. Ne, ne... Nemreš ti z menom tak. Sve što ti znaš – znam i ja. A ono što ti znašje sam odavno zaboravio.“
„Pa, kaj ondak ti znaješ? Niš?“
„Ha, ha. Ala ti je štos. Da, da, ja niš ne znajem a kaj je z tebom? Kaj ti znaješ? Dal je Regica u brak vušla nevina il ne? Sad ti treba da odgovoriš: Kaj znam ja. Jedni veliju da je, drugi veliju da ni.“
„Pa, kaj znam ja. Jedni veliju da je, drugi veliju da ni.“
„Eto vidiš. Ti si samo uloga i na zadati šlagvort moraš da odgovoriš kako je propisano. Tek tamo gde nema izričitih instrukcija dozvoljeno ti je da uključenje generatora verovatnoće...“
„Kaj si rekel? Generator... Kak?“
„Nije važno, zaboravi. Nego da se vežbamo tamo gde nema strogih direktiva. Šta ti misliš, ko je sredio onog malog?“
„Zakaj me i ti to pitaš? I ti si bil z menom i vse čul i kod onog velečasnog i kog onog bankara. Niš drugega ja ne znam. Vsi veliju da ne znaju an pak gdo bi sam tak rekel da je on to zrihtal? Ne?“
„Da. Nik ne bu bil tolka budala...“
„Je. Al se vsi veselijo. Sam to ni nikakav dokez, dokaz – kak se već veli, razmeš me?“
„Razmem, kak ne. Si zabil da si ti u mojoj glavi i ja u tvejoj? Pak se onda neki put baš lepo odmorim.“
„E?“
„Dobro, izvini i oprosti. Da, veselje nije neki dokaz ali je pokazatelj. A to smo i onako znali. Samo, ako ćemo pravo, iz ovih razgovora nije se moglo ni očekivati više. Što bi ti rekao: ’an pak gdo bi sam tak rekel da je on to zrihtal?’ To bi i malom detetu bilo jasno. Ako je tako – a jeste – slažeš se?“
„Je, je, kak ne i ja tak mislim.“
„Jelda, ma nemoj? Šala mala. Nastavljam se: ako je tako – a jeste – zašto nas je naš šef poslao u ovu misiju? Kao on ne veruje Vitezovima i Prioratu i nikome više nego samo nama. Nije nego. Plus što sve snima i zna. Kako to da onda nije snimao kad se mali vozio a neko ga napucao? Baš onda, ni pre ni posle. Meni tu nešto smrdi a nisu moje noge.“
„Ne su ni moje.“
„Znam. Šta kažeš na to?“
„E... je, ima u tem nešto al nemrem razlučit kaj?“
„Ima, nego šta. I sad se ja pitam – a i ti sa mnom – što je nas potegao? Da zabašuri stvar, da izgleda da nešto radi a ne radi ništa, da zbuni protivnika, da nas zezne jer smo mi na redu za odstrel a sad, kao, ima i razlog jer nismo našli krivca?“
„Zakaj mi?“
„Kaj ga ja znam – nismo mu više simpatični, našao je nove, lepše i bolje operativce. A neće da nas smesti u penziju da ne bi lajali previše, kao Lnjn ili Trck ili Knd. Vidiš kako su Htlr i Stljn lepo prošli. Uživaju. Zato što su bili dobri i mirni.“
„To ni pravo.“
„Ko te pita? A kad smo već kod Stljna jesi mu primetio mladež? Do sada se nije video od onih brčina. A sećaš se da je gazda govorio da bankari imaju nasledni beleg? Šta misliš o tome? Da nije on...“
„Ne mrem verovat da je on vubil maleg?“
„Nema ti šta tu da veruješ.“
„Ma on je mator i debel i...“
„I niko ne obraća pažnju na njega, svi misle da je naš a on spava dok mu ne jave da odradi posao.“
„A tak je to bil... Nemrem verovati...“
„Ti kao da si vernik pa sve: verujem – ne mrem verovat. Shvati da nama treba neki krivac ili da je, makar, sumnjiv. A bolje on nego mi.“
Telefon zazvoni i preseče im dah.
„Javi se.“
„Zakaj ja? Javi se ti!“
„Mi smo jedan jel si zaboravio? Ali ti govoriš?“
„Zakaj ja?“
„Tak treba. Diži slušalicu!“
„Ti digni slušalicu a ja bum slušal i pričal.“
„Ako je šef pazi šta pričaš.“
„Znam. Nej me zbunjivat... Alo?“
Posle niza metalnih klikova s druge strane se začuje prepoznatljivo: „Alo.“
„Je, on je.“
„Slabo se čuje. Drug TT, ti si?“
„Je, ja sem.“
„Kaj ima novega? Šalim se, šta ima novoga.“
„Ni puno novega.“
„Jesi saznao još nešto?“
„Onak.“
„Pa pričaj... Da nisi saznao ko je skenjao Kndja?“
„Pa, ak mene pitate bum vam rekel. Mislim da je malega vpucal...“
* * * * *
Iznenadno šuštanje na liniji od kojeg se više ne čuje ama baš niko i ništa.
Vršac, Pančevo, Paraćin, 2013.